Европа
Из пројекта Википедија
- За остале употребе, погледајте Европа (вишезначна одредница).
Европа је један од седам континената који је више културно и политички издвојен него географски од Азије, што доводи до различитих погледа о границама Европе. Физички и геолошки, Европа је потконтинент или велико полуострво које чине западни део Евроазије.
Границе Европе одређују Атлантски океан на западу, Северни ледени океан на северу, Средоземно море на југу и Кавказ, Кумо-маничка удолина и Црно море на југоистоку. Источне границе Европе нејасне, али се традиционално врши подела дуж планине и реке Урал и Каспијског језера.
Европа је на претпоследњем месту у погледу површине, заузимајући око 10.390.000 km² или 2% површине Земље. Што се тиче броја становника, она је на трећем месту (Азија и Африка су веће) са популацијом од око 710.000.000 становника или око 11% светског становништва.
Садржај |
[уреди] Геолошки развој
У еволуцији Земље постоје два велика геолошка периода. Први период, знатно дужи, је период пре камбријума, који се назива још и азоик, а носи назив и протерозоик и још неколико назива познатих у геолошкој и пелеонтолошкој литератури. То је период пре палеозоика (пре камбријума, прве периоде палеозоика), док би се остали називи могли превести као период "без живота" или "пре Земљаног живота" и слично. Овај период за еволуцију континента који данас означавамо Европом, нема неки нарочити значај, јер се контуре европског континента нису ни у обрисима назначавале. Овај период је значајан за Земљу као планету.
Други период развитка Земље су периоди палеозоика, мезозоика и кенозоика, односно период зоика - тј. развитка живота на Земљи. Развитак Земље као планете, што се мери милионима година, научници сваких десетак година повећавају, другим речима проналазе нове научне доказе да је тај развој трајао све дуже и дуже. Тако се већ данас говори о старости око пет милијарди година, а само пре тридесетак година говорило се о старости четири до четири и по милијарде година. Говорећи у релативним бројевима онда је први део развоја Земље трајао око 85%, а овај други 15% тог времена без обзира колико научници пронашли нових и још новијих доказа о старости наше планете.
Развој европског континента заједно са азијским тј. развој Евроазије и њихово формирање може се пратити у овом другом периоду развитка Земље, од палеозоика до данашњег времена, холоцена. Зашто? До палеозоика континенти, па и Европа, су били неоформљени и скоро беживотни (то је период азоика). Северна хемисфера, обухватајући и простор данашње Европе, почетком пелеозоика била је претежно акваторија.
Претпоставља се да су у пeриоду камбријума на северној хемисфери постојале три микроконтиненталне целине или платформе, а једна од њих Балтичка, је припадала Европи. Сматра се да је већ у камбријуму на простору између Шпаније и југоисточне Азије, постојала геосинклинала Тетис (камбријски седименти нађени су у Шпанији, Португалији, јужној Француској ). Поред Тетиса постојала је и Грампијенско-скандинавска геосинклинала. Током ордовицијума већи део Европе је и даље под водом. Главно копно је Балтички штит (обухвата пределе: Финске, северне Шведске и Норвешку). Од водених површина то су геосинклинална подручја као у камбријуму, с тим што се јасније формира још једна, Средњоевропска (херцинска) геосинклинала. У силуру распоред копна и мора није се битније променио, те већих разлика у односу на претходни период у распореду копна и мора на терирорији Европе није било. Крајем силура долази до првих снажнијих орогених покрета - каледонска орогенеза (о чему ће бити више речи у следећем одељку, о рељефу). Распоред копна и мора почетком девона битно се разликује у односу на претходни период. Копно се увећало деловањем каледонског убирања. У карбонском периоду одиграли су се значајни покрети, који су отпочели у овом периоду а наставили се и у перму, а познати су под именом херцинска орогенеза.
