Феничани
Из пројекта Википедија
Врло мало нам је познато о Феничанима. Нађено је неколико њихових натписа. Они себе нису звали Феничанима, већ Сидонцима, по Сидону, једном од њихова два најважнија града, који је лежао нешто на север од Тира. Кад су стари Грци први пут дошли у додир са овим од сунца опаљеним морнарима, назвали су их пхоинои, то јест, црвени као крв. Кад се овај смисао речи изгубио, људи су доводили у везу име Феничана с домовином тајанствене птице феникс, за коју се говорило, да живи пет стотина година и да се обнавља тако, што спали себе и своје гнездо, а тада се нова птица појави из пепела старе.
Оних неколико помена феничког језика, који су нам се сачували, налазе се у једној комедији Плаута, римског комедиографа из трећег века. Нека лица те комедије говоре простим феничанским наречјем. Исто тако у неком модерном делу човек наилази на одломке чудноватог и неразумљивог језика, уметнуте ту и тамо, да би код публике изазвали смех на рачун малог посредника, трговчића, који је допутовао из далека, а припада једном делу људске заједнице, који никад није био популаран.
Па баш су Феничани то и били: поморски торбари старог света. Били су радни, лукави, окретни и бистри, али нису имали ни најосновнијег појма о угодним врлинама као што су поштење или честито пословање. Они су нам, додуше, оставили алфабет, онај спретан инструменат, помоћу којега можемо сачувати наше мисли и данашње знање за корист будућих покољења, као што конзервишемо смокве, јагоде и парадајз за идућу зиму. Људи су често наводили ту чињеницу као доказ, да су Феничани имали интереса за узвишеније ствари живота. Исто тако би неко могао тврдити, да је љубав према лијепој књизи надахнула изумитеље стенографије и писаће машине. Љубав према књижевности није имала никакве везе ни с једним од ових изума. Они су били једноставно практична помагала за олакшање пословних трансакција. Феничани, као и становници њихове најважније колоније, Картагињани, били су скроз пословни људи. И зато што су се нарочито бавили оном непопуларном граном трговине, коју ми модерни људи зовемо „посредништвом", од срца су их презирали сви људи, с којима су долазили у додир.
Чини се, да су они кроз неколико столећа имали монопол на трговину робљем у источном делу Средоземног мора, а то их није чинило популарнима. Робова је од памтивека било (и још их има у ублаженој форми) у свим крајевима света. Пре увођења машина, ропство је била апсолутна потреба, ако су људи хтели да свршавају своје послове. Грађани вредни сваког поштовања били су уверени власници робова.
Но ни најуверенији власници робова на плантажама јужних држава старе Америке нису никад хтели да једу и пију с професионалним трговцима робљем. Они су, истина, куповали њихову робу, али су сматрали да ти трговци не спадају у цивилизирано друштво и нису се хтели с њима да друже на бази друштвене једнакости. Исти осећаји као да су надахњивали и Грке и Римљане и Крићане, кад су долазили у додир с Феничанима и Картагињанима, јер су их без изузетка од срца мрзили. Ни народ, ни земља, ни град који се огреши о првотни осећај пристојности читавог људског рода и само следи непосредне диктате своје пожуде за добитком, не може се надати да ће се одржати за дуго времена. То потврђују голе клисуре, које показују место, где је некад стајала Картагина.
Све ово, дакако, нимало не умањује право да Феничане сматрамо првим медитеранским народом, који је почео градити лађе заиста подобне за пловидбу. У првоме реду они су створили нови тип лађе, који се касније употребљавао искључиво за ратне сврхе. Чамци Египћана били су скоро исто толико широки као и дуги, а пироге Вавилонаца биле су цилиндричног облика, пуке кошаре обложене блатом. Могле су се употребљавати као ратни бродови, али у суштини то су биле трговачке лађе. Феничани су пак сасвим напустили стари узор. Градили су сасвим дуге и уске бродове, који су услед тога били много бржи него бачвасте лађе, у којима су њихови суседи споро пловили дуж обала својих широких река. Немамо никаквих конкретних доказа, којима би поткрепили ову смелу тврдњу. Постоји велик број слика египатских, грчких, римских и критских лађа, али осим неколико комада кованог новца и пар асирских скулптура нема ништа, што би нам дало детаљну слику феничанске или картагињанске трговачке лађе. Но, околности говоре њима у прилог. Ако се упитамо, ко су били највећи морнари дуге пловидбе у староме свету, одговор мора бити: Феничани.
