Велика Хрватска
Из пројекта Википедија
Неутрална тачка гледишта овог чланка је оспорена. Молимо Вас да погледате страницу за разговор овог чланка. |
Велика Хрватска је термин који се односи на идеологију неких у Хрватској који теже ка проширењу Хрватске и обухватање свих Хрвата "под једним кровом", као и припајање територија које Хрвати сматрају њиховим "историјским правом", односно "хрватско државно и природно право".
Садржај |
[уреди] Тактика политике у Хрватској
Страдање и прогон Срба |
Страдање и прогон у НДХ |
---|
Издвајамо: Усташе · Јасеновац Више информација: Независна Држава Хрватска |
Геноцид |
Умешаност Католичке Цркве у геноцид у НДХ |
Петар Брзица · Алојзије Степинац · Мирослав Мајсторовић |
Оружје и методе масовног убијања: Србосјек · Вешање · Јаме |
После Другог светског рата |
Издвајамо: Хрватско прољеће · Западна Славонија Госпић · Олуја · Косово · Неофашизан у Хрватској Портали: НДХ · Распад СФРЈ |
Из Хрватске се непрестано шире гласови о тежњи Срба за стварањем велике Србије и о великосрпским хегемонистичким намерама. То је сталан припев свих против српских иступа не само пред југословенском већ и светском јавношћу. Њиме се, с једне стране, Срби и Србија желе приказати као агресори великих територијалних претензија, а с друге желе се прикрити сопствена агресија и сопствени територијални апетити на туђе етничке, државне и историјске територије.
Таква тактика, када је реч о хрватској политици, одавно је позната. Она је наслеђена од пропале Аустро-Угарске, која је утолико више демонизовала и сатанизовала српске ослободилачке и ујединитељске намере уколико је имала већих апетита према територијама на Балкану и уколико је више заступала немачку политику продора на Исток. По тој тактици, све што је српско редовно је проглашавано за великосрпско с циљем да се српски интереси, који су били у сукобу са аустроугарским, у корену сасеку и онемогуће.
Следећи традицију аустроугарске противсрпске политике, у којој су и сами учествовали а неретко у њој и предњачили, политичари великохрватских амбиција свом жестином и у свим историјским раздобљима, од Револуције 1848. до данас, окомљивали су се на српску политику редовно јој додајући епитет великосрпске политике. Ударајући по српству и великосрпству, у којима су видели главну конкуренцију хрватству и великохрватству, хрватски политичари нису само снивали о великој Хрватској већ су на њеном изграђивању радили упорно и доследно, држећи се макијавелистичког принципа да су за остваривање тог циља дозвољена сва средства, чак и геноцидно уништавање Срба.
[уреди] Старе идеје
Тежње за територијалним проширењем Хрватске старијег су датума. Невелик по броју, мали по пространству који заузима, хрватски народ је испољавао велике империјалне амбиције. О томе довољно говоре називи као што су: "алпински Хрвати" (Словенци), "православни Хрвати" (Срби), и "непријепорни Хрвати" или "цвијет хрватског народа" (муслимани), затим "Турска Хрватска", "Црвена Хрватска", "Бијела Хрватска" и "Карантанска Хрватска", који се односе на делове Босне, на Црну Гору, Далмацију и Словенију. Ти називи пажљиво су неговани и током више стотина година усађивали у свест хрватског човека с циљем да му развију уверење о величини Хрватске и бројној снази Хрвата.
До којих амбиција се ишло у територијалним захтевима за остварење хрватског државног и историјског права, показује пример правашког листа Херватска. У чланку Која је права херватска политика и тко је заступа, у бр. 6 из 1871, пише: "Земље, што их обухваћа державно право Херватах, по хисторији и по народности, простиру се: од Немачке до Мацедоније, од Дунаја до мора, а по данашњих посебитих провинциалних имених, следеће су: Јужна Штајерска, Корушка, Крањска, Горица, Истра, Херватска, Славонија, Крајина, Далмација, горња Албанија, Церна гора, Херцеговина, Босна, Рашка, Сербиа - тер ове укупно јесу једним правим именом: Держава Херватска. Ове земље простране су преко 4000 четворних миљах, а становници им броје до 8 милионах душах."