Мезозоик је у геолошкој литератури познат као, тектонски, релативно миран период, па је тако било и на просторима данашње Европе. У тријасу на месту некадашње Херцинске геосинклинале, били су издигнути венци Херцинида, а около је било плитко епиконтинентално море које је плавило области Немачке (Хановер, Тирингија, Франачка и Швапска област), потом на за западу област Француске, Белгију, Холандију, Велику Британију, а то море допирало је и до Пиринејског полуострва. Период јуре припада времену релативног мировања. У креди се на простору Европе издвајају два копна. Поред већ постојећег Северноатлантског појављује се у већем распрострањењу и Средњоевропско копно. Овом другом копну припадали су: Шварцвалд, Вогези, Ардени, Тириншка и Чешка маса, Судети и Подолски масив. Током креде јавља се нова алпијска орогенеза, са својом аустријском фазом.
Кенозоик је препознатљив по томе што долази до низа великих промена, нарочито у области Медитеранске геосинклинале. Копнене масе на Земљи се постепено приближавају данашњем стању, другим речима континенти (па и Европа) и океани постепено све више добијају данашње контуре. За време палеоцена у Европи су постојала два водена басена: Северно море, које је обухватало јужне делове Енглеске, затим се ширило преко Француске, Белгије и Немачке. У јужној Европи налазио се Тетис који је био сведен на уску зону на Јадранску геосинклиналу и Провансански залив. Током еоцена проширила се акваторија Тетиса и тада је покривала велике делове Алпа, део средње Европе, као и област Балканског полуострва. Током олигоцена постоје три седиментационе области: Северно море које се проширило у свом простирању на Немачку, Пољску, средњу Русију, Кавказ и продужавало се до Каспијског мора, друга област је Атлантски океан који на европско копно продире у виду залива и трећа област је Тетис који је био сведен скоро на површину данашњег Средоземног мора. Слика распореда копна и мора у Европи почетком миоцена знатно се изменила. Северно море се повукло скоро у данашње границе. Атлантик је залазио у Француску у виду два залива: уз долине Лоаре и Гароне. Исти океан је имао везу са Тетисом на простору Европе преко Гвадалкивирског мореуза, а нешто јужније у пределу данашње Африке била је и друга веза са Тетисом преко Мароканског мореуза. Тетис се проширио све од Атлантика до Индомалајској предела у југисточној Азији. У истом периоду формира се и Паратетис, који је од Тетиса био одвојен издигнутим Алпама, Динаридима и Балканом. Паратетис се састојао од низа басена нпр. Панонски басен, Дакијско-црноморски и Каспијски басен. Постојала је веза између Паратетиса и Тетиса, преко два мореуза. Први је ишао правцем: Ронски басен - Швајцарска- јужна Баварска - Бечки басен, а други мореуз правцем, назван Трансегејски: Улцињ - Албанија - предео старог копна Егеида - Црно море. Током плиоцена Паратетис се распада на низ одвојених језера и басена међу којима се истичу: Панонски, Дакијски, Црноморски и Каспијски басен, а пред крај плиоцена од Паратетиса остаје само Црно, Азовско и Каспијско море (језеро). У плеистоцену, у почетном периоду, контуре Европе биле су доста сличне данашњим мада је у појединостима било крупних разлика. Европски континент био је нешто већи, а данашња Британска острва била су спојена са континенталним делом Европе. Уместо Егејског мора постојало је копно Егеида. Корзика, Сардинија и Елба чинили су јединствено Тиренско копно. Крајем плеистоцена, после Вирма ИИИ, Европа улази у холоцен и поприма изглед који и данас има.
Историја Европе | |
---|---|
Праисторија | Класична антика | Средњи век | Ренесанса | Нови век | Модерно добар |
[уреди] Рељеф
Од свих континената Европа је најразуђенији континент. Она сама је једно велико полуострво. Посматрамо ли њу као континент онда на том полуострву (континенту), на полуострва и острва отпада 28% њене целокупне површине. Посматрано из другог угла око 62% европског простора налази се близу мора, а само за 38% тога простора могло би се консатовати да је удаљено од мора.
