Пустиња

Из пројекта Википедија

Пустиња у Намибији

Пустиња је подручје које због велике оскудице влаге нема развијен вегетативни покривач. Иако су пустиње најпознатије по одржавању веома мало живота, оне заправо пружају уточиште многим живим бићима која обично остају сакривена (посебно током дневног светла) како би сачувала влагу. Приближно једну трећину Земљиног копна чине пустиње.

Пустињски крајолици имају заједничка обележја. Пустињско тло је често састављено већином од песка, а у таквим пустињама постоје пешчане дине. Изглед стеновитог терена је типичан и одражава минималан развој тла и разасутост вегетације. Најнижи делови земље могу бити равнице покривене сољу. Еолски (деловањем ветра) процеси су главни фактори у обликовању пустињских крајолика.

Пустиње понекад садрже вредна лежишта минерала која су се обликовала у аридној околини или су била изложена ерозији. Будући да су пустиње сува подручја, оне су идеална места за очување фосила и људских рукотворина.

У Кепеновој класификацији климе пустиње су означене као (BW).

[уреди] Врсте пустиња

Већина класификација пустиња темељи се на комбинацији броја кишовитих дана, укупне количине годишњих падавина, температуре, влажности или осталих фактора. Певерил Мигс је 1953 године поделио пустињска подручја на Земљи у три категорије према количини примљених падавина. У том сада широко прихваћеном саставу екстремно аридне земље имају најмање 12 узастопних месеци без падавина, аридне земље имају мање од 250 милиметара годишње, а полуаридне земље имају средњу годишњу количину падавина између 250 и 500 милиметара. Аридне и екстремно аридне земље чине пустиње, док се полуаридни травњаци уопштено односе на степе.

Ипак, сама аридност не може омогућити поуздан опис шта је то пустиња. На пример, Феникс у Аризони прими мање од 250 милиметара падавина годишње, па се одмах види да је смештен у пустињи. Џорџ Брукс на Аљасци такође прими мање од 250 милиметара падавина годишње, али се ипак не препознаје као пустињско подручје.

Разлика лежи у нечему названом "потенцијална евапотранспирација",тако да би једноставна дефиниција пустиње била: место где испаравање прелази количину падавина.

Зато постоје различити облици пустиња. Хладне пустиње могу бити покривене снегом; таква места не примају много падавина, а оно што падне остаје смрзнуто у снежном покривачу; такве се пустиње обично односе на подручја прекривена тундром ако постоји кратко раздобље с температурама изнад смрзавања, или на ледену капу ако температура остаје испод тачке смрзавања током целе године, остављајући тако земљу готово потпуно беживотну.

Већина неполарних пустиња су врућа подручја због малених количина воде. Вода има расхлађујући или барем ублажавајући учинак у околинама где је има у изобиљу. У неким деловима света пустиње су настале ефектом кишне сене у којој ваздушне масе губе већину своје влаге док се крећу преко планинског ланца. Остала су подручја аридна због веома великих удаљености од најближих доступних извора влаге (у неким деловима у унутрашњости континената на умереним ширинама, посебно у Азији).

Пустиње се такође сврставају по свом географском положају и превладавајућем временском поднебљу на:

Некадашње пустиње које се данас налазе у неаридним околинама називају се палеопустиње, док се екстратерестричке пустиње налазе на другим планетама.

[уреди] Пустињска обележја

Песак покрива само око 20 процената Земљиних пустиња. Већина песка се налази у пешчаним покривачима и пешчаним морима.

Скоро 100 посто пустињских површина су равнице где је еолска дефлација изложила слободан шљунак који се састоји од малих облутака с повременим крупнијим шљунком.

Преостале површине аридних земаља су састављене од изложених избијања камене подлоге, пустињских тала и флувијалних таложења које укључују алувијалне наносе, слане пустиње, пустињска језера и оазе. Избијања камене подлоге се обично јављају као малене планине окружене пространим ерозијским равнима.

[уреди] Тла

Тла обликована у аридним поднебљима су претежно минерална (класификована као аридисоли) с малим органским садржајем попут соли. Узастопна акумулација воде у неким врстама тла узрокује стварање различитих сланих слојева. Калцијум карбонат који се таложи отапањем, може повезати песак и шљунак у тврде слојеве назване "калцрет" који обликују слојеве дебеле и до 50 метара.

Калише је слој црвенкасто-смеђе до беле боје који се налази у многим врстама пустињског тла. Калише се обично појављује у облику груда или као превлака на минералним зрнима обликованим сложеним међусобним деловањем воде и угљеник-диоксида ког ослобађа корење биљака или распадајући органски материјал.

[уреди] Вегетација

Већина пустињских биљака су ксерофити, тј. подносе сушу и слан терен. Неке биљке похрањују воду у својим листовима, корењу и стабљикама. Друге пустињске биљке имају дуго цевасто корење које продире кроз водену плочу, учвршћује тло и контролише ерозију. Стабљике и листови неких биљака смањују брзину пешчаних ветрова те штите тло од ерозије.

За пустиње је типично да имају биљни покривач који је разасут и веома различит. Сонорска пустиња на америчком југозападу има најсложенију пустињску вегетацију на Земљи. Велики сагуаро кактуси пружају уточиште за пустињске птице те имају улогу пустињских "стабала".

Иако се за кактусе често мисли да су карактеристичне пустињске биљке, постоје и друге врсте биљака које су се добро прилагодиле аридној околини. У те се биљке убрајају породица грашка и сунцокрета. Хладне пустиње као преовлађујућу вегетацију имају траве и грмље.

