Латински језик

Из пројекта Википедија

Латински језик (лат. Lingua Latina) индоевропски језик; припада кентум-групи. Њиме су говорили Латини, италско племе које је живело у покрајини Лацијум, у којој се налазио Рим, а и данас је у употреби код мањег броја људи. Главне фонетске особине латинског језика су: губљење кратких вокала у средњим слоговима, монофтонгизација дифтонга (incido : caedo), упрошћавање консонантских група (locus < stlocus). Морфолошке црте: губљење дуала, оптатива (оптатив се слио с конјунктивом), аориста и медија. У синтакси: субординација (хипотакса, тј. подређивање зависних реченица главној), консекуција (слагање) времена, реченична интонација се одликује наглашавањем глагола, који је стајао обично на крају реченице. У лексици има доста речи из осталих италских језика и из грчког, затим етрурског и келтског.

У изворном латинском језику c се изговарало као k (Cicero = Kikero), t као t (amicitia = amikitia), s — као s (rosa). Међутим, данас се лат. текстови читају на различите начине: Cicero се изговара као; Цицеро, Чичеро, Сисеро; amicitia — као: амицициа, амичициа, амисисиа; rosa — као роза итд. Поред књижевног латинског језика, којим је написана богата лат. књижевност, постојао је и народни говор, тзв. вулгарни латинитет, из кога су се развили данашњи романски језици (италијански, француски, шпански, португалски, румунски, итд.). Јачањем Римске империје латински језик је заузимао све веће пространство и постао светски језик. И после пада Римске империје латински језик је у средњем веку и у једном делу овог века остао да живи као језик науке и књижевности.