Они су основали колоније у сваком делу Средоземног мора. И Кадиз у Шпанији, и Марсеј у Француској, и већина градова на Сардинији и Корзици, и Картагина на северној обали Африке, све су то биле феничанске насеобине много пре него што су припадале Грцима и Римљанима. Имамо поузданих доказа, да су Феничани прошли кроз Херкулове Стубове (модерни Гибралтар) много пре него се ма ко други одважио на тако далек пут. Има скоро исто тако веродостојних доказа, да су они пловили до Сцили Острва, на југу Енглеске, и тамо мењали медитеранску робу за калај из Корнвала. Чудно је, да им, чини се, никад није било допуштено ступити на енглеско тло, јер су уживали врло рђав глас. Велшани су радије с њима трговали на неутралном (и по свој прилици ненастањеном) земљишту. Иначе би њихови пословни пријатељи из далеке земље, као закључак пословања, отели њихове жене и кћери, да их затим продају трговцима робљем у Африци, Шпанији и Сирији.
Но они су пловили и даље од магловитог царства непознатих острва Северног мора. Чини се, да су продрли и у Балтик. Балтичко море је у старо доба било права ризница за сваког предузетног трговца. Противно опште прихваћеном веровању, човек ће много више платити за свој луксус него за животне потребе. Балтик је био домовина неке смоле, коју су римске госпође употребљавале за бојење косе. Кад је црвена коса већ једном била у моди, свака је римска матрона морала бојити косу. Стога су најстарији трговачки путеви, који воде из северног дела Европе у јужни, били они којима су ишли торбари с товарима јантара на леђима.
Али Феничани се нису зауставили на Балтику. Херодот прича о феничанској морнарици, коју је египатски фараон Неко II изнајмио за пут око целе Африке, и према томе би феничански морепловци били уживали у погледу на Тајбл Беј двадесет векова пре него што је Васцо да Гама дао овом крају данашње име Рт Добре Наде. Можда је ова прича истинита, а можда и није, али сигурно знамо, да су Картагињани, који су били само феничански колонисти, истражили западну обалу Африке све до Рта Бланко, хиљаду и пет стотина миља јужно од Гибралтара, и да су основали више трговачких средишта у оном крају. Они су такођер открили и острва Капверде, хиљаду и седам стотина година пре него што су се Португалци појавили на позорници. Феничани заиста не би могли све то постићи још у време, кад се Грци нису почели ни кретати, да нису имали неку бољу врсту лађе, и то не на весла него на једра, јер никако се нису могле прећи оне удаљености само помоћу људске погонске снаге.
Имамо врло мало података из прве руке о томе, како су биле опремљене феничанске лађе на овим путовањима. Чини се, да су Феничани у почетку били задовољни с оним чудноватим јарболом, који нам је познат из египатских слика, а који је личио на грчко слово Л. Будући да су они редовно пловили у смеру ветра (појам о крстарењу против ветра је северњачки изум много каснијег датума), такав јарбол је био сасвим довољан за њихове потребе, иако није могао бити тако поуздан као јарбол направљен из једне греде. Понекад су употребљавали два једра уместо једнога, и то једно с леве, а друго с десне стране крста на јарболу. Но слике много новијег датума, слике касније римске ратне лађе, саграђене по оригиналном феничанском узору, показују, да су они постепено напустили двоструки јарбол за обични. И даље су остали код четвртастог једра, али су каткад знали подићи мали јарбол с једром на предњем делу брода, да би му тако повећали стабилност и олакшали управљање.