[уреди] Рашчлањеност рељефа
На разуђеност Европе великог утицаја има рашчлањеност њеног рељефа. Вертикална рашчлањеност рељефа Европе није толико изразита у односу на друге континенте колико је то хоризонтала рашчлањеност.
Обале Европе дуге су 41.000 км (по неким ауторима 38.000 км, али сматрамо тачнијим прву цифру). Са том дужином обале Европа је најразуђенији континент (на 1000 km² површине Европе долази 4,1 км обале). Упореди ли се то са другим континентима тај коефицијент је највећи (код Сев. Америке је 3,1, Јужне Америке 1,6, Азије 1,7 и Африке 1,1 км обале на 1000 km²). Поједини делови обала Европе (по прорачуну немачког географа О. Хенчела) по разуђености су далеко већи: норвешка обала 20, далматинска обала 10, грчка обала 6 шпанска обала 5). Карта изотела (криве затворене линије које показује једнаку удаљеност од обалне црте) показује да у Западној и Средњој Европи ниједна тачка у унутрашњости континента није удаљена више од 500 км, док је у Источној Европи ова удаљеност 1200 км.
Линије (изотеле) које показују удаљености од мора у Европи
[уреди] Прочеља
У Европи се могу издвојити најмање три фасаде (прочеља) везане за морске и океанске површине и обале: Атлантска, Арктичка и Медитеранска фасада.
Атлантска фасада налази се у западној Европи. На северозападу Атлантик запљускује обале Норвешке. Делови Атлантског океана су Северно и Балтичко море. Северно би се могло назвати и ивичним, а Балтичко унутрашњим морем. До Балтичког мора се стиже кроз три пролаза (мореуза): Скагераг, Категат и Сунд. Балтичко море се рачва у три залива: Ботнички (Шведска-Финска), Фински (Финска-Русија) и Ришки (Естонија- Латвија). Поред поменутих држава на Балтичко море излазе још Пољска, Немачка и Данска.
Утицајем плеистоцене глацијације (ледника) и мора настали су у северном делу Атлантске фасаде разни облици, у рељефу, везани за морску обалу нпр. фјордови (понекад дуги, у Норвешкој, близу 180 км). Нешто јужније на обалама Атлантске фасаде јављају се ријаси, у облику естуара: Лабе, Везера, Рајне, Маса, Шелде, Сене, Лоаре, Жиронде, Дура и Таја (Тежо). Абразиони рад морске воде је интензиван јер је плимски талас изузетно висок: Сен Мишела 15 м, Кардиф 12 м, Болоња 8 м, Лондон 6 м...
[уреди] Атлантска фасада
Арктичка фасада (француска обала недалеко од Авра) налази се у северној Европи, мада су Баренцово и Бело море пре огранци Атлантског него Северног леденог океана, захваљујући благотворном утицају Голфске струје. У континуалном смислу ова мора јесу огранци Северног леденог океана, али по свим другим особинама они то нису, као што је то нпр. суседно Карско море.
[уреди] Арктичка фасада (острво Магереј)
Северна Европа у регионалном смислу мало залази у поларне, арктичке, регије (изузев полуострва Кола). Овде је од великог значаја положај Нове Земље, која је преко острва Вајгача, продужетак Урала. Нова Зеља је дуга 820 км и пружа се скоро мердијански. Она "смета" морској струји која полази од Берингових врата изнад Азије и креће се према западу. Као баријера и зид, својим положајем, нашла се ту Нова Земља која штити Баренцово и Бело море. Она затвара пролаз леденим сантама, које са истока путују према западу, према Гренланду. Услед тога, у Карском мору гомилају се највеће санте леда на Арктику (ово море је посигурно најхладније море на северној хемисфери, а могуће и на Земљи). Када не би постојала на овом месту Нова Земља, ледене би санте из данашњег Карског мора продирале би према западу и пловиле слободно према северним обалама Норвешке. Ни Мурманск (често узиман за пример) ни Нарвик, ни Хамерфест ни Лофотска острва, не би осетили благотворни утицај Голфске струје. Ова би европска фасада била прва поларна (арктичка) област.
