Адолф Хитлер
Из пројекта Википедија
Адолф Хитлер, немачки и аустријски политичар, диктатор и ратни злочинац, рођен 20. априла 1889. у Браунауу на Ину у Аустрији, умро 30. априла 1945. у бункеру у Берлину (самоубиство).
У својству Фирера, тј. вође нацистичке Немачке, Хитлер се сматра jeдном од најодговорнијих особа за Други светски рат и Холокауст, у којем су почињени неки од највећих злочина против човечности у историји.
Хитлер је био председник НСДАП-а, тј. Национал-социјалистичке радничке партије Немачке (Nationalsozialistische Deutsche Arbeiterpartei).
Садржај |
[уреди] Детињство
Адолф Хитлер је рођен у аустријском граничном граду Браунауу, као четврто од шесторо деце цариника Алојза Хитлера и његове жене Кларе (рођене Пелцл). Од све деце само су преживели он и његова сестра Паула.
У књизи „Моја борба“ (Mein Kampf), Хитлер описује свог оца као напраситог тиранина. Хитлер је свом оцу јако замерио то што је отац био ванбрачни син Ане Марије Шиклгрубер (Хитлерова баба) и 1876. Алојз је променио своје презиме у Хитлер. Да ли је каснији муж Алојзове мајке у стварности био Хитлеров деда, то никада није било доказано. Јохан Георг Хитлер тек пред смрт признао је очинство.
Због посла Алојза Хитлера, морали су често да се пресељавају, из Браунауа у Пасау, Ламбах и Леондинг код Линца. У основним школама које је Хитлер похађао био је добар ученик, али је у средњој школи 1900. понављао први разред.
[уреди] Раније године
Његово порекло и живот пре улаза у политику на крају Првог светског рата, Хитлер је увек тајио. Они то не смеју знати... - рекао је 1930. о његовим политичким непријатељима, ...одакле долазим и из које породице потичем.
Родна места његових родитеља у аустријском Вардвиртелу, после прикључења Аустрије у лето 1938, евакусао је и уништио, како би направио базу за вежбање војске. Највероватније се стидео свог неразјашњеног порекла, и тога да до времена у војсци, у свом животу ништа није урадио. Његови подаци из књиге „Моја борба“ о његовом ранијем животу нису поверљиви.
[уреди] Политичко деловање и уверења
Хитлер је био од 1921. вођа НСДАП-а (Nationalsozialistische Deutsche Arbeiterpartei - Национално социјалистичка Немачка радничка партија), од 1933. државни канцелар а од 1934. „вођа и државни канцелар“, први човек немачког царства у доба национал-социјализма. Као диктатор „Трећег царства“ забранио је све опозиционе странке, а политичке противнике је затворио у логоре или убио. Кроз Други светски рат Хитлер је наредио систематски прогон и убијање милиона европских Јевреја, Словена, а осим тога Рома, хомосексуалаца и инвалида. Кључну улогу у овим злочинима имала је немачка тајна полиција Гестапо која је од 1936. год. била задужена за оснивање и управљање концентрационим логорима, прво у Немачкој, а затим и на окупираним територијама.
Министар пропаганде у Хитлеровој нацистичкој Немачкој и један од теоретичара нацистичког режима био је Гебелс.
[уреди] Први светски рат
 |
За више информација погледајте Први светски рат. |
Пошто се опробао на неколико радних места (сликар акварела, цртач разледница...), Адолф се почетком Првог светског рата пријавио као добровољац у немачкој војсци. Хитлер се борио на првим линијама фронта током скоро целог рата без неког значајнијег напредовања у чиновима. Добио је, пак, два немачка ордена за храброст у борби, Eisernes Kreuz, 1. и 2. степена.
[уреди] Међуратни период
У послератном периоду Хитлер је добио посао у покрајини Бајерн (Баварска) као истраживач политичких групација. Убрзо је приметио Deutsche Arbeiterpartei (Немачку радничку партију) и био фасциниран њеним програмом и жаром њених чланова. Учланио се, убрзо постао одговоран за пропаганду а недуго затим и председник. Партија је променила име у Nationalsocialistische Deutsche Arbeiterpartei, (Нациноалсоцијалистичка Немачка партија - НСДАП), или у обичном говору - Нацисти.
Након неуспешног покушаја пуча 8. и 9. новембра 1923. (Hitlerputsch), Хитлер је осуђен на пет година затвора. Пуштен је након 9 месеци проведених у тврђави Ландсберг (од априла до децембра 1924.). Хитлер је сматран безопасним а нацисти као политичка партија су једва и постојали, разбијени након неуспелог пуча. У затвору је Хитлер уз помоћ Рудолфа Хеса написао књигу Мајн Кампф (Моја борба), која је истовремено биографија, идејни програм за националсоцијализам, и приручник за пропаганду.
