Независна Држава Хрватска

Из пројекта Википедија

Овом чланку је потребно хитно чишћење. То подразумева граматичке, језичке, стилске и сличне исправке, да би се добио правовописно и граматички коректан, а тиме и квалитетан енциклопедијски чланак.
Погледајте како се мења страна за помоћ, или страну за разговор. Уклоните ову поруку када завршите.

Погледајте Портал о НДХ

Застава усташке НДХ

Независна Држава Хрватска (НДХ) је била нацистичка творевина која је уз помоћ Хитлерове Немачке, настала на подручју Југославије и постојала као марионетска држава под водством усташког режима од 1941. до 1945.

Садржај

1 Укратко о Независној Држави Хрватској
2 Географски положај
- 2.1 Мењање граница од стране Сила осовине
3 План истребљавања Срба
4 Како je НДХ бранила хрватство
5 »Покрст« и уништавање цркава
6 Злочинци
7 Концентрациони логори
8 Сведочења о злочинима

[уреди] Укратко о Независној Држави Хрватској

Проглашење НДХ

НДХ је у историји остала забележена по зверствима и геноциду које су Хрвати и Муслимани (који су од стране НДХ сматрани Хрватима тј. "хрватским цвијећем") чинили над Србима, Јеврејима, Ромима, као и Хрватима неистомишљеницима. У периоду Другог светског рата у НДХ су побијене стотине хиљада Срба.

Дана 10. априла 1941. када су немачке трупе ушле у Загреб, дочекане су од највећег дела грађана са одушевљењем и засипане су цвећем. Усташки експонент Славко Кватерник прогласио је "ускрснуће Независне Државе Хрватске" (на чијем је челу био Анте Павелић).

Др Влатко Мачек упутио је поруку хрватском народу да остане лојалан према новој власти: "...позивам све присташе ХСС, који су на управним положајима, све котарске одборнике, општинске начелнике и одборнике ... да искрено сурађују са новом народном влашћу."

Циљ НДХ је био да се успостави велика Хрватска као чиста етничка држава са једном религијом (римокатоличком) и оствари "вековни сан" Анта Старчевића и Јосипа Франка.

[уреди] Географски положај

Слика:Independent State of Croatia Map.jpg

Мапа НДХ

НДХ је заузимала подручје некадашње Бановине Хрватске и целу Врбаску бановину, а граница на истоку са Србијом била је река Дрина. У данашњим оквирима НДХ је заузимала подручје Републике Хрватске (осим Истре, Ријеке, Задра, острва Крк, Црес, Лошињ, Ластово и Вис који су пре били одвојени од Краљевине Југославије), читава територија Босне и Херцеговине, Срем и Земун. Границе НДХ након проглашења биле су неколико пута мењане, и то од савезника Сила осовине од којих је најамбицијознија и најзахтевнија била Италија.

[уреди] Мењање граница од стране Сила осовине

Римским уговором 18. маја 1941. НДХ је уступила Италији већи део Далмације са градовима, док је НДХ добила излаз на море у бившим котаревима Нови, Сењ, Цриквеница, као и општинама Карлобаг и Краљевица (у подвелебитском приморју) и на подручју од Омиша до Дубровника. У склопу НДХ остали су острва Брач, Хвар, Паг, Шипан, Шћедро, Маон, Локрум, Лопуд и Колочеп. Мењање граница извршила је и Мађарска својевољно припојивши Међумурје 10. јула 1941. године.

Источни део Срема је номинално био делом НДХ, али га је из стратешких разлога држао Трећи Рајх под својим надзором, односно био је под немачком управом (Ostsyrmien).

[уреди] План истребљавања Срба

Усташе на дјелу

За више информација погледајте Усташе.

Жељни да у НДХ владају искључиво без такмаца, потакнути и могућностима брзог и лаког богаћења отимањем српске имовине, под кринком наводног узврата за централистички режим Краљевине Југославије врхови у НДХ с Павелићем на челу су Србе у НДХ прогласили за »највеће непријатеље Хрватске«. За све недаће Хрвата у прошлости, кривили су Србе. Њима је уопште било непријатељски све што је српско и зато су они већ од првих дана своје владавине најоштрије ударили на невино српско становништво.