[уреди] Задојена младеж
Становиште Херватске није било усамљено, није било плод неког неодговорног новинара или политичара, није било став тренутног расположења. Био је то природан исход дубоко усађеног и широко распрострањеног уверења. Еуген Кватерник је још 1869. године, писао дон Миховилу Павлиновићу да, ако се буде следила политика Странке права, ако се буде поштовало хрватско државно и историјско право, онда "не од Драве до мора, него од салцбургтирол(ских) алпах до Косова и Албаније вијати ће се доскора застава чисте неоскверњене Херватске!"
Задојена таквим великохрватским освајачким амбицијама, а "наоружана" државним и историјским правом, "хрватска академичка младеж", иза које је стајао отац домовине Анте Старчевић, сматрала је да нису само Босна и Херцеговина: "него и сва Арбанашка, и сва Рашија, и сва горња Мизија или данашња Србија, хрватске земље!" Један од следбеника тог "специфичног Хрватства" написао је "да је хрватски краљ позван поставити крст на цркву св. Софије у Цариграду."
Познати хрватски књижевник и публициста Ђуро Дежелић, следбеник Старчевићеве Странке права, објавио је 1879. године књигу Хрватска народност илити душа хрватског народа, у којој је написао да су Хрватима насељене и да су "стога хрватске покрајине: сва садашња Далмација с Боком которском, вилает Босна тј. Босна с Турском Хрватском, и новопазарским пашалуком (Расција), данашња Херцеговина, која се је све до извора Неретве још г. 1789, кадно је Енгел писао своју повјестницу, звала турска Далмација, напокон и Црна гора са сјеверном Арбанаском".
Да би остварио тежње које су се тицале Босне и Херцеговине, Сабор Хрватске је 23. августа 1878, у адреси упућеној Францу Јосифу, изразио наду да ће уређење Босне бити изведено тако да би се "временом могао припојити на устрој краљевине Хрватске, Славоније и Далмације". Тежње за Босном и Херцеговином биле су толике да је бискуп Штросмајер са огорчењем писао Рачком 24. марта 1878. године: "Наши људи загледали се у Босну и Херцеговину ко штрк у јаје, а пустили с памети, да је сва нутарња наша логика прот тому. Како ће нас онај ослобађати који би нас у капи воде утопио, који увијек и увијек само о тому ради, да нас заметне, да вјечити анатема анемије на нас баци!"
Непуних двадесет година раније, док се није разочарао у Аустрију и њену политику према Хрватима, Штросмајер је, у својим поверљивим меморандумима упућеним министру председнику грофу Рехбергу, настојао да заинтересује најодговорније политичке чиниоце у Бечу да се више ангажују у решавању источног питања, наговештавајући им да ће им Босна и Херцеговина, уз помоћ Хрвата и Војне крајине "пасти у руке као зрели плод". Нудећи Босну и Херцеговину Аустрији, бискуп је желео те области да отргне од Турске, али и да их у оквирима Монархије што више приближи, а, ако је могуће, у погодном тренутку, и припоји Хрватској. Он је сматрао да је Босна Хрватска, па је стога 1879. године и написао бањалучком бискупу Маријану Марковићу: "Што је Босне, то је и Хрватске, а што је Хрватске, то је уједно и Босне."
[уреди] Замишљена карта Велике Хрватске
Великохрватска настојања дошла су до изражаја и у програму Странке права, који је састављен почетком новембра 1893. године. У првој тачки тог програма речено је: "Хрватско државно и природно право имаде се оживотворити: узпоставом цјелокупности краљевине Хрватске сједињењем Хрватске, Славоније, Далмације, Риеке, Међумурја, Босне, Херцеговине, Истре, Крањске, Корушке и Штајерске у оквиру Хабсбуршке монархије." (Курзив - В. К.)
[уреди] Велики планови
Кад се каже "узпоставом цјелокупности краљевине Хрватске" и сјединити је с поменутим областима, то претпоставља чињеницу да су те области некада биле заједно. Међутим, у жељи да створе велику Хрватску, праваши су не само у овом програму већину у многим другим случајевима фалсификовали историјске чињенице. По територијалним захтевима Хрвата могу се разликовати три категорије земаља. У прву спадају земље које чине "реални опсег", а то су ондашња Хрватска и Славонија са градом Ријеком и околином. У другој су земље на које је полагано тзв. виртуално право, а то су: Међумурје, Далмација, Кварнерска острва, део Истре и северозападни делови Босне. У трећој категорији су земље које су великохрватски кругови желели да виде у саставу Хрватске на темељу "хрватског државног и природног права". У такве су праваши у програму из 1893. године уврстили Штајерску, Корушку, Крањску и читаву Босну и Херцеговину, премда оне никада нису биле у саставу Хрватске. У сваком случају, план о изградњи велике Хрватске, која би настајала у фазама, потпуно је уобличен у другој половини 19. века. У потоњим деценијама само су разрађиване и дограђиване стратегије и тактике којима би могли бити остварени жељени циљеви.