Медитеранска фасада је треће прочеље Европе. То је Медитеран, то је море у сред копна, то је Средоземље. Ово море је настало у синклинали Тетис. Тетис је колевка свих млађих веначних планина Европе. Ту се, од четири већа полуострва Европе, налазе три: Пиринејско (Иберијско), Апенинско и Балканско полуострво. Она приближују Европу Африци односно Азији. Ова полуострва поделила су Средоземно море, на западни и источни део (узрочници поделе су Апенинско полуоствро и острво Сицилија), потом на низ мањих мора, као што су: Лионско море (залив), Лигурско море (залив), Тиренско, Јонско, Јадранско, Егејско, Левантско, Мраморно, Црно и Азовско море (који сви заједно чине јединствену акваторију). Померања у Земљиној кори током терцијера утицала су и на морфолошку разноликост код ових мора, јер свако има посебну карактеристику морског дна и обалног подручја. У основи су ту два типа обале: прве, стеновите, разуђене и високе и друге песковите и ниске. Створено је низ типова обала: тектонска обала (нпр. грчка), ерозиона (нпр. јадранска), акумулативна (нпр. јадранско-италијанска) итд. Од Гибралтара до најисточније тачке овог акваторија је 5.020 км, нешто мање од дужине Атлантског прочеља. Местимично се Медитеран дубоко "увукао" у копно нпр. код Црног и Азовског мора, потом код Јадрана, све до Трста.
[уреди] Медитеранска фасада (поглед на Гибралтар)
Од рељефних облика нема фјордова ни естуара већ се јављају акумулативне делте и бројне увале као и клифови. Код далматинске обале бројне су увале и канали, код француске обале, њен источни део смена клифова и увала, а западни део је плитак и акумулативан тип обале, на Црном мору су карактеристични лимани, док се око ушћа великих река нпр. Дунава јавља лагунарни тип обале, као и код ушћа реке По. Најразуђенија обала Средоземног прочеља су обале Далмације и Грчке, које представљају сплет канала, залива и затона. Понегде заливи личе на фјордове, нпр. Бококоторски залив, мада он то јесте само морфографски, али морфогенетски је то потопљена речна долина , залив, полигенетског начина постанка.
По вертикалној рашчлањености рељефа, Европа је доста низак континент. Средња висина Европе је истоветна са висином Аустралије око 300 м (средња висина Азије је близу 1000 м). Морфометријски подаци показују да европски простор има следеће морфометријске вредности: од 0 до 200 м висине је 60%, од 200 до 500 м је 24%, од 500 до 1000 м је 10%, од 1000 до 2000 м је 5% и више од 2000 м висине је 1% Европе. Из ових података јасно произилази да се преко четири петине Европе налази испод 500 м надморске висине, три петине су низије (висина испод 200 м апсолутне висине). Акумулативне равнице, уравњени делови и заравни представљају 74% Европе. У равнице спадају велика Руска плоча (Источноевропска низија). У ову категорију европског рељефа (поменутих 74%) спада и уравњени део каледонског и херцинског порекла. Из угла регионалне географије ове равничарске пределе сврсисходније је поделити на регионалном принципу. Поред Источноевропске низије, потребно је поменути остале делове континуалних низија Евроазије (део који припада Европи) као што су низијски делови Северне Европе, Пољске, Немачке, Белгије, Холандије, северне Француске (једним називом Низоземље), потом Париски басен, Аквитанска завала, поречје Темзе те бројне мање равнице поред Ебра, Гвадалкивира, Гвадијане, Роне, Поа, Тибера, Панонска низија, Влашко-понтијска низија, низије поред Марице и низије у северној Грчкој (Солунска кампања). Све ове низије су настале у плеистоцену па и у најновијем данашњем добу, холоцену. Оне се непрекидно пружају од Атлантика до Урала, па и источније од Урала, под заједничким називом континуалне низије Евроазије. Друге су, својим положајем, врло близу Атлантика (нпр. Аквитан) или Медитерана (нпр. низија у долини Поа). Кроз већину њих протичу реке, које их чине плодним и оне су најважнији део простора Европе за популацију, привреду, саобраћај далеко више него што су то планински предели континента.