НДХ је захватила права бесомучност у прогањању Срба и бавила се мишљу, како да истреби све Србе из подручја НДХ. Павелић је то (како се може разабрати из записника Паула Шмита) изјавио и Адолфу Хитлеру, када га је први пут посетио (7. јуна 1941.) у Немачкој. Тражио је пута и начина како да НДХ остане — "само Хрватска", како да ју "очисти" од "нехрватског елемента", мислећи при томе на Србе.

Очито у сагласности с Павелићем говорио је (на једном збору у Лици) »доглавник« Миле Будак шта ће радити са српским становништвом у НДХ. Један део Срба ће се протерати, други део ће покатоличити, што је значило похрватити, а трећи део српског становништва НДХ ће физички истребити.

Ко је јачи -деца стоје пред усташом

Тако је записао и добро информисани хисторичар усташтва Јере Јареб у својој књизи "Пола вијека прошлости Хрватске..." истакавши наиме — како уништавање Срба није била само Павелићева политика него и усташког покрета и који је поставио тврдњу да је - "сав хрватски народ био за НДХ".

Српски народ на подручју НДХ био је стављен изван закона. Од првог дана НДХ он је постао обесправљени објекат усташке страховладе. Против Срба било је све дозвољено, да се на овом подручју могу некажњено прогонити, мучити, злостављати, хапсити и убијати.

Штампа, напосле дневник "Хрватски народ", недељник "Спремност" итд. били су пуни хушкања против српског становништва у НДХ. "Промичба" у НДХ допуштала је такво писање своје штампе, а њени гласноговорници објављивали су прогањање Срба. Некадашње хрватско-српске националистичке политикантске супротности из старе Југославије добиле су за време НДХ стравични епилог у истребљавању српскога становништва.

[уреди] Како je НДХ бранила хрватство

Rob nikada! - усташки пропагандни плакат

Стравичан је нарочито начин, на који су усташе сроводили своју "освету" над Србима у НДХ. Усташе су похватане убијали често на крајње звјерски начин, какав је могао измислити и развити само суров, нељудски, до сржи покварени тип склон уништавалаштву и крволоштву. Тешко је и замислити такву могућност, да се похватане људе дивљачки мучи, да им се режу уши, нос, други дијелови тијела, да их се боде са ножевима, па чак и очи да им се ваде (као што је то свједоцима утврђено крајем јула 1941. у Глини за усташу Крешталицу).

Усташе су хватали српско становништво, одводили их у затворе или одмах на лицу места масовно уништавали, те су их (чак и полуживе) бацали у масовну гробницу. Из низа језивих усташких кољачких недјела указујемо овдје на један догађај, који и сам по себи рјечито говори о томе какви су били ови усташи-кољачи. Земаљска комисија за утврђивање ратних злочина окупатора и њихових домаћих помагача (на подручју НДХ) саслушала је поред осталих о тим недјелима и учитељицу из Глине Љерку Зибар, која је исказала:

Хрвати Херцег-Босне

"Ја не знам тачно, када је то могло бити, мислим да је то било концем српња 1941. године. Предвечер пред нашом гостионицом (свједок је кћи гостионичарке у Глини, примј. аутора) стао је један камион и у гостионицу су ушли Јанко Кихалић, Стево Крешталица и Пајо Крешталица, усташе-крвници, који су били пијани, па је Стево Крешталица покуцао на врата кухиње, у којој сам се ја налазила и тражио од мене, да му дадем вруће воде. На мој упит што ће му врућа вода, он је казао: "Ево имам једно човјечје срце, ако хоћеш да видиш"...

Ја сам се препала и послије тога мој муж и ја смо их отправили и затворили гостионицу. Моја пасторка, Вера Зибар, сада ученица Трговачке академије у Загребу, 16 година стара, дошла је к мени том згодом у кухињу рекавши, да не дам пећи то срце, јер да су га они наумили испећи. Срце је било замотано у једну крваву крпу, а приповиједали су касније гости, који су били присутни, да су у крпи биле људске очи, али их ја нисам видјела..." (Записник Земаљске комисије за утврђивање ратних злочина... састављен у Глини јуна 1944., документ се налази у архиву Јавног тужиоштва Хрватске у Загребу).

