Португалија

Из пројекта Википедија

Координате: 37°-42° СГ Ш, 6°-10° ЗГД

Република Португалија (португалски: Portugal (República Portuguesa)) је република на западу и југозападу Иберијског полуострва у југозападној Европи, и најзападнија је земља континенталне Европе. Португалија граничи са Шпанијом на северу и истоку, а на западу и југу излази на Атлантски океан. Осим тога, у састав Португалије улазе два архипелага у Атлантику, Азори (Açores) и Мадера (Madeira).

Садржај 1 Историја 2 Географија 2.1 Рељеф 3 Клима 4 Биљни и зивотињски свет 4.1 Административна подела 4.2 Хидрографија 4.2.1 Реке 4.2.2 Море 5 Економија 5.1 Пољопривреда 5.2 Индустрија 6 Саобраћај 7 Култура 7.1 Музика 8 Становништво

[уреди] Историја

За више информација погледајте Историја Португалије.

Просторима Португалије током историје прошли су и задржали се многи народи и цивилизације: Ибери, Келти, Феничани и Картагињани, Грци, Германска племена (Свеви и Визиготи) и Мавари својим културама оставили су трага у овој земљи.

Име Португалија, само по себи открива делове ране историје ове земље - оно потиче од римског имена Portus Cale, могуће мешавине грчког и латинског имена које значи "Лепа лука", или чак мешавине келтског и латинског, или мешавине феничанског и латинског.

Португалија је једна од најстаријих европских нација. Зачет почетком Средњег Века. Португал је свој утицај увећао и проширио током 15. и 16. века, у такозвано Доба Открића поставши велика економска, политичка и културна сила и сторивши голему Португалску Империју која се прострала од Бразила, преко Африке, Индије и Кине, до Источног Тимора у Индонезији. Крајем XVI века(1580), Португал је први пут у историји изгубио независност, нашавши се под влашћу Шпаније чиме је почело пропадање Португала као велесиле. И после поновног успостављања независности (1640) Португал је наставио да губи економску и политичку моћ, и то због низа догађаја као што су Лисабонски Земљотрес 1755., Наполеонова освајања, независности Бразила (1822) и грађански рат између апсолутиста и либерала. Године 1910 збачена је монархија. Добар део ХХ века, (1927-1074) Португал је провео под десничарском диктатуром. Дана 25 Априла 1974, лево оријентисани војни пуч звани "Револуција каранфила" збацио је репресивни режим после чега је земља прошла кроз велике демократске рефроме. Године 1975, Португал је дао независност својим преосталим колонијама. Португал је један од оснивача НATO-а а од 1986 је члан Европске Економске Заједнице, данашње Европске Уније.

Независна је од 1139 (независност признао Папа године 1179), Португалија је једна од најстаријих европских нација. Португалија је била светска сила у доба открића јер су португалски морепловци открили поморски пут до Америке, Африке и далеког Истока.

[уреди] Географија

За више информација погледајте Географија Португалије.

Португалија заузима западни део Пиринејског полуострва на југозападу Европе, између Атлантског океана и Шпаније. По свом положају Португалија је изразито атлантска земља. Са површином од 92.391 спада међу најмање земље у Европи. У држави живи око 10.500.000 становника, па густина насељености износи 114 ст/км2. Крајња западна тачка, која је истовремено крајња западна тачка континенталног дела Европе, је рт Рока, док крајњу источну тачку чини место Миранда до Дуро. Са обала Португалије кретале су бројне истраживачке експедиције око Африке према Индији (Васко де Гама), око света (Магелан), и према Јужној Америци. Као значајна поморска сила у прошлости је стекла велику прекоокеанску империју. У састав Португалије улазе атлантска острва Мадеира и Азори.

[уреди] Рељеф

Територија Португалије је природно спуштање шпанске Мезете, грађене од старих кристаластих стена, према Атлантику. Речни токови поделили су висораван, која се лагано спуста према обали и претворили је у групе брегова.

На истоку државе простиру се планине, док је западни део низијски. Северни део Португалије чини планинска покрајина, која се пружа од реке Минхо до реке Дуро. Источни део ове покрајине чине висоравни, висине 700 - 800 м, настале у долинама истоимених река: Дуро и Минхо. Са тих висоравни дижу се бројне сијере, висине 1000 - 1400 м. Овај крај се зове Трас ос Монтес.

Спуштајући се према мору, ове горње равнице прелазе на 200 - 300 м надморске висине, а онда у приморски обални део. Средњи део Португалије се разликује од северног дела. Од Дура до Теза, преко Коимбре, иде изразита тектонска линија која условљава благе облике рељефа изграђене од гранита. Тектоника спрећава ток реке Тезо да тече у правцу паралела, па она скреће ка југозападу. И овај део територије пресеца неколико планинских ланаца, сијера, међу којима се истиче висока Сијера де Естрела (1990 м). Овај планински ланац представља највишу тачку у земљи. На њему се опажају трагови глацијације.

