Четници

Из пројекта Википедија

О равногорском четничком покрету из Другог светског рата погледајте чланке Југословенска војска у отаџбини и Дража Михаиловић.

Четници су припадници добровољачке српске герилске формације која је настала током 19. века и која је организована и помагана од стране власти у Србији у циљу слабљења турске моћи на Балкану и остваривања интереса спољне политике Србије. Исто име се односи и на остатке војске Краљевине Југославије које је реорганизовао Драгољуб Михаиловић, а чије је формално име било Југословенска војска у отаџбини.

Садржај 1 Бугарске комите у Македонији 2 "Српска револуционарна организација" и "Српска одбрана" 3 Први свјетски рат 4 Четници у Другом свјетском рату 5 Четничка брада 6 Занимљивости 7 Литература 8 Спољашње везе

[уреди] Бугарске комите у Македонији

Од укидања Пећке патријаршије сви православци су били подређени патријаршији у Цариграду која је заступала грчке интересе, негирајући постојање других нација под његовом управом^{[тражи се извор]}, што у великој мјери изазива револт Срба и Бугара. Године 1872. бугарска црква добија самосталност и почиње са оснивањем школа, црквених општина и библиотека. Они који нису хтјели да прихвате ова настојања, остајали су под управом цариградске патријаршије^{[тражи се извор]}. Србија 1885. године почиње са просвјетном и културном акцијом, у исто вријеме тражећи да се постављају српске владике у крајевима гдје су Срби већина. Томе су се Грци жестоко противили. За то вријеме, Бугари, пошто су имали националну цркву која је оснивала школе, остварују свој утицај нарочито у градовима, док по селима то тешко успјевају.^{[тражи се извор]}

Да би појачали свој утицај Бугари се одлучују на оружану акцију.^{[тражи се извор]} Почињу да шаљу чете у Македонију и Стару Србију и дижу буну у области Струме. Припадници ових чета касније се називају комитама. Једна група оснива организацију ВМРО са циљем да се избори за аутономију Македоније. Читаву територију дијеле на реоне којима су на чело постављали војводе. Људство је организовано по десетинама на тај начин да ниједан комита није знао имена осталих девет. У почетку у ову организацију улазе и многи Срби чији је циљ био ослобођење од Турске. Касније, главни утицај у овој организацији преузима Врховни комитет састављен од високих бугарских официра, чији је циљ био прикључење Македоније Бугарској.^{[тражи се извор]} Због тога све више долази до сукоба између Срба и Бугара. Бугари све више притискају Србе да би их навели да напусте цариградску патријаршију и прикључе се њиховој цркви често користећи убиства као метод убјеђивања.^{[тражи се извор]} На удару су били нарочито свештеници^{[тражи се извор]}, учитељи^{[тражи се извор]} и школски настојници^{[тражи се извор]}.

Од 1897. до 1903. године такве акције не дају очекивани успјех.^{[тражи се извор]} ВМРО је зато желела акцију која ће привући пажњу Европе и убрзати остварење циљева.^{[тражи се извор]} Зато на Светог Илију 1903. дижу устанак у Крушеву гдје су већину становништва чинили Власи. Због лоше организације устанак је пропао, а највише је страдало локално становништво, док су се чете из Бугарске повукле.^{[тражи се извор]} Тада је почео још већи терор Бугара према Србима што је навело Србе да се сами организују.^{[тражи се извор]}

[уреди] "Српска револуционарна организација" и "Српска одбрана"

У септембру 1903. године основана је у Београду «Српска револуционарна организација» и њен Централни одбор. За предсједника је изабран др Милорад Гођевац а за чланове Василије Јовановић, Лука Ћеловић, генерал Јован Атанацковић, Љубомир Јовановић-Чупа, Љубомир Давидовић, Голуб Марић и академик Љубомир Стојановић.

Касније им се прикључио капетан Живојин Рафаиловић из Врања, који је до тада самостално организовао пребацивање наоружаних људи у Стару Србију.