Планински предели Европе заузимају око 16% простора. Највиши врх континента је Елбрус 5642 м (Кавказ), потом следе: Мон Блан 4.807 м (Алпе), Монте Роза 4.634 м (Алпе), Матехорн 4.447 м (Алпе), Муласен (Сијера Невада), Пик д/ Ането 3.404 м (Пиринеји). Код суседне Азије првих пет врхова има висине од 8.848 м (Монт Еверест) до 8.112 м (Парват), над морем, а код другог континента на северној хемисфери Северне Америке те висине су од 6.194 м (Мак Кинли ) до 4.399 м (Мт. Елберт). Ако наш континент упоредимо са аустралијским простором, јер су средње висине ова два континента исте, онда ипак видимо да је Европа у погледу вертикалне рашчлањености низак континент. На пример аустралијски континент (врх Мт. Кошћушко 2.235 м, у Аустралијским Алпама) коме припадају Нова Гвинеја (врх Насу 5.030 м) и Нови Зеланд (врх Мт Кук 3.756 м), има веће висне него Европа.
Европу неки називају "потконтинентом", јер сматрају да заједно с Азијом чини континент Евроазију.
Чињеница је да је Европа више културни него географски појам. Строго географски гледано, Европа и Азија чине један континент. Ипак, граница између њих се ставља услед великих културних и историјских разлика.
[уреди] Назив Европа
"Европа" је име једне жене у грчкој митологији, коју је отео Зевс у лику бика. Ипак, мит не објашњава зашто је континент назван по њој.
У Грчкој се тај појам спомиње први пут у 6. стољећу пр.н.е. Чини се да су у почетку тако звали континентални део Грчке северно од Коринтског залива, а затим и све земље северно од Средоземног мора.
Постоји и друго објашњење - да име континента долази од речи ереб, која на једном семитском језику значи "залазак сунца". Наиме, за семитске (блискоисточне) народе, Европа се налази западно од њих...
Врста Хомо насељавала је Европу још пре милион и по година. Крамањонци су се појавили пре 40,000 година.
Стара Грчка се сматра колевком европске културе. Римско Царство, а с њим и хришћанство, ујединило је велики део континента с тежиштем на Средоземљу.
Након пада Рима и досељавања разних народа из Азије, европски напредак је успорио током раздобља које је познато као средњи век. Карло Велики је ударио темеље једне нове, западније Европе, којој средиште више није у Риму, али и она остаје расцепкана покушајима немачких царева Светог Римског Царства. Реч Европа се губи, а уместо ње преовладава појам хришћански свет и јединствени подухвати у том смислу (крсташки ратови, катедрале).
Европа се редефинише у 16. веку због ренесансе и прекоокеанских колонија. Настају јака краљевства и буди се национализам. Француска револуција и индустријска револуција доносе иновације којима ће Европа у 19. веку завладати целим светом.
Два светска рата 20. века воде се највећим делом на европском тлу. Европа губи светску власт и колоније, а хладни рат ствара јаку поделу на капиталистичку Западну Европу и комунистичку Источну Европу под Совјетским Савезом. Након пада комунистичких режима 1990. године, европске земље се нагло зближавају. Настаје Европска унија, политички и економски савез који обухвата већи део континента.