За сваку своју геоманију, на пример за Босном и Херцеговином, за Војводином, за деловима Словеније, за Црном Гором, Хрвати су имали многа оправдања: историјска, природна, етничка, географска, економска, геополитичка и друга. У том погледу разрадили су читав добро развијен и уходан систем. Сваки туђи захтев или претензију на територије на које су бацили око, Хрвати су жестоко нападали и осуђивали. Између осталог, баш у вези са геоманијом, од средине 19. века до наших дана Хрвати су се служили, као што се и данас служе, демонизацијом Срба. По њима Срби су хајдучки и разбојнички народ, византијски препредени и лукави. Они су шумадијски бандити и четници, Хрвати су културни, хумани и миротворни, њима, по разним основама, припадају територије које желе а Срби хоће да их се домогну без основа, зато што су грабежљивци, што су реметилачки чинилац, извор криза, немира и рата. На тај начин, задивљујућом упорношћу, добро разрађеном тактиком, ничим неометани, а често и помогнути кратковидом и малоумном политиком Београда, уздигли су своје великохрватске захтеве на степен оправданих и легитимних права. Кад су то постигли, нису крили да су спремни своје националне и државне захтеве да остваре по сваку цену, па и најбруталнијом силом.
За такво понашање Хрвата Срби нису нашли адекватне одговоре. Занети идејом југословенства, искрени и лаковерни поборници братства и јединства, они су у свему каснили, истину откривали са запрепашћењем и детињастом збуњеношћу питали се зашто их Хрвати мрзе и из којих разлога им наносе зла.
Лист босанско-херцеговачких Хрвата, Хрватски дневник, који је заступао чисто расни приступ у решавању територијалних питања, објавио је серију чланака о припадности Босне и Херцеговине. Та серија је 1907. године штампана у Сарајеву у посебној књижици под насловом Хрватска Босна. На првим страницама те франко-фуртимашки затроване књижице каже се:
"Цијелим низом увјета географске, етнографске и хисторичке ситуације Босне јасно је обиљежен политички положај њен према монархији, а још јасније политичко знаменовање Хрватства у Босни. Оно представља културну везу између Европе и истока, везу између монархије и Босне, која је за најтежих хисторичких катастрофа можда попустила, али се никад није прекинула. Оно представља етничку везу између оног територија, на ком је хрватско племе засновало своју прву и ако још малену државу са данашњом Хрватском; оно представља везу, која у виду државноправном даје нашему краљу право, да се у Босни осјећа владаром, а не мандатаром, једном ријечи: само Хрватство, било оно Крстове или Исламске вјере, представља онај елеменат, који је зван, да зајази онај јаз, што постоји између Европе и Балкана.
Тај осјећај у свакоме од нас тиња и живи, он нам јасно установљује нашу задаћу у тијеку хисторичког и културног развитка: зближити прије свега Босну Хрватској, утрти онај пут до монархије и у срце Европе, који куд год из Босне кренеш, води само преко Хрватске. Хрватство ће тиме изнова ускрснути, јер тврђа веза но челична је веза крви!
Да ћемо у томе наићи на борбе, то свак зна: ето нас одавна у вечној борби против оних елемената, који гравитирају с ону страну описаног фаталног јаза, које некаква неодољива центрифугална сила гони из државне заједнице са монархијом, који су јучер сретали власт под кринком лојалности, а данас плету нити, те их бацају преко Дрине, који нас Хрвате зову браћом, да нам у братском загрљају отму хисторичка наша права и нашу народност, не би ли је с чаром продали - на Теразијама!
Али још стојимо ми с ову страну размеђа, а они тамо остати ће с ону!" (Сав курзив В. К.)