У то вријеме, због све већег насиља Бугара^{[тражи се извор]}, Срби у Старој Србији и Македонији су се и самостално организовали. Мицко Крстић, Павле Младеновић и Јован Станојковић-Довезенски основали су чете у својим крајевима и први пружили организовани отпор Бугарима.

У Скопљу 1905. године Срби стварају удружење Српска одбрана које је почело са организовањем чета на терену, најпре састављених од мјештана који су били под утицајем виђенијих људи и учитеља, а касније су чете формиране и у Србији и пребациване преко границе. Чете су биле различите јачине, а вођа је имао титулу војводе. Формирана су два Горска штаба за територије десно и лијево од Вардара. У почетку је то више била ствар приватне иницијативе, јер званично Србија није подржавала ову акцију због противљења великих сила. Касније, све јачи је био утицај српских официра, а од 1905. године руковођење је преузело Министарство иностраних послова.

До 1907. године Срби су створили добру војну организацију^{[тражи се извор]}, чија је највећа активност била изражена на подручју Скопског и Битољског вилајета. У више борби четници су успјели да потисну бугарске чете, тако да су ови задржали упоришта углавном у градовима, јер тамо због присуства турске војске није смјело да буде оружаних сукоба. Ипак, одиграло се и више борби са турском војском и наоружаним групама Албанаца, тако да су српске чете и поред великих жртава^{[тражи се извор]}, успјеле да ставе под контролу већи дио територије данашње Македоније^{[тражи се извор]}.

У овим борбама истакло се више војвода. Међу њима најпознатији су били: Мицко Крстић, Јован Стојковић-Бабунски, Глигор Соколовић, Василије Трбић, Јован Долгач, Крста Ковачевић-Трговишки, Илија Јовановић-Пчињски, Лазар Кујунџић, Саватије Милошевић, Коста Миловановић-Пећанац, Ванђел Скопљанчев, Тодор Крстић-Алгуњски, Сретен Рајковић-Руднички, Ђорђе Скопљанче, Војин Поповић – Вук, Војислав Танкосић...

Крајем 1907. године дошло је до размимоилажења у четничком покрету. Једна група је хтјела да се акцијом руководи из Београда, а друга је била за првенство Скопља. Централни одбор је послао капетана Алимпија Марјановића.

Године 1908. у Турској се десила Младотурска револуција, чије су вође пропагирале једнакост свих становника без обзира на вјеру. Због тога, под притиском великих сила, дошло је до обуставе четничке акције – до распуштања чета на терену.

У то вријеме је дошло до кризе због анексије Босне и Херцеговине од стране Аустро-Угарске. Пошто се очекивао рат створени су четнички одреди и распоређени дуж Дрине. Њима су командовали Војислав Танкосић, Војин Поповић-Вук и Јован Бабунски. Тада је створена и организација Народна одбрана са циљем да прикупља добровољце и средства за помоћ Србима у Босни и Херцеговини, али је убрзо под притиском европских сила, њена активност морала да буде обустављена а Србија је била приморана да прихвати анексију.

У јужној Србији и Македонији, Бугари и Албанци су поново почели да врше насиље над Србима^{[тражи се извор]}. У то вријеме убијени су и војводе Мицко Крстић и Глигор Соколовић. Стање је било такво да је 1911. године поново почело слање чета и пренос оружја, да би се ојачале локалне чете. Пред почетак Првог балканског рата Горски штаб је стављен под команду штаба Прве армије. Четници на терену су организовани да би изазивали пометњу у позадини турске војске.^{[тражи се извор]} На граници, чете су окупљене у одреде под командом војвода Божина Симића, Војислава Танкосића и Војина Поповића - Вука. Прве борбе и заузимање караула извели су четници. Козјачки одред војводе Вука је учествовао у Кумановској бици и имао је озбиљне губитке^{[тражи се извор]}. Први је стигао у средње повардарје и у Азоту (област између Велеса и Прилепа) се спојио са одредом Василија Трбића. Прековардарски одред је учествовао у борбама између Дебра и Кичева, у околини Охрида и у Битољској бици. Након завршетка рата четнички одреди из Србије су распуштени, а локалне чете су и даље водиле борбе са Албанцима и бугарским четама. Четници Василија Трбића су имали значајну улогу у гушењу побуне Албанаца 1913. године на подручју Дебра.