Хилтер је 1925. основао СС (Schutzstaffel), одред својих личних телохранитеља. На челу ове елитне јединице у црним униформама је био Хајнрих Химлер, касније главни извршитељ Хитлерових планова за „Јеврејско питање“.
У својим говорима Хитлер је играо на карту изгубљеног поноса код немачког народа, који је након Версајског мира изгубио територије и исплаћивао велике одштете нападнутим државама. Таква иступања су нарочито дошла до изражаја у раним тридесетим када је Немачку погодила финансијска криза и депресија. На изборима у септембру 1930, нацисти су од партије извргнуте подсмеху израсли у важан чинилац у политичком животу Немачке, освојивши преко 18% гласова и 107 места у Рајхстагу. Нацисти су постали друга по величини партија у Немачкој.
У немачким парламентарним изборима у марту 1933, нацисти су освојили 44% гласова и кроз коалицију са ДНВП (Немачка народна партија) имали већину у Рајхстагу. Хилтер је био изабран за државног тајника. Убрзо су забрањене остале партије а након смрти председника Фон Хинденбурга Хитлер је, уместо нових избора, променио закон и узео упражњено место.
[уреди] Други светски рат
|
За више информација погледајте Други светски рат. |
12. марта 1938, Хитлер је прогласио Аустрију и Немачку једном државом (Аншлус) и тријумфално умарширао у Беч. Следећи корак је био изазивање кризе око Судетенланда, већински немачке области у Чехословачкој. На Минхенским преговорима у септембру, Велика Британија и Француска су попустиле његовим захтевима, рат је избегнут на штету Чехословачке. Судетенланд је припао Немачкој. Као резултат тих догађаја, Хитлер је изабран за Особу године (Man of the year) 1938. у Магазину Тајмс. Хитлер је наредио инвазију на Чехословачку 10. марта 1939. и истовремено затражио од Пољске да врати територију одузету Немачкој у Версају. Европске силе су се противиле али и биле немоћне да формирају заједнички став са Совјетским савезом. Хитлер их је изманеврисао склопивши тајни пакт са Русима 23. августа 1939. (Молотов-Рибентроп). Првог септембра 1939, Немачка је напала Пољску. Велике Британија и Француска су прогласиле рат са Немачком.
Пољска је пала до краја септембра, а Хитлер је наставио мобилизовати. У марту 1940, немачке снаге су умарширале у Данску и Норвешку а два месеца после напале Француску освајајући успут Холандију и Белгију. Француска је капитулирала 22. јуна 1940, а Мусолини и Италија, политички блиски Хитлеру, су стали на немачку страну у рату. Да би немачка победа на западу била комплетна, као и да би осигурао своју позадину пред почетак похода на Исток, Хитлер је морао да уништи Британију. Немачки ратни план за напад на Британију носио је назив Операција Морски лав. Основни предуслов за успешно искрцавање немачких трупа на британско тле био је да Луфтвафе оствари ваздушну премоћ на небу изнад Енглеске. У ту сврху, немачко ратно ваздухопловство је покренуло велику операцију названу Операција Орао, која ће у историји остати запамћена као Битка за Британију. Битка за Британију је трајала од августа 1940. год. до маја 1941. год. али су најжешћи сукоби окончани до новембра 1940. год. Луфтвафе није успела да уништи РАФ због чега је Операција Морски лав отказана. Априла 1941, Немачка је напала Југославију и Румунију и ускоро заузела скоро цели Балкан. 22. јуна 1941, Хитлер је послао 3 милиона војника на Совјетски савез. Поход на Совјетски савез, Операција Барбароса, у први мах је била успешна прикључивши Хитлеру Балтичке земље и Украјину на његову мапу освојених земаља. У близини Москве, немачке снаге су заустављене веома оштром зимом и добро организованом одбраном. То је био први већи Хитлеров неуспех у Другом светском рату, јер је планирао да освоји Русију у кратком периоду.
