Узбекистан

Из пројекта Википедија

Координате: 37°-46° СГ Ш, 56°-73° ИГД Република Узбекистан је земља у Централној Азији. Нема излаз на море. Граничи се са Казахстаном на западу и северу, Киргизијом и Таџикистаном на истоку, и Авганистаном и Туркменистаном на југу.

Садржај 1 Историја 2 Географија 2.1 Аралско језеро 3 Становништво 4 Војска

[уреди] Историја

За више информација погледајте Историја Узбекистана.

На тлу Узбекистана одавно су постојале бројне цивилизације. Те су државе у VI веку пре н.е. постале саставни део Персијског царства под династијом Ахеменида на челу.

Земљу је заузео Александар Велики 327. пре н.е. током похода који је био предузео против Дарија Трећег. Овај пораз значио је уједно и крај династије Ахеменида.

Арапи, предвођени трупама генерала Qutayba ibn Muslim-а, освајају данашњу територију Узбекистана око 712, да би ту коначно учврстили власт после Битке за Талас. Они су и наметнули ислам центалноазијским народима, који су дотад практиковали зороастризам.

Саманиди су прва персијска династија која је поново успоставила власт у Узбекистану (од 819. - 1005.), окончавши тако дугу арапску доминацију тим простором.

Велики монголски завојевач Тамерлан (1336. - 1405.), рођен недалеко од града Самарканда, основао је моћно царство које је обухватало више земаља средње Азије, између осталог и Узбекистан. Његово царство пало је 1507. у руке узбечке династије Шајбанида. Тамерлан је за собом оставио богату културну баштину, висока научна и уметничка достигнућа, пре свега у Самарканду и Херату.

Руси су се појавили у овом региону крајем XIX века, након блиставе победе трупа предвођених генералом Михаилом Черњајевим. Потчинили су најпре 1884. халифате Бухару и Киву, а затим и источну област данашњег Узбекистана, укључујући ту и Ташкент. Освојене територије реорганизоване су у оквиру нове административне јединице назвате Туркестан. У марту 1876, под руску власт потпао је и халифат Ћоћон.

Узбекистан као засебна република јединственог народа постоји тек од 27. октобра 1924, када је више мањих територија у централној Азији уједињено у Совјетску Социјалистичку Републику Узбекистан. Узбекистан је постао делом СССР-а 1925.

После неуспеха у постизању споразума којим би се СССР реорганизовао и наново конституисао, за шта се Узбекистан ревносно залагао, проглашена је независност 1. септембра 1991. године. Од 1990. земљом руководи аутократски председник Ислам Каримов.

[уреди] Географија

За више информација погледајте Географија Узбекистана.

Са површином од 447.000 квадратних километара (што приближно одговара површини Шпаније или Калифорније), Узбекистан се протеже ширином од 1.425 km од запада ка истоку, и 930 km у правцу север-југ. Будући да се на југозападу граничи са Туркменистаном, на северу са Казахстаном и Аралским језером, Узбекистан је не само једна од највећих централноазијских држава, већ и једина држава која има заједничку границу са још четири такве. Узбекистан се граничи и са Авганистаном на југу.

Занимљиве чињенице: са изузетком Лихтенштајна, Узбекистан је једина земља на свету двоструко заклоњена од мора (што ће рећи: нема излаз на море, нити се граничи са неком државом која излази на море).

Узбекистан је углавном пустињска земља са свега 10 % обрадивог земљишта (то укључује интензивну пољопривреду и надовњаване долине). Кизилкум, једна од најпространијих пустиња у средњој Азији, покрива знатан део западне територије Узбекистана.

Аму Дарја и Сир Дарја су две најзначајније реке у Узбекистану, и у центалној Азији уопште, и уливају се у Аралско језеро. Укупна дужина Аму Дарје је 1437 km, а Сир Дарје 2137 km. Највиши врх у целој земљи је Adelunga Toghi и достиже 4301 метар надморске висине.

Преовлађује континентални тип климе, сув и са много контраста, са релативно хладним зимама (-10° у појединим регијама), и врло топлим летима (+40°).

[уреди] Аралско језеро

Аралско језеро, смештено између Узбекистана и Казахстана, доживљава невероватно смањивање своје површине почев од 60-их година прошлог века; ситуација прети да прерасте у праву еколошку катастрофу за цео регион. Између 1960, када је покривало 68.000 km², и 2000, његова површина је преполовљена. Ако се садашњи негативни тренд настави, језеро би могло у потпуности да ишчезне са лица Земље већ 2025. године.

[уреди] Становништво

За више информација погледајте Демографија Узбекистана.

Узбекистан је средњоазијска земља са највећим бројем становника (више од 26 милиона душа). Узбеци, који говоре туркијским језиком, чине 80 % становништва. Руси су најбројнија национална мањина са 6 % учешћа у укупној популацији (њихов број је у сталном паду од средине осамдесетих). За њима следе Таџици, Козаци, Татари и Каракалпакстанци. Највећи број Руса живи у Ташкенту и другим индустријским центрима. Таџици су концентрисани у древним градовима Бухари и Самарканду. Највећи број Каракалпакстанаца живи у аутономној републици Каракалпакстан.

Службени језик је узбечки, којим говори 17 милиона људи (65,6 % укупне популације). Руски је и даље значајан језик споразумевања у Ташкенту и осталим већим градовима. Језик таџик је у широј употреби на локалном нивоу.

Муслимани (сунити) чине апсолутну већину (90 %) у Узбекистану. Остале религије су хришћанство, јудаизам итд. Узбекистан је световна земља.

Стуктура становништва је следећа: 37 % живи у градовима, 63 % на селу. Преовлађује младо становништво, радно способних је 54 %.

[уреди] Војска

За више информација погледајте Војска Узбекистана.

Узбекистан поседује највећу и најспособнију војску у региону Централне Азије, са око 650.000 људи у униформи. Структура је наслеђена од совјетских оружаних снага, мада се брзо креће ка потпуно реструктурисаној организацији, која ће на крају бити оријентисана око лаких и специјалних снага. Опрема Узбечких оружаних снага није модерна, а тренинг, иако се поправља није ни униформан нити адекватан за нову мисију територијалне безбедности. Влада је прихватила обавезе о контроли наоружања бившег Совјетског Савеза, Узбекистан се придружио Споразуму о неширењу нуклеарног наоружања (као ненуклеарна земља), и подржавао је активни програм америчке агенције за смањење одбрамбених претњи (ДТРА) у западном Узбекистану (Нукус и Возрожденије). Влада Узбекистана троши око 3,7% БДП-а на војску, али је примила и растућу подршку Страног војног финансирања (ФМФ) и других безбедносних помоћних фондова од 1998. Узбекистан је прихватио захтев централне команде САД за приступ виталној војној ваздухопловној бази, Карши-Канабад, у јужном Узбекистану након терористичких напада 11. септембра. Након нереда у Андиџану и америчке реакције која је уследила, Узбекистан је захтевао да се снаге САД повуку из ваздушних база. Последње америчке трупе су напустиле Узбекистан у новембру 2005.

ЕУ је забранила продају оружја Узбекистану 2005. оптуживши владу да сноси одговорност за насиље у Андиџану, али Узбекистан и Русија су потписали заједнички одбрамбени пакт. [1]

Државе чланице Заједнице независних држава
Азербејџан • Белорусија • Грузија • Јерменија • Молдавија • Русија • Украјина • Таџикистан • Киргизија • Узбекистан • Казахстан Придружена чланица: Туркменистан