[уреди] Први свјетски рат

Пред Први свјетски рат четници су распоређени у четири одреда: Златиборски, под командом Косте Тодоровића, Јадрански, под командом Војина Поповића, Руднички, под командом Војислава Танкосића и Горњачки, под командом Велимира Вемића. Намењена им је улога командоса. Наступали су као претходница, а у одступању су остајали у непријатељској позадини. Учествовали су у свим значајним биткама до протеривања непријатеља и ослобођења Београда 1914. године. Поједине чете су дјеловале 1914. године у борбама у источној Босни и допрле у близину Сарајева.

Четнички одреди су имали велике губитке па су преостали четници стављени под команду војводе Вука, почетком 1915. године. У септембру исте године овај одред је упућен на границу гдје је водио борбе са Бугарима. После слома, одред се са српском војском повукао преко Албаније на Крф. Пошто је био сведен на 450 бораца, одред је попуњен добровољцима и упућен на Солунски фронт. У борбама на Сивој стени и Груништу одред је десеткован, а војвода Вук је погинуо. Преживели четници су после тога распоређени у оперативне јединице. Поред ових одреда, постојале су и неке мање четничке формације међу којима и јединице Јована Бабунског и Цене Марковића, које су 1917. године стављене на располагање француској војсци на Солунском фронту.

После окупације у Црној Гори су формиране мање четничке групе. Дјеловале су самостално и неповезано. На југу Црне Горе нису успјеле да се одрже, као на сјеверу у тешко проходним планинама. На крају рата развиле су озбиљну акцију и разоружале су више аустроугарских јединица.На територији Србије је такође остао један број четника и војних обвезника који су, организовани у мање или веће групе, пружали отпор аустроугарској војсци. То је највише дошло до изражаја у Топлици, Јабланици и Пустој Реци.

Крајем 1916. године, после уласка Румуније у рат, са Солунског фронта је по наређењу Врховне команде, послат у Топлицу војвода Коста Пећанац да организује четничке јединице које би у тренутку пробоја фронта отпочеле акције против окупатора. У исто вријеме, његов задатак је био да спријечи превремене акције. Стање је било такво да је народ желео устанак, очекујући скори долазак српске војске. Пећанац је наишао на већ добро организоване јединице, од којих је најбољи био одред под командом Косте Војиновића. До устанка је дошло након одлуке Бугарске да изврши присилну мобилизацију у Србији.^{[тражи се извор]} Пећанац се противио отвореном устанку јер је очекивао одмазду, па је зато сматрао да треба организовати мање акције. Ипак, под утицајем осталих, 21. и 22. фебруара 1917. донета је одлука о почетку устанка, што је на крају прихватио и сам Пећанац. Вође устанка су, поред Пећанца, били и војвода Коста Војиновић, браћа Тошко и Милинко Влаховић, поп Димитрије Димитријевић, Јован Радовић и четовођа Милан Дечански. За неколико дана су ослобођени Куршумлија, Прокупље, Лебане, Блаце и Власотинце, и дошло се надомак Ниша и Лесковца. Устаника је било између 13000 и 15000, наоружаних углавном пушкама. Окупационе снаге су против четника морали да ангажују три редовне дивизије повучене са фронта, бугарске комитске чете, авијацију и сву полицију, укупно око 52000 људи, одлично наоружаних^{[тражи се извор]}. И поред јаког отпора дошло је до слома устанка крајем марта 1917. Ипак, са пружањем отпора је настављено све до краја 1917. године. Треба напоменути да је у току гушења устанка вршен невиђен терор од стране окупатора^{[тражи се извор]}, тако да су жртве процењене на 20000 људи.^{[тражи се извор]} Најдуже се одржао одред војводе Косте Војиновића. Његови људи су пружали отпор све до 23. децембра 1917. године, односно војводине смрти.