Сијера де Естрела заједно са Сијером Синтром гради Естремадуру, која је изграђена од мезозојских стена, а покривена је оскудним културама и слабом шумом. Јужно од Сијере де Естреле пружају се уз руб Мезете прво терцијарни, затим плеисточенски и најмлађи седименти, који спустајући се према мору сачињавају висораван Ремадуру.

Југоисточно од ове висоравни пружа се равница Рибатехо и Сада. Та равница се лагано уздиже у висораван Алентехо. Југозападно од Алентеха пружају се огранци Сијере Морене, а јужно од њих пружа се висораван Алгарве, изграђена од мезозојских и терцијалних слојева, и дилувијалних и алувијалних седимената.

[уреди] Клима

У Португалији разликујемо две врсте климе:

• океанску и
• медитеранску.

На северу Португалије, под утицајем Атлантика, заступљена је океанска клима. Карактеришу је благе зиме и лета влажнија и не тако жарка као на југу. Планине на северозападу граде кишну баријеру облацима са Атлантика, па примају и више од 1000 мм кише годишње.

У јужном делу земље преовладавају утицаји с Медитерана, па он има сушнију климу од северне Португалије. Овде су заступљена жарка и сушна лета и благе али влажне зиме са средњом јануарском температуром од 10°С. Годишња количина падавина не прелази 400 - 500 мм.

У унутрашњости државе кета су врела и сува, па су суше уобичајне на истоку, захваљујући планинама које онемогућавају киши са Атлантика да продре у унутрашњост. Утицај климатских фактора са мора јачи је од утицаја климатских фактора са копна, што се види по изотермама. Јануарске изотерме од 12°С до 8°С нижу се паралелно од рта Сао Винсенте према унутрашњости. Оне иду паралелно дуж осталог дела државе. Слицно иду и јулске изотерме од 20°С до оне у унутрасњости с 25°С. Ветрови су знатно јачи и чешћи са западног него с источног квадранта, а зависе од померања азорског антициклона.

[уреди] Биљни и зивотињски свет

Флора - Захваљујући изразитијим падавинама севернији део земље је шумовитији. Шуме заузимају 28% од укупне територије. Знатни простори у планинама су под травном формацијом. У песковитом приморју засађен је на великим површинама приморски бор. У унутрашњости већи значај има посебна врста храста од кога се добија плута. Југ је мање шумовит, али је јужни део Алгарвеа познат по узгоју рогача, смокава и бадема. У нижим пределима широм земље узгајају се маслине.

Фауна - У Португалији живи много дивљих сисара укљуцујуци вукове, вепрове и рисове. Гмизаваца такође има у изобиљу, на југу посебно гуштера и камелеона. Птичији свет, у којем има и неких врста својствених само Пиринејском полуострву обогацује се свакогодисњим миграцијама птица до Африке и назад.

[уреди] Административна подела

Португалија има административну поделу на опшине којих има 308 (зову се concelhos), које су подељене на свеукупно више од 4.000 месних заједница (freguesias).

Осим копненог дела Португалије који се сместио на западу Иберијског полуострва, саставни део Португалије су и две острвске групе Азори и Мадеира, које представљају аутономне регије.

У копненом делу Портогала постоји 5 регија:

• Алентејо
• Алгарве
• ЦентроЦентро
• Лисбоа е Вале до Тејо
• Норте

Градови у Португалу су (са бројем становника):

• • Лисабон - 2.547.665
  • Порто - 1.509.958
  • Брага - 754.830
  • Авеиро - 460.157
  • Коимбра - 430.845
  • Фаро - 391.819
  • Висеј - 354.162

[уреди] Хидрографија

[уреди] Реке

Речна мрежа у Португалији је густа. Скоро сви речни токови долазе из суседне Шпаније, а то су: Минхо, гранична река на северу, а затим следе Лина, Дуро, на чијем ушћу лежи Порто, Мондего, Тезо, са Лисабоном на самом ушћу, Садо и Гвадијана, гранична река на југу. Реке се делимично користе за пловидбу. Имају висок водостај зими, а низак лети. Планинске реке на северу располажу високим хидропотенцијалом.