[уреди] Јаз Срба и Хрвата
Оваквим духом су били прожети великохрватски кругови, а какви би односи владали у тој фантазмагоричној вековима жељеној великој држави, одговор налазимо у листу Хрватство. У првом броју тих новина, које су се појавиле у Загребу 2. маја 1904. године, у уводном чланку, насловљеном са Наш програм, између осталог стоји: "Борит ћемо се за самосвојност цркве римокатоличке, за њезина права и институције проти свакому нападају, дошао он с које му драго стране. Наша ће бити задаћа, да се све у свим границама јавнога друштвенога живота обнови и препороди у Исусу Кристу (...) Настојат ћемо, да уставним путем получимо што веће органичко проширење хрватскога државнога права (...) У хрватским земљама признајемо само један политички народ: хрватски, само једну државну заставу: хрватску, само један службени језик: хрватски." Жестоко се окомљујући на Хрвате који су били спремни на сарадњу и слогу са Србима, Хрватство је писало: "Туј Крист, а тамо Антикрист. Туј под хрватском заставом чисто и славно хрватство, а тамо хаос безглавних начела и збрка разних застава. Туј понос, баштињен од старих Хрвата, који нису допуштали, ни да им се педаљ земље отме без крви, а тамо људи, који даривају хрватске, хрватском крвљу орошене земље, као какове старе крпе, све у хатар тобожње слоге онима, који ни чути неће о слози са својим братом, осим ако си даде одсјећи десну руку. Лијепа ли братства!
Јаз између Срба и Хрвата да ће ради нас постати већи! И то нам довикујете.
А тко је тај јаз доселе премостио? Зар ви? Када и гдје? Имали сте доста времена! Па гдје је слога? Онакову слогу, какову неки Срби хоће с вами углавити, такову може постићи сваки вол са својим месаром. Треба само да му главу даде под сјекиру. Такове слоге напросто не требамо, јер бисмо престали бити оно, што јесмо и што хоћемо да будемо - Хрвати (...) Што се пако тиче њихових (српских - В. К.) политичких усурпација, ми се тако дуго с њима не можемо сложити, док хрватским земљама не признаду оно, што нас и по нагодби (од 1868. године - В. К.) иде: једну заставу хрватску, један језик хрватски, речју један политички народ хрватски."
Поред сталних претензија на Босну и Херцеговину, које су биле камен спотицања међу Хрватима и Србима, и Срем је постао јабука раздора после Револуције 1848/49, а посебно после 1860. године. Не обазирући се на то што је становништво Срема у националном и верском погледу било претежно српско и православно, Хрвати су на ту област истицали своје историјско право желећи и њу да уграде у велику и етнички чисту а верски - католички јединствену хрватску државу, која је већ у то време, као и много касније, своје јасне обрисе добијала на географским картама. У спору око припадности Срема сукобила су се два принципа, два права. Срби су истицали савременије - природно и етничко право, доказујући да је Срем њихов. Хрвати су томе супротстављали времену мање сходно, у феудалном друштву настало - историјско право. Колико су та два права међусобно била супротстављена - толико су и односи Срба и Хрвата, кад је реч о Срему, у прошлости били и до данас остали спорни и тешко решиви.
Да је велика Хрватска, са читавом Босном и Херцеговином, до Дрине, државнотворни идеал и мисао водиља Хрвата доказ је и то што се ових дана, са предикаонице цркве Рањенога Исуса, усред Загреба, огласио и један свештеник. У својој проповеди он је тражио да Хрватска буде "љепша, боља, већа и сретнија", да тој Хрватској средиште буде Бања Лука, како је то желео поглавник Анте Павелић. Проповедник, доминиканац Вјекослав Ласић, изразио је наду да ће се поглавникова жеља остварити, утолико пре што је "овај садашњи облик Хрватске мало чудан"
[уреди] До Дрине и преко Дрине
Великохрватске тежње нису биле пригушене ни кад је створена Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца. У новим, у многочему измењеним околностима, великохрватство је не само у потаји већ и јавно испољавано. Тако је, примера ради, Стјепан Радић, председник Хрватске републиканске сељачке странке у изјави датој лондонском листу Дејли Њуз, објављеној 22. јула 1922, са јасном тенденцијом изнео неистините податке да су у областима Бачке, Барање и Баната, за које је рекао да их "неразумно и нелогично називају Војводином", "Срби према Хрватима у посве незнатној мањини", да се тим областима не сме управљати као чисто српским земљама, "већ се у њима мора спровести плебисцит (под надзором Лиге народа), с једним питањем: "Србија - Београд или Хрватска - Загреб."