Нарочито стравичан је опис усташкога клања око осам стотина Срба, које су усташе из Глине поубијали у српско-православној цркви ноћу 27. јула 1941, којег је пред Земаљском комисијом за утврђивање ратних злочина дао једини преживјели свједок тог масовног покоља, Љубан Једњак. Он је такав исказ дао и касније у Загребу на претресу Лисаку и др. пред Врховним судом Хрватске септембра 1946. године. Због његовог нарочитог значаја износимо овдје тај исказ свједока Љубања Једњака у изводу. Он је пред Врховним судом НР Хрватске исказао слиједеће: види масакар у Глини.

[уреди] »Покрст« и уништавање цркава

Позив Јеврејима и Србима

Усташке вође су за решење српског питања у НДХ по тројном принципу (убијање-протеривање-покрштавање) имали подршку и "благослов" Римокатоличке цркве и надбискупа Степинца. Католичка црква и њена јерархија су, када су Срби и њихова Црква били у питању, у потпуности одбацили Христове речи и јеванђелске принципе.

Загребачки надбискуп Алојзије Степинац је од првих дана здушно благословио стварање "католичке државе", како ју је он често називао. Анте Павелић је стигао у Загреб 13. априла, а већ 14. априла Степинац је отишао да га посети, честита му и благосиља долазак.

Усташки поглавник Анте Павелић је, знајући колико му је важна подршка Ватикана, са великом усташком делегацијом 18. маја 1941. године отишао у Рим да би Томиславу II, с благословом Ватикана, предао хрватску круну. Папа Пије XII примио је целу делегацију, а пре тога, дуго је разговарао са Павелићем. Павелић се тада срео и са Бенитом Мусолинијем.

Ниже католичко свештенство је у потпуности следило ставове својих поглавара - папе Пија XII и надбискупа Степинца. Многи католички свештеници су директно учествовали у многим усташким злочинима.

[уреди] Злочинци

[уреди] Концентрациони логори

За више информација погледајте Концентрациони логори у НДХ.

Отпремање жена и дјеце у логоре

Одредба о одпремању Јевреја у логор Јасеновац

Концентрациони логори у НДХ заузимали су нарочито место у низу многих средстава и начина провођења геноцида над народом овога подручја. Већ првих дана своје владавине усташе су затекли (од полицијског режима Бановине Хрватске) два дотадашња логора — у Лепоглави и Крушчици. Павелић је "Законском одредбом" од 17. априла 1941. ("за обрану народа и државе") наредио проширење концентрационих места, за већи број затвореника. Прво уређење концентрационих логора обележавала је поменута Павелићева "Законска одредба о упућивању непоћудних и погибељних особа на присилни боравак у сабирне и радне логоре" (од 25. новембра 1941.).

Логори у НДХ делили су се на "сабирне" и на "радне". Први су имали бити само пролазне станице, откуд су се логораши упућивали на друга места. "Радни логори" требали су бити места присилног и бесплатног рада логораша. Таква је подела међутим била више формална, него стварна.

Поред низа тзв. сабирних концентрационих логора постојали су као-"радни логори" : Даница у Копривници, углавном за Србе и Јевреје (од краја априла 1941.), те касније и за антифашисте Хрвате, а имао је капацитет за приближно 5.000 логораша, затим Керестинец (основан 18. маја 1941.), које је ту оставила Бановина Хрватска, а усташе су их преузели.

Јадовно се називало један овећи жицом ограђени простор на пропланку Велебита (крај Госпића), у којем је било саграђено неколико барака -за смештај дотераних ухапшеника. Како су мештани преносили — овамо је већ од првих дана НДХ владавине доведено неколико колона затвореника, који су — говорило се у госпићким усташким редовима — "отјерани на непознато мјесто". На острву Паг постојао је од средине јуна 1941. логор (за мушкарце) и у Метајни (за жене и дјецу). У Крушчици (код Травника) основан је логор јуна 1941. за смештај логораша, Срба, Јевреја и Хрвата антифашиста и то без разлике на пол, доб и здравствено стање. У Старој Градишки основан је усташки логор половином маја 1941. и то као концентрациони ("сабирни") логор, али пар месеци касније усташе га називају и »радним логором«. Преживели логораши приповедали су да су усташе и дању пред њиховим очима овдје јавно клали децу, чији се врисак на далеко чуо.

