Џамија

Из пројекта Википедија

Џамија је исламска богомоља, мјесто клањања, заједничке молитве муслимана. То, међутим, не укључује светишта, објекте разних секти или других духовних грађевина. Ријеч џамија долази од арапског جَامِع, што значи мјесто за сабирање људи.

У џамији нема слика светаца или пророка, нити религиозне музике. Умјесто сликовних приказивања религиозних подлога Библије и прича о свецима, у џамијама се појављује арапска калиграфија (умјетност лијепог писања), а умјесто хришћанске црквене музике предавање из Курана, увијек на арапском језику. У вријеме рамазана се рецитира цијели Куран. Уз џамију се често налази и медреса, што је арапска ријеч за школу, која је прије свега исламска, религиозно обиљежена образовна установа и обично чини са џамијом јединствени грађевински комплекс. Једни од највеличанственијих примјерака ове врсте архитектуре налазе се у Самарканду.

[уреди] Историја

Ширењем ислама сваки град добија џамију, ускоро и више њих, а и свако село. У Византији су након освајања од стране Турака хришћанске цркве рушене, или у посебним случајевима преграђиване у џамије (нпр. Аја Софија у Истамбулу).

[уреди] Уређење џамије

У џамији се често налази молитвена ниша (mihrab) - али често је довољна и црта, стрелица или плочица са ријечју qibla - како би се одредио правац према Каби у Меци, највећем светишту ислама. Саставни дио џамије су просторије са текућом водом или бунар за обављање ритуалног прања (wudu) прије молитве. У предсобљу или на улазу у џамију оставља се обућа, али их се смије и унијети у џамију, само што потплати морају бити окренути један према другом. У џамију се улази десном, а излази лијевом ногом, а под је покривен теписима.

Главна џамија осим тога има проповједаоницу (minbar) за проповијед петком. То је уздигнута платформа, dikkah, са које се понавља позив на молитву непосредно прије њеног почетка, а кад се не одвија ритуална молитва, са ње се рецитује Куран. Молитвена ниша је мјесто са ког имам (водитељ молитве) води молитву, окренут према Меци. Имам може бити сваки пунољетни муслиман који има прописана знања и влада молитвеним формама. Он излази пред вјернике који су сврстани у правилне редове. Како мушкарци током Службе Божје не смију видјети жене, оне се моле иза мушкараца, одвојене у посебној просторији или на галерији.

Често су једини украс џамије калиграфски исписани стихови из Курана и орнаменти. Приказивање Бога, људи и животиња су забрањени, али има приказа покрајина. У близини џамије често се налазе други важни јавни објекти, као што су хамами, сахат-куле и др.

Џамија није само простор за молитву, него и опште збориште муслимана. Користи се за јавна окупљања код судбених поступака као и за окупљање ради јавних објава. Разне групе могу у њој одржавати своје скупове, а дјеца се окупљају у њој да би писала домаће задатке. Често се у њу склањају путници ради воде, заједништва са истомишљеницима и мјеста за спавање.

У различита времена и различитим земљама су превладавали различити типови зграда. Најстарији облик је џамија-двориште окружено аркадама (у Каироуану и у Каиру). Слично су старе и џамије са "шумом стубова" у својој унутрашњости које би требало да подсјећају на палме праџамије (у Кордоби La Mezquita [1], ал-Хаким [2]). У вријеме Oсманлија је била омиљена градња џамија са централним објектом надсвођеним са више купола по узору на цркву Аја Софија у Истанбулу, и два или четири минарета. Објекти џамија са великим унутрашњим двориштем су типични за Иран и Индију, а фантастичне грађевине од блата су честе у подручју Сахела, док се џамије у облику пагода граде у Индонезији.