[уреди] Географско-културна подела
Европа има површину од 10 392 855 km², што је 7% светског копна.
Могло би се рећи да је Европа полуострво које се састоји од више мањих полуострва. Претежно је низијски, али има планинске ланце у унутрашњости, на северу и на југу. Главни планински ланац су Алпи, на којима се налази и највиши врх Европе, Мон Блан (4807 м). Велике реке у средишњем делу су важни пловни путеви.
Европа углавном има умерену климу и равномерно распоређена четири годишња доба. Три главне климе су средоземна на југу, океанска на западу и северу и континентална у средишњем и источном делу. Осим тога, западни и северни део континента греје Голфска струја.
Европа се традиционално дели на пет географско-културних подручја:
- Јужна Европа (обухвата земље Пиринејског, Апенинског и Балканског полуострва)
- Источна Европа (обухвата републике европског дела бившег Совјетског савеза)
- Северна Европа (обухвата Данску, Скандинавију, Финску и Исланд)
- Средња Европа (обухвата подунавске и алпске земље и земље Немачко-пољске низије)
- Западна Европа (обухвата Британска острва, Француску, Монако и Бенелукс)
Европа има око 730 милиона становника. Густина насељености износи 32 становника по квадратном километру.
Главне религије: 55% католици, 25% протестанти, 13% православци и 7% муслимани.
Просечно животно доба: 68,3 године за мушкарце и 77 година за жене.
Већина европских језика има заједнички корен у индо-европској језичкој породици.
Језик који је највише утицао на остале јесте латински, који је прво био службени језик Римског царства, затим језик цркве, и напокон језик интелектуалаца, да би данас нестао као живи језик, али сачувао се као корен хиљада речи у свим европским језицима.
Највеће језичке породице Европе су словенски, германски и романски језици. Мање су угро-финска породица и енклаве језика чије порекло је много старије (грчки, баскијски, албански језик...).
|
|
Суверене државе
Албанија • Андора • Аустрија • Белгија • Белорусија • Босна и Херцеговина • Бугарска • Ватикан • Грузија1 • Грчка • Данска • Естонија • Ирска • Исланд • Италија • Јерменија2 • Казахстан1 • Кипар2 • Летонија • Литванија • Лихтенштајн • Луксембург • Мађарска • Малта • Молдавија • Монако • Немачка • Норвешка • Пољска • Португалија • Република Македонија • Румунија • Русија1 • Сан Марино • Словачка • Словенија • Србија • Турска1 • Уједињено Краљевство • Украјина • Финска • Француска • Холандија • Хрватска • Црна Гора • Чешка • Швајцарска • Шведска • Шпанија
Зависне територије Акротири и Декелија2 • Гернзи • Гибралтар • Гренланд3 • Јан Мајен • Оландска Острва • Острво Ман • Свалбард • Фарска Oстрва • Џерси
Непризнате земље Абхазија • Јужна Осетија • Придњестровље • Нагорно-Карабах2 • Турска Република Северни Кипар2
Напомене: (1) Делом се налазе у Азији; (2) Налазе се у Азији, али имају друштвено-политичку повезаност са Европом; (3) Налази се у северној Америци, али има друштвено-политичку повезаност са Европом.
Континенти света | ||||||||||||||||||||||||||||
---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
|
||||||||||||||||||||||||||||
Африка-Евроазија |
Америке |
Евроазија |
||||||||||||||||||||||||||
|
||||||||||||||||||||||||||||
Африка |
Антарктик |
Азија |
Аустралија |
Европа |
Северна Америка |
Јужна Америка |
||||||||||||||||||||||
|
||||||||||||||||||||||||||||
Геолошки суперконтиненти : Гондвана · Северноатлантско копно · Пангеа · Панотија · Родинија · Колумбија · Кенорленд · Ур | ||||||||||||||||||||||||||||
|