Чини се, да су Феничани знали и за сидро. Тако капетан није морао више извлачити своју лађу на суво после сумрака, већ је могао остати на ма којој тачки воде, под условом да је време било прилично мирно и море доста плитко да би сидро могло дотаћи дно. Они још нису знали за челична, гвоздена или бронзана сидра. Уместо тога служили су се тешким стенама или врећама од животињских кожа које би испунили камењем. Има један сегмент живота на броду, о којем бисмо радо знали нешто више, то јест, како су ови давни морепловци могли носити довољно хране и питке воде за тако дуга путовања? Док су остајали на Средоземном мору, с његовим прикладним лукама, они су се по потреби могли искрцати да приреде јело и набаве свеже питке воде. Но питање је постајало теже изван гибралтарских врата и дуж западне обале Африке, где се и данас сва роба превози на обалу помоћу нарочитих чамаца, јер уопште нема лука. Али морамо се сетити, да су Феничани, као све семитске расе те као модерни Арапи и Бербери, били врло умерени у својим дневним потребама. Прегршт урми или сувога грожђа била је просечном морнару довољна храна за двадесет и четири сата. А од лончара источног Средоземног мора узимали су посуде за питку воду, док виноградари Цезарове Галије нису пронашли оне бачве, које су скоро две хиљаде година биле једино средство, помоћу којега су наши поморци у прошлости могли превозити вино, пиво, ракију и воду.
Не треба нарочито спомињати, да су ова путовања била дуга и досадна. Али азијски дух није немиран као европски. На модерној лађи, која превози ходочаснике у Меку, брзо ћете приметити, да време за путнике не значи ништа. Они знају сатима мирно седети не радећи уопште ништа: само седе и ништа не раде. Сентиментални супутници, којима је то прво путовање на Исток, правиће примедбе о дубоким медитативним способностима оријенталне душе. Они који познају стварне чињенице, знају да отмени Оријенталац може провести читаве недеље у таквом стању скоро потпуне обамрлости, јер је тако пун равнодушности, да нема смисла ни за што. Дакле, досаду ових путовања, која често мора да су трајала годинама, ови давни морепловци нису тако тешко осећали, као што бисмо је ми данас осетили. Осим тога било је оних бројних игара случаја, које су исто тако део брода, који долази из Оријента, као и бродски штакори. Кад је путовање било завршено, делио се плен и онда је следило неколико недеља бурног живота и љубави и коцкања у крчмама домаће луке. И тад опет натраг на тврду даску бродске палубе, на пут у Таршиш или Бејрут по оне кедрове са Либанонске горе, које је њихов комшија краљ Соломон требао за градњу храма у малом граду феничанског залеђа, а које је требало у низу дивовских сплавова повући до Јафе. Или је требало отпловити у маглом покривена северна мора, где су неукроћени дивљаци имали врло драгоцени метал, познат под именом калај.
Заправо то и није био живот, ако га меримо данашњим мерилима. Али то је био нормалан живот свих морнара од оних раних дана све до наших времена. Па и данас би се феничански морнар из шестог века пре Христа осећао код куће на модерном теретном пароброду. Наравно, нашао би неких побољшања. Донекле редовно би добијао топло јело, и данас више не би био продан у ропство. Али храна би била баш тако лоша као што је била у доба његове младости, и узевши у обзир прилике, које владају данас на морима, био би присиљен да ради за мало већу награду него што ју је пре имао, кад је био морнар краља Хирама, феничанског монарха, који нам је натоварио на врат још нерешен проблем земље Офир.
Феничани су производили пурпурну боју високог квалитета, којом су бојили тканине а тајну њене производње себично чували. Боја се добијала из неких врста шкољки, а цена хаљина је била толико висока да су их могли купити само најбогатији.