У вријеме приближавања српске и савезничке војске, после пробоја Солунског фронта, четнички покрет је поново ојачао и учествовао у ослобођењу, тако да су неке веће гарнизоне (Пећ, Никшић) заузели управо четници.

[уреди] Четници у Другом свјетском рату

За више информација погледајте Југословенска војска у отаџбини.

Брзим сломом Краљевине Југославије, Силе осовине комадају подручје Краљевине Југославије на мања подручја с директном управом додијељеном разним савезницима (Мађарској, Бугарској, Румунији, Италији); ствара се нове државе попут НДХ, или се устоличују колаборацијске владе у Словенији и Црној Гори.

Етничка разбијеност српских етничких простора је пружила окупаторима могућност за брже напредовање и освајање власти. Најтежа ситауција за српски народ је била у оним земљама које су ушле у марионетску творевину Независну Државу Хрватску. У тим крајевима, усташе отворено помажу окупатру и почињу систематски геноцид на српским живљем.

11. маја 1941. годне настаје равногорски покрет на челу са ђенералом Драгољубом-Дражом Михаиловићем. 15. aприл 1941 године, је био прекретница у каријери пуковника Михаиловића. Тог дана, пуковник Михаиловић је решио да се издвоји од главнине трупа Друге армије и крене ка Дрини. Случај је хтео да његова борбена група са заставом 41. пешадијског пука остане једина активна организована јединица у краљевини, и тако буде стожер једне од војних формација које су током рата пружале отпор силама Тројног пакта и њиховим савезницима на бази четничког ратовања. На Равној гори је основан први штаб и она ће током ратних година постати симбол српског четничког покрета у Другом светском рату. По доласку на Равну Гору 11. маја 1941. године, Михаиловић је донео одлуку да организује покрет отпора. У тој почетној фази организације Равногорског покрета постављен је темељ каснијој војној организацији: оперативне трупе, водови, чете, батаљони; касније и бригаде и корпуси. Људи који су упућивани на одређен терен давали су инструкције и организовали народ. Српски народ у Србији, Црној Гори, Македонији, источној и западној Босни, Тромеђи као и у Далмацији и делу Лике масовно је прилазио и помагао Михаиловићевом покрету.

1943. године у Техерану на конференцији тројице одлучено је да се Михаиловић одбаци као савезник.

[уреди] Четничка брада

Српски обичаји налажу, кад неко близак из породице умре, да се пушта брада и не брије се четрдесет дана од дана сахране. Слична намена је била и код четника који жале за изгубљеном, односно окупираном отаџбином.

[уреди] Занимљивости

• У САД 1943. издане су поштанске марке с ликом Драже Михајловића, у серији поштанских марака о окупираним земљама.
• Такође у САД-у за вријеме 2. свјетског рата су водећи издавачи стрипова издавали приче о четницима:
  • DC Comics: Master Comics, no. 36 (Feb. 1943): "Liberty for the Chetniks" (Captain Marvel Jr.)
  • Timely (kasnije Marvel): Kid Komics #3 (Sept. 1943)
  • Black Cat No 1 (необјављен) 7. sept. 1945.

[уреди] Литература

• Ђекић, Ђорђе. Почеци српског четништва: организација четничког покрета у Кнежевини Србији у 19. веку. Београд: Слободна Књига, 2000.
• Пешић, Миодраг Д. Стари четници. Крагујевац: Нови Погледи, 2000.

[уреди] Спољашње везе

• http://www.ravnagorachetniks.org/