Тезо је најдужа река на Пиринејском полуострву. Извире у источној Шпанији и протиче на западу дужином од 1.007 км до ушћа у Атлантик, код Лисабона. У Португалији протиче дужином од 226 км. Само доњи ток реке Тезо је плован, док је средњи ток веома значајан за наводњавање. Бројне бране, изграђене на реци Тезо, користе се за експлоатацију великог хидропотенцијала реке, а три од њих су велики резервоари воде. На самом ушћу реке Тезо налази се велика лука у Лисабону.

Река Дуро протиче северним делом Португалије. Извире у провинцији Соира, (северни део средње Шпаније) протиче дужином од 895 км и улева се у Атлантски океан код града Порто. Највећим делом река протиче западно од границе Шпаније и Португалије, затим тече југозападно, чинећи границу дужине 97 км и на крају протиче кроз Португалију до свог ушћа. Долина реке Дуро специјализована је у узгајању винских сорти грожђа, а у њој успевају и маслине. Пловидба је могућа делимично на делу који протиче кроз Португалију, на дужини од 200 км, пошто је многобројни брзаци и повремене поплаве спречавају. Осим тога река Дуро са својим притокама због обиља воде вазан је извор хидроенергије. На реци Дуро налази се хидроцентрала Миранда, јачине 172 хиљаде kWh. Од великог економског значаја је и систем наводњавања који је изграђен на овој реци. Дуж обале су се нанизала бројна рибарска села.

Гвадијана извире као Горња Гвадијана у Шпанији. Река тече према југу, образујући групе мањих језера, затим скреће у правцу северозапад и понире отприлике на удаљености 5 км од реке Зезери. На појединим деловима река чини природну границу Португалије са Шпанијом. Гвадијана доноси велику количину воде и материјала који седиментира одмах на ушћу, али јака струја у Кадијском заливу захвата тај материјал и супротно смеру казаљке преноси га према западу. Због тога су се на ушћу развила два насеља Исла Кристина и Ајамонте, важне извозне луке за стоку из Алентеха. Гвадијана се улива у Атлантски океан, образујући велики естуар. Од укупне дужине (829 км), пловна је само 68 км од ушћа.

[уреди] Море

Атлантска обала је ниска, песковита и слабо разуђена. Деловање мора на португалску обалу, посебно плима и осека, које уздижу и спуштају дуж обале висину мора од 3,5 до 4,30 м, утицало је на стварање естуара. Најдужи део равне обале од скоро 100 км налази се уз Тезо. На стварање осталих изразитих облика обале доста утичу таласи, који се дижу и до 10 м висине, а имају ударну снагу до 20 тона на 1 m². Они су знатно већи и јачи него на Медитерану.

[уреди] Економија

За више информација погледајте Економија Португалије.

Португалска економија је тешко трпила због револуције 1974. године као и због герилског рата у Африци и губитка прихода из колонија. Опоравак земље, који је сада у току, потакнут је чланством у Европској унији. Пољопривреда чија је производња слаба, запошљава једва четвртину активног становништва. Мала газдинства поликултуре (кукуруз, кромпир, вино) насупрот су оним, јако распрострањеним на југу (житарице, узгој оваца и говеда). Земља извози вино, поврће и воће, дрво и плуту, али зато увози житарице и рибу. Индустријси сектор се развио. Текстилна индустрија предњачи са четвртином запослених у индустрији, а затим следе конфекцијска индустрија, металургија, монтажа аутомобила, електронска, кожна, дрвна и прехрамбена индустрија. Туризам и одлазак у емиграцију не доводи у равнотежу баланс исплата. Увоз увелико превазилази извоз, и земља је у дуговима. Стопа незапослености је још увек релативно ниска, али је инфлација висока. Улазећи почетком 1986. у Европску економску заједницу, Португалија је нашла своје трговинске партнере, који играју важну улогу у увозу.

[уреди] Пољопривреда

Претежно пољопривредна економија Португалије има размерно ниску производњу. Мали сеоски поседи на северу ограничавају могућност увођења модерних метода. Велики поседи су на југу земље (латифундиа) национализоивани 1975. године, али још нису модернизовани. Главни производи су пшеница и кукуруз, али се свејдно велике количине још увек морају увозити. Од воћа се истиче урод смокве и маслине. Вино је уз парадајз и плуто, највазнија извозна роба. Такође се извози дрвна грађа и пулпа.

[уреди] Индустрија

Португалија има мале залихе енергије. Увозе се плин и нафта, а главни део електричне енергије дају хидроелектране. Извозе се мале количине волфрама, бакарног пирита и каолина. Мануфактура добија на важности. Тешка индустрија углавном бродоградилишта у Лисабону, страдала је због пада потражње. Најважније гране лаке индустрије су уједно и извозне гране, прерада дувана, конзервисање рибе, те израда црепова, одевних предмета, текстила и папира.