[уреди] Вода

Киша у пустињама пада повремено, док су олује у пустињи често силовите. У Сахари је измерено да је једном пало 44 милиметара кише у времену од 3 сата. Велике олује у Сахари могу донети 1 милиметар у минуту. Обично се суви речни токови, названи вади, могу брзо напунити након обилних киша, па настале бујице чине та корита опаснима.

Иако у пустињама падне мало кише, оне примају воду коју земља не може упити из једнодневних или краткотрајних корита која се пуне кишом и снегом с оближњих планина. Ти токови пуне корита густим блатним муљем те обично преносе поприличну количину седимента на дан или два. Иако се већина пустиња налази у увалама са затвореним или унутрашњим отицањем, кроз неколико пустиња пролазе 'егзотичне' реке које одводе властиту воду изван пустиње. Такве реке продиру кроз тла и испаравају огромне количине воде на свом проласку кроз пустиње, али ипак њихови токови задржавају свој континуитет. Реке Нил, Колорадо и Жута река јесу 'егзотичне' реке које теку кроз пустиње да доставе своје седименте до мора.

Језера настају тамо где има довољно кише или отопљене воде у унутрашњим сливовима. Пустињска језера су обично плитка, привремена и слана. С обзиром да су та језера плитка те имају малени нагиб дна, жестина ветра може узроковати да се језерске воде крећу преко много квадратних километара. Када се језера осуше после њих остаје слана кора или хардпан. Равна површина састављена од глине, блата или песка обавијеног кором соли назива се сланиште.

[уреди] Минерална богатства

У аридним земљама се као последица утицаја климе јављају геолошки процеси који су обликовали, побољшали или сачували нека минерална лежишта. Подземна вода испире минералне руде и поновно их таложи у подручјима близу разине подземне воде. Тај процес испирања концентрише минерале у руду која се може ископавати.

Испаравање у аридним земљама повећава минералну акумулацију у пустињским језерима. Сланишта такође могу бити извори минералних лежишта насталих испаравањем. Испаравање воде у затвореним сливовима таложи минерале попут гипса, различитих соли (укључујући натријум нитрат и натријум хлорид) и бората. Минерали који се обликују у испаравајућим лежиштима зависе од састава и температуре сланих вода у време таложења.

Значајни извори испаравања јављају се у пустињама Великог басена у САД-у. Минерална лежишта су се прославила захваљујући "тимовима с 20 мула" који су некад од Долине смрти до железнице вукли вагоне натоварене бораксом из кога се добија Бор. Укупна вредност хемикалија произведених из језера Сирлес прелази вредност од 1 милијарде америчких долара($).

Пустиња Атакама у Јужној Америци јединствена је међу светским пустињама по свом великом изобиљу минералних соли. Од средине XIX века у Атаками се ископава натријум нитрат који служи за производњу експлозива и ђубрива. За време Првог светског рата ископано је скоро 3 милиона тона натријум нитрата.

Вредни минерали смештени у аридним земљама укључују бакар у Сједињеним Државама, Чилеу, Перуу и Ирану; гвожђе, олово и цинк у Аустралији; Хромит у Турској; злато, сребро и лежишта урана у Аустралији и Сједињеним Државама. Неметални минерални извори и стене као што су берилијум, тињац, литијум, глина, плавућац и троска такође се јављају у аридним подручјима. Натријум карбонат, сулфат, борат, нитрат, литијум, бром, јод, калцијум и једињења стронцијума се налазе у седиментима и сланим водама близу површине које су обликоване испаравањем унутрашњих водених површина, често за време недавних геолошких времена.

Састав реке Грин у Колораду, Вајомингу и Јути садржи лежишта у алувијалним наносима и испареним слаништима створених у огромном језеру чија се разина мењала милионима година. Светски значајна лежишта троне, главног извора натријумових једињења и танких слојева нафтног шкриљца били су створени у аридној средини.

Нека од најбогатијих подручја нафтом на Земљи налазе се у аридним и семиаридним подручјима Африке и Блиског Истока, иако су се нафтна поља прво развила у плитким морским водама. Недавна климатска промена сместила је те резерве у аридну околину.

Ипак се претпоставља да су остале нафтне резерве еолског постанка па се и данас налазе у влажним подручјима. Ротлигендс, резервоар угљоводоника у Северном мору, повезан је са важним лежиштима насталим испаравањем. Већина главних америчких извора угљоводоника вероватно долазе из еолских песака. Стари слојеви алувијалног наноса такође могу бити резервоари угљоводоника.

[уреди] Попис пустиња

Делиблатска пешчара

[уреди] Америка

Атакама у Чилеу
Колорадо
Пустиња Мохаве
Велики басен
Сонорска пустиња
Чихуахуанска пустиња
Долина смрти

[уреди] Африка

[уреди] Азија-Пацифик

Дашт е Кавир, средишњи Иран.
Гоби у Монголији
Такла - Макан у Кини.
Каракум у Средњој Азији.
Тар-Чолистан у Индији и Пакистану.
Кавир е Лут, јужни Иран.
Кизилкум - Казахстан и Узбекистан
Негев - јужни Израел
Јудејска пустиња - источни Израел и Палестина
Пустиња Симсон, Велика пешчана пустиња, Стуртова камена пустиња, пустиња Танами, Велика Викторијина пустиња, Велика пустиња, Мала пустиња (све у Аустралији)
Такламакан - Кинеска аутономна покрајина Ксињијанг Уигхур
Пустиња Рангипо - Нови Зеланд