У Лобору близу Златара (у Хрв. Загорју) логор је основан почетком септембра 1941. и то углавном за жене и децу. Ту су прикупљена деца поубијаних родитеља, затим она која су била похватана приликом »чешљања терена« итд. Прехрамбене и здравствене прилике биле су у таквом стању, да је морталитет међу децом био крајње висок. Народ у околини згражао се над онако нечовечним поступањем са децом, која су свакодневно десетинама умирала. Годину дана касније распуштен је овај логор, те су одатле преживели (одрасли) упућени једним делом на присилни рад у Немачку, а остали у концентрациони логор у Аушвиц, где су углавном нестали.

Логор у месту Тење, близу Осијека, основан је јуна 1942, те су у њега смештени затвореници Срби и Јевреји, које су доведени из Славоније и Срема. У Лепоглави је већ од првих дана усташке владавине смештено више хиљада похапшених антифашиста из Хрватске, те Босне и Херцеговине. Прилике у том логору биле су неиздрживо тешке, а поступак усташа са затвореницима суров и безобзиран. Затвореници су били изложени тешким физичким пословима, на које су их нагонили усташки стражари применом сваковрсних физичких насиља. У тај логор продрле су јединице НОВ јуна 1943. те ослободиле логораше. Касније допремљени други логораши страдали су у усташком покољу априла 1945. године. Јасеновац је био најстрашнији усташки логор, у којему је спроведено масовно убијање логораша. Тај логор, основан августа 1941., био је највеће и најужасније усташко губилиште логораша, похватаних по Хрватској, Славонији и Босни.

Усташе на делу 1942. - тестером су одрезали главу Бранку Јунгићу, младићу из села Грабовца код Босанске Градишке. Тестера се чува у бањалучком музеју

У свим логорима НДХ вршила су се масовна убиства. У логорима није било свих техничких опрема, какве су имали нацистички већи логори у Рајху и другде што је "надокнађено" зверском окрутношћу и дивљаштвом, којем је иначе тешко наћи сличнога примера. Преживели логораши говоре о језивостима, које се једва може и замислити, а њих су спроводили готово свакодневно.

Логор Јасеновац
Логор Стара Градишка
Логор Сајмиште
Логор Метајни на отоку Пагу, за жене и децу
Логор на отоку Пагу
Логор Ђаково
Логор Јадовно
Логор Лепоглава
Логор Даница у Копривници
Логор Керестинец
Логор Крушчица, крај Травника
Логор Лобор, близу Златара (у хрв. Загорју), углавном за жене и децу
Логор Тење

[уреди] Сведочења о злочинима

Језиве стравичности терора у НДХ ужасавале су сав свет који је за то сазнао. Чудовишна недела, сурове нечовечности, крволоштва у правом смислу те речи, разуларени садизам силовање и сладострашће, неспутани нагон за мучењем беспомоћних жртава, уживање у страдању људи, незаситна халапљивост за туђим иметком, пироманско уживање у паљењу читавих насеља, распојасано зверство у нељудским манијацима, све се то испољавало у дивљању, за кога нису биле постављене границе дозвољеног и забрањеног. Ко год буде прелиставао многобројна документа, тај ће се можда питати - да ли је тако нешто уопште било могуће.

Али та истина је постојала. Она је преплавила читаво подручје НДХ, прекрила је срамотом и иницијаторе и извршитеље овог безочног нападаја на људскост. Страхота терора била је толика, да су се од тога ограђивале и немачке и италијанске команде које су указале на погубну разулареност у НДХ. Немачки отправник послова у Београду, Херберт Трол Обергфел обавестио је 10. јула 1941. немачку владу о »напетој ситуацији«, која је у земљи завладала због терора, те он сматра да би — » ... с обзиром на српско питање... требало нешто подузети, да се ове појаве ублаже .. (акт команданта групе »Југоисток«, генерал-пуковника Александра Лера).« Немачки генерал у Хрватској Едмунд Глајс Хорстенау је средином 1943. у једном писму генерал-пуковнику Леру указао на језивост усташког насилничког режима, а под јесен исте године Глајс-Хорстенау и генерал-пуковник Александар Лер предлажу њемачкој Врховној команди да се престане с подржавањем усташке владавине у НДХ, те нека се нађе замјена за Анту Павелића (допис генерала Глајс-Хорстенауа од 13. августа 1943).