Годину дана касније Радић је из Лондона, у писму које је послао 23. септембра 1923. године Председништву Хрватске републиканске сељачке странке, захтевао да се изради "Земљовид Хрватска и Хрвати" и у њему да буду уцртане, поред Хрватске, Славоније, Далмације, Међумурја, Прекомурја "с Крком и Каством" и све бивше земље Аустро-Угарске (Босна и Херцеговина, Бачка, Банат и Барања), па чак и Црна Гора и Македонија. Дајући упутства како да се изради тај "земљовид", који би био намењен и иностранству, јер је морао бити пропраћен тумачењима на француском или енглеском језику, Радић је нагласио: "На подручју од Суботице до Јадрана треба све котаре с више од 50% Хрвата (у Босни се муслимански и католички Хрвати рачунају наравски заједно) модрим потезима, а православни црвеним" означити.
Наследник С. Радића, Влатко Мачек, доследно је наставио да води великохрватску политику свог претходника. Њему је био циљ да од свих "пречанских крајева (бивших југословенских земаља Аустро-Угарске) образује државу под вођством Хрвата и евентуално је повеже са Србијом у "асоцијацији интереса". Попут Радића, и он се залагао за неку врсту плебисцита, све са намером да се Југославија подели на два дела, до Дрине и преко Дрине. По једној његовој изјави из 1936. године свака покрајина: "Војводина, Босна и Херцеговина, Црна Гора, Македонија, па и Далмација, могле би да се определе како оне хоће, односно, како одлуче посланици дотичних покрајина, који би били изабрани на изборима за конституанту. Другим речима: ако Војводина хоће са Србијом - добро, ако хоће посебан положај у Србији, добро је и то. А ако хоће изван ње, добро је, ако хоће са Хрватском заједно или посебно опет добро (...)" О Мачековим територијалним захтевима оставио је забелешку Јован Јовановић Пижон, шеф Земљорадничке странке, којем се поверио кнез Павле Карађорђевић. У једном сусрету између кнеза и Мачека, до којег је дошло пре споразума Цветковић - Мачек, на питање кнеза "Шта је за Вас Хрватска?", Мачек је одговорио: "То су Приморска и Савска бановина". При другом сусрету Мачек је тражио Дубровник, а потом и Врбаску бановину, са 90 посто српског становништва. У трећем разговору апетити су порасли, па је Мачек захтевао Срем, до Илока, Брчко са околином, Бијељину, Травник, Фојницу и Херцеговину.
Стално настојање да се Хрватска распростре на што ширем географском простору дошло је до изражаја и у време већ успостављене Независне Државе Хрватске. Нездовољни и њеним обимом, усташе су, посредством доглавника Славка Кватерника, покушале да је увећају. У телеграму од 4. маја 1941. немачки посланик Зигфрид Каше пренео је свом Министарству иностраних послова жељу Кватерника да се "хрватске" територије прошире до албанске границе, укључујући градове: Прибој, Пријепоље и Пљевља. Каше је подржао овај захтев с образложењем да су ту "већ стациониране хрватске трупе". Међутим, Италија се томе супротставила. Гроф Ћано назвао је овај захтев С. Кватерника "хрватским импријализмом". У свом Дневнику записао је 30. јуна 1941. године: "Сад би Павелић хтео Новопазарски Санyак. Бесмислени, неоправдани захтјев. Спремио сам, од Дучеа потписано писмо, којим одбијамо ове претензије."
[уреди] Помоћ Брозових политичара
Један од кључних људи у гарнитури Брозових политичара из Хрватске, Иван Стево Крајачић је, према писцу књиге о деловању немачке тајне службе БНД (Bundesnachrichtendienst) Ериха Шмита Енбома, у време пуне Титове снаге и неограничене власти, саставио план о стварању "суверене Хрватске са Босном и Херцеговином", у границама некадашње Независне Државе Хрватске из 1941. године. То је још један од многих непобитних доказа да постоји доследност у великохрватским тежњама, посебно оним које се тичу претензија на Босну и Херцеговину. Политички системи, државноправни оквири, облици државног и друштвеног уређења и људи су се мењали, али је хрватска политика била и остала доследна када је реч о претензијама да се границе Хрватске поставе на Дрини.