[уреди] Холокауст
|
За више информација погледајте Холокауст. |
Између 1942, и 1945. „СС“ и саучесници, тј. колаборатори, систематски су убили око 3,5 милиона Јевреја у концетрационим логорима. Такође огроман број Јевреја је убијен мање систематски, или је умрло од изгладњености или изнемоглости радећи у радним камповима. Претпоставља се да је између 5 и 6 милиона Јевреја убијено или умрло од наведених разлога у Другом светском рату. Осим Јевреја, Словени, комунисти, хомосексуалци, Роми, хендикепиране особе, ментално заостале особе, Јеховини сведоци, анти-нацисти, пољски интелектуалци, и други, су били циљеви у овом злочиначком пројекту. Елиминација свих ових, за нацисте непожељних, група се генерално назива Холокауст. Сматра се да је Хитлер, заједно са Химлером, био идејни творац овог пројекта иако нема много докумената који то потврђују. То су били незванични разговори после којих нису остајали трагови. На конференцији у Вансеу у близини Берлина, 20. јануара 1942. Хитлер је снимљен како говори: „Једино елиминацијом Јевреја можемо вратити себи здравље“. Овакав став се огледао и у односу према ратним заробљеницима. Западни ратни заробљеници су третирани сходно Женевској конвенцији, док су ратни заробљеници источно од Беча имали исти третман као и Јевреји.
[уреди] Пораз и смрт
Немачке снаге су први велики пораз доживеле у Стаљинграду, зиме 1941/42. У северној Африци, савезници су зауставили Немце у њиховом покушају да освоје Суецки канал и Блиски исток. Ови порази су били главне прекретнице у II светском рату. После тога, Хитлерови војно-тактички потези су постали ирационални. Немачка војна и финансијска позиција је уздрмана, као и Хитлерово здравље. Лева рука му је почела неконтролисано дрхтати; неки историчари сматрају да је боловао од Паркинсонове болести.
Проглашење рата Сједињеним Америчким државама 11.децембра 1941. довело је Хитлера у незавидну позицију. Ратовао је са највећом и војнички најбројнијом државом (Совјетски савез), највећом индустријском и финансијском силом (САД) и највећом империјом (Британска империја). Када је 1943. његов савезник Мусолини збачен са власти, америчке снаге су заузеле Сицилију. Совјети су напредовали на Источном фронту. Коначно, 6. јуна 1944. савезничке снаге су се искрцале у северној Француској (Дан „Д“). Реалисти у Немачком војном врху су видели да је пораз неминован, неколико њих је одлучило смакнути Хитлера. Крајем јула 1944. један од њих, Клаус фон Штауфенберг, подметнуо је бомбу у Хитлеров војни штаб али је Хитлер преживио. Уследила су испитивања и стрељања, око 4.000 особа је погубљено - и покрет отпора је сломљен.
До краја 1944. Совјети су потпуно ослободили државу и почели продирати у централну Европу. Савезници су надирали у Немачку са запада. Немачка је војно поражена, али Хитлер је одбијао помисао на предају или преговоре о предаји. То је резултирало даљим ратовањем и разарањем Немачке. У априлу 1945, Совјети су били пред Берлином. Хитлерови сарадници су саветовали бег у Аустрију или Баварску, али он је био одлучан да умре у главном граду. Одбијао је сваку помисао на избеглички, неизвесни статус, и као што је обећавао од самог почетка рата, извршио је самоубиство у тренуцима безизлаза и пораза.
Наиме, септембра 1939. у Крол Опери, обраћајући се немачкој нацији, Хитлер је између осталог рекао да је поново обукао униформу, која му је између 1914-1918. била најсветија и да је неће скинути док не добије рат, а ако изгуби - он тај крај неће дочекати. Нешто после поноћи 29. априла, завршио је диктирање свог приватног и политичког тестамента и потом одлучио да се ожени својом љубавницом Евом Браун, са којом је био у вези без прекида од 1932. године.
Самоубиство су извршили заједно, око 15:30 часова, 30. априла. Адолф Хитлер је загризао ампулу цијанида и пуцао себи у главу, док је Ева Хитлер попила само отров. Њихова тела пар минута касније изнесена су у двориште Рајхстага, поливена са 200 литара бензина и спаљена. Земни остаци Адолфа Хитлера никада нису пронађени, иако се у доба Хладног рата о томе доста спекулисало.
[уреди] Критике
Себастијан Хафнер је у свом делу „Anmerkungen zu Hitler - Примедбе о Хитлеру“ писао о прелому диктаторовог живота. „Тридесет година неуспели човек, онда из истог момента политичка локална личност а на крају човек око ког се светска политика окреће“. Филозоф Карл Јасперс је назвао историју о националном социјализму као опомену. „Било је могуће да се то догоди, и може у свако доба да се деси“. И било је зато могуће, јер је један каректеристично баналан али смушеним политичким уверењем опседнути човек добио шансу да направи стварност по његовом мишљењу.