[уреди] Саобраћај

Железничке пруге повезују највећи део земље и сада се унапређују. Електрифициране су све пруге којима се повезују већи градови. Главне ваздушне луке су Портела де Савацем крај Лисабона, и Порто и Фаро у Алгарвеу. Португалија има велику трговачку флоту. Радио и телевизија су национализовани 1975. године, а уобичајен је прем сателитских телевизијских програма из других европских земаља. Већина дневних листова у власништву је државе или их она помаже. Цензура је укинута уставом 1976. године.

[уреди] Култура

За више информација погледајте Култура Португалије.

[уреди] Музика

Португалијску музику представљају многи различити музички облици. Најпознатија португалска музика је фадо, врста меланколичне музике. Обично се повезује са португалском и португалском речју саудаде. Саудаде се може описати као чест људски осећај - као заљубљеност у некога, ко је врло далеко. Тај стил је чиста мешавина туге, бола, носталгије, среће и љубави. Фадо вероватно потиче од мешавине ритмова афричких робова и традиционалне музике португалских морнара, са арапским утицајем. Постоје две варијације фада - фадо из Лисабона и из Коимбре. Лисабонски фадо био је првенствено популарна музика, обично су га изводиле жене, док је фадо из Коимбре имао више литерарно обележје и обично су га изводили мушкарци. Оба правца су данас прихваћена као национална музика цењена у иностранству, упркос мањој популарности у самој Португалији

[уреди] Становништво

За више информација погледајте Демографија Португалије.

Број и густина насељености

Поругалски народ је хомогена група типично медитеранског изгледа. У држави живи око 10.400.000 становника, а густина насељености износи 113 ст/км2. Највећи део становништва државе чине Португалци 99,5%, док на Бразилце, Шпанце и Енглезе отпада укупно 0,5%. Аритметичка густина насељености нагло се повећава приближавањем обали Атлантика. Природни услови за развој пољопривреде су све повољнији, али битну вазност имају и други фактори, пре свега чињеница да се ту налазе два велика града Порто и Лисабон, где је концентрисан највећи део португалске индустрије. Према статистичким подацима, у огромним агломерацијама Лисабона и Порта живи једна трећина становништва.

Миграције

Дубока економска и политичка криза (распадање колонијалног система, а управо Португалија је била последња европска колонијалистичка земља) працена је највећом стопом емиграције, тако да је седамдесетих година број становника пао са 8.889.400 на 8.663.200 становника, тј. за 2,54%. Посебно изненађујућа је чињеница што се то догодило у релативно мирном раздобљу европске историје, па је то јединствен пример у свету да је смањен број становника једне земље у периоду кад није било светског рата.

Неповољност природних услова и малена португалска територија с једне, те велик природни прираштај, а тиме и пораст радне снаге, што повећава незапосленост, с друге стране узрок су вишевековних спољних миграција. Одлазак на рад, уствари, бег у иностранство, за многе је био спас од војне обавезе и неизвесне будућности. Миграције су се углавном кретале према осталим западноевропским земљама и преко мора у Бразил и САД.

Имиграције - Крајем седамдесетих и почетком осамдесетих година популацијске неприлике су се веома погоршале. Бивше колоније није напустио само управни апарат, него се с њим вратила у матицу земљу и већина осталих португалских колонизатора, па је у том периоду Португалија имала милион повратника, што знаци да су око 11% становништва земље биле избеглице. Досељеници из бивсих колонија живе углавном у Лисабону и Порту.

Данашње становништво

До пре неколико година становништво Португалије убрајало се у биолошки најактивније становништво у Европи, што значи да су стопе наталитета, морталитета и природни прираштај биле релативно високе. Стопа наталитета износила је од 16 - 33 промила. у појединим дистриктима. Међутим, стопа наталитета, иако је дуго времена вила висока, данас је ниска и износи 12 промила .

Што се тиче старосне структуре, добна пирамида је дуго времена била правилна са широком базом која се постепено према горе сужавала. Данас, међутим, добна структура, односно пирамида португалског становниства постаје све комплекснија, односно неправилнија. Нагло смањивање стопе наталитета одразило се у сужавању основе, тако да расте део старијих добних група, а посебно је изразено смањивање дела зрелог становништва, које је највише захваћено спољашњим миграцијама.

За разлику од већине осталих европских земаља, губици у оба светска рата, па ни колонијални рат у Анголи и Мозамбику, нису се одразили на добној структури.

Верска структура

Из добне структуре примећује се, такође, да је однос мушког и женског становништва релативно једнак, јер већина португалских емиграната одлази на рад заједно са супругама и децом.

Верска структура је следеца: римокатолици чине 97%, протестанти 1%, а остали 2% становништва.