Кад имамо у виду само ово што је саопштено укратко, у есенцијалном облику, премда би о томе могле бити написане обимне студије, и мање упућени читалац, који није имао прилике да се упозна са великохрватским амбицијама претходних генерација, лако ће закључити где су извори и инспирације данашњих хрватских политичара, који Хрватску желе да бране на Дрини, попут академика Далибора Брозовића, који се позивају на хрватско државно и повијесно право, како то чини др Фрањо Туђман, па својатају Боку Которску, посежу за Бачком, а у исто врме желе да сачувају и авнојевске административне међурепубличке границе
Међу многобројним питањима која су оптерећивала, која оптерећују и која ће оптерећивати и реметити односе између Хрвата и Срба је геополитички положај Хрватске. По општој оцени свих хрватских политичара и геополитичара, како ранијег, тако и садашњег времена, геополитички положај Хрватске је такав да личи, како је написао познати хрватски историчар Вјекослав Клаић, на "добро раскречену кобасицу". Изглед Хрватске неки пореде са бананом, или младим месецом. Таква Хрватска, по општем уверењу свих политички мислећих Хрвата, уопште нема услова за опстанак и напредак. Антун Радић је објаснио да би "уједињена Далмација са Хрватском сличила на корице круха, а она средина што бисте ју изрезали, то сте из хрватскога круха изрезали Босну и Херцеговину (...) а хоћемо ли се најести, треба нам и средине, треба нам Херцег-Босне". За Антуновог брата Стејапана Босна је "као утроба осталој Хрватској. А извади човеку утробу и онда му реци нека живи". По виђењу Франа Супила: "Хрватска без Босне била би увијек играчка у рукама онога који би владао у данашњим окупираним покрајинама", тј. у Босни и Херцеговини. Да би добили трајну привредну и финансијску самосталност, хрватски политичари проценили су да морају посегнути за новим територијама. Хрватски дневник из 1940. године о томе је написао: "Хрватска у својем садашњем опсегу не може трајно опстати, јер су јој потребни још неки крајеви за властиту господарску изградњу."
Најпознатији и најуваженији хрватски геополитичар др Иван Пилар, познат под псеудонимом Судланд, др Јуричић и Флоријан Лихтрагер записао је да "са геополитичкога гледишта троједница без Босне и Херцеговине нема никаквог изгледа да се народнополитички као ни господарско-политички одржи". По оцени Пилара: "Хрватска и Славонија, одијељене од Босне и Далмације, својих природних саставних дијелова, јест уобће торзо неспособан за живот." Др Иван Пилар, писац књиге Јужнословенско питање, која је у размаку од неколико деценија доживела четири издања, два на хрватском и два на немачком, у брошури Свјетски рат и Хрвати. Фокус оријентације хрватскога народа још прије свршетка рата, објављеној 1915. и 1917, отворено и јасно ставио је читавој јавности на знање шта је и шта мора бити стратешки циљ Хрвата. У тој брошури др Пилар, тј. др Јуричић, написао је: "Краљевина Хрватска, Славонија и Далмација са својим дугачким уским територијем врло мале дубине, која се протеже у два смјера (Далмација местимице само неколико километара) саме за себе у опће нису способне, да буду поприште икакве државне и политичке творбе, те у том облику као народно-политичко тијело у обће не имају никакве будућности. Ово спознање било је по нашем увјерењу узроком оном грчевитом тражењу једног ширег оквира за наш народни развој прије године 1878, било је задњим узроком обликовања Илирства и Југословенства. Троједна краљевина добива своје елементарне увјете живота тек онда, кад јој се прикључе Босна и Херцеговина. Хрватски народ на самом територију Троједне Краљевине има врло мало наде, да се одржи, и Босна и Херцеговина приказују се као један битни увјет за народно одржање и политички развој хрватскога народа. Ограничен на саму Троједницу, хрватски народ може само животарити, живјети може само онда, ако има и Босну и Херцеговину." По оцени др Пилара, Хрватска, Славонија и Далмација чине љуску, а Босна и Херцеговина језгро Хрватске.
Држећи се ове оцене о језгру и љусци, Лексикографски завод ФНРЈ из Загреба, под руководством Мирослава Крлеже, у четвртој књизи Енциклопедије Југославије, која се појавила 1960. године, у одредници Хрватска, израдио је географску карту те републике и при томе јој је придружио читаву Босну и Херцеговину, све до Дрине, не изостављајући ниједан делић земље на левој обали те реке. Када је исти тај Завод, у седмој књизи Енциклопедије Југославије објављеној 1968, у одрдници Србија, приложио и географску карту те републике, није се послужио истим методом. Србију је зауставио на Дрини, једва прелазећи на њено лево приобаље. Само наивни и ступидни, или, можда, корумпирани и политички љигави српски чланови редакције Енциклопедије Југославије могли су прогутати ову безочну хрватску геоманију према Босни и Херцеговини. Босна у Хрватској
То што је урадио Лексикографски завод током шездесетих година нашег века није ништа ново и неуобичајено када је реч о апетитима Хрвата према Босни и Херцеговини. У том погледу имају они више него столетну традицију. Још 1862. године Јосип Парташ је, према нацрту Фрање Кружића, приредио географску карту која носи назив "Хисторички земљовид целокупне Краљевине Хрватске са означењем границах сада обстојећих покрајинах и наведењем знаменитијих старијих и новијих местах". Ова карта штампана је у познатој загребачкој штампарији Драгутина Албрехта. Њоме су захваћене, као земље Краљевине Хрватске, Босна и Херцеговина, Црна Гора, југозападни делови Србије и југоисточне области Словеније.
У складу са великохрватским тежњама да источна граница Хрватске треба да буде постављена на Дрини је и етнографска карта Николе Звонимира Бјеловучића. У књижици Етнографске границе Хрвата и Словенаца, која је објављена у Дубровнику 1934, приложна је карта "Етнографске границе Хрвата у Краљевини Југославији и околним земљама", коју је саставио Бјеловучић 1933. године. Са не малим територијалним проширењем, та карта неодољиво подсећа на Павелићеву НДХ. У састав Хрватске уцртане су у целини Босна и Херцеговина, Бока Которска до испод Бара, предели западне Бачке, област Баје у ондашњој и садашњој Мађарској, делови Мађарске југоисточно од Печуја, дугачак појас уз леву обалу Драве, од Светог Мартина на истоку до Доње Лендаве на западу, и читав Срем. Намерно нацртана у глобалу, непрецизно, Бјеловучићева карта више је израз великохрватских територијалних тежњи него одраз стварних етничких односа. Њоме су обухваћене све земље које су по хрватском државном и историјском праву припадале Хрватској. Етнички односи послужили су Бјеловучићу да на замагљен начин јавно искаже великохрватске државне и политичке циљеве.
[уреди] Жеља је Бока Которска
Кад имамо у виду само ово што је саопштено укратко, у есенцијалном облику, премда би о томе могле бити написане обимне студије, и мање упућени читалац, који није имао прилике да се упозна са великохрватским амбицијама претходних генерација, лако ће закључити где су извори и инспирације данашњих хрватских политичара, који Хрватску желе да бране на Дрини, попут академика Далибора Брозовића, који се позивају на хрватско државно и повијесно право, како то чини др Фрањо Туђман, па својатају Боку Которску, посежу за Бачком, а у исто врме желе да сачувају и авнојевске административне међурепубличке границе.
У програму некадашњих праваша и франко-фуртимаша, тих претеча Павелићевих усташа, који су се залагали за то да у великој хрватској држави буде само једна застава - хрватска, крије се и одговор на кључно питање данашњих односа између Хрвата и Срба а крију се и узроци због којих је међу њима дошло до рата.
[уреди] Требало је спасити главу и доћи до Србије
Идеје др Ивана Пилара прожеле су читаву хрватску политику. Оне чине основ националне мисли и геостратешких циљева хрватског народа. Стога није случајно што је савремени писац књиге Политичка судбина Хрватске. Геополитичке и геостратешке карактеристике Хрватске (Загреб 1995) Петар Вучић, без устезања, јавно и отворено написао да је НДХ, после капитулације Италије, септембра 1943, и поништавања римских уговора, територијално била сасвим уобличена, да је Хрватска по величини, облику и смештају, по свим геополитичким и геостратешким ознакама, остварила свој геополитички и геостратешки идеал. Проблем је био само у томе што је у тој идеалној Хрватској било "превише нехрватског становништва". У вези са овом констатацијом поменути аутор Петар Вучић, о хрватској усташкој држави уобличеној септембра 1943, нагласио је: "Иако је умногоме остала само неостварени идеал, она је свеједно остала трајним свједоком високог државотворног хтијења и морала усташког револуционарног покрета, који је таквим државотворним нацртом (иако непотпуно оствареним) постао истински баштиник хрватског повијесног државнотворног идеала и мисли." У овај начин размишљања савршено се уклапа позната изајва др Фрање Туђмана да је Независна Држава Хрватска стварно била израз "повијесне и тисућљетне тежње хрватског народа за самосталном државом". Наивне и неупућене, ова изјава је изненадила и узнемирила, премда је она у потпуном складу са столетним тежњама и токовима хрватске политике. Иста мука и данас
Да је велика Хрватска, са читавом Босном и Херцеговином, до Дрине, државнотворни идеал и мисао водиља Хрвата доказ је и то што се ових дана, са предикаонице цркве Рањенога Исуса, усред Загреба, огласио и један свештеник. У својој проповеди он је тражио да Хрватска буде "љепша, боља, већа и сретнија", да тој Хрватској средиште буде Бања Лука, како је то желео поглавник Анте Павелић. Проповедник, доминиканац Вјекослав Ласић, изразио је наду да ће се поглавникова жеља остварити, утолико пре што је "овај садашњи облик Хрватске мало чудан".
Петар Вучић и доминиканац Ласић нису усамљеници и занешењаци. Они говоре оно што се и како се у Хрватској размишљало и како се размишља о будућности државе. Њима се придружио и извесни Радомир Милишић. У књизи Стварање Хрватске. Анализа националне стратегије (Загреб, 1995) тај аутор је написао: "Како је судбина Босне и Херцеговине, односно судбина Хрвата у тој држави неодвојива од Хрватске, тј. Хрватска и Хрвати морају направити све да се она од Хрватске што мање одвоји, (јер Хрвати су тамо суверен народ, а то своје право могу одбранити само уз помоћ Републике Хрватске) то ће Хрватска морати стално имати и око и ухо на том за њу тако виталном простору. Простори које су Хрвати у Босни и Херцеговини организовали и обранили и физички су основа хрватског суверенитета у тој држави, као и доказ да се без Хрвата Босна не може стварати."
Сви настављачи политике Еугена Кватерника и Анте Старчевића, а у Хрватској су они данас на власти, који су своје програме заснивали, како је написао И. И. Ткалац, "на старим хартијама и на "виртуалним" територијалним тражбинама", показивали су превелике територијалне апетите. Не треба ни трошити речи да би се доказало да су усташе Анте Павелића читаву своју политику заснивали на хрватском државном и историјском праву. Лице и наличје те политике, засниване на државном и историјском праву, исказало се у ратним годинама од 1941. до 1945. на најкрволочнији начин, пред читавом светском јавношћу. Иако је читав свет тим крволошвом био изненађен, пренеражен и згрожен, оно је уследило као логичан исход једне вековне накарадне и у својој основи болесне политике, која и није могла да учини друго него да створи патолошку мржњу према Србима и да довде до једног од најстрашнијих геноцида који је свет упамтио.
Упорним захтевима да Босна и Херцеговина буду саставни део Хрватске, "како она не би животарила већ живјела", Хрвати су, по оцени Стјепана Радића, "научили тако мислити да слободне и уједињене Хрватске нема без Босне и Херцеговине". Ако су Хрвати тако мислили док су се налазили у оквирима Аустро-Угарске и Југославије, а овом исказу Радића треба веровати, онда је сигурно да је данас таква мисао још раширенија. Стварањем етнички чисте Хрватске, Хрвати су се примакли ближе остварењу својих геостратешких циљева који се тичу Босне и Херцеговине. Без Срба у Хрватској, Славонији и Далмацији, без тог унутрашњег реметилачког чиниоца, како су их називали, они ће са више снаге, а мање сметњи и препрека, и са зантно повољнијим геополитичким положајем, кидисати на Босну и Херцеговину и на Србе и муслимане. Ако Срби то буду дочекали неспремни, ако поново буду дозволили да их неко заведе и обмане неким новим илиризмом, југославизмом, братством и јединством, или заједништвом, своју наивност, кратковидост, површност, неукост и плиткоумност платиће скупо и никад више неће се моћи опоравити, јер однос снага битно ће се изменити у корист Хрвата. Уз то, сасвим је сигурно да и Србија, као држава, попут Хрватске, мора "имати и око и ухо" на подручју Босне и Херцеговине, на том за њу тако виталном подручју. Ако се она буде прегањала са тамошњим Србима из разноразних разлога (идеолошких, партијско-политичких и персоналних), а не буде водила рачуна о глобалним државним интересима, сигурно је да ће изгубити битку са Хрватима, јер такође је сигурно, Хрвати се неће смирити догод не допру до Дрине и догод се не подбоче под Београд и не домогну се Земуна.
[уреди] Види још
Модерни иредентистички покрети у Европи | |
---|---|
Велика Албанија | Велика Србија | Велика Хрватска | Велика Мађарска | Велика Бугарска | Велика Немачка |
Овај чланак је део Портала о Распаду СФРЈ више о Распаду СФРЈ |