Темерин

Из пројекта Википедија

Грб Темерина

Темерин је град и општина у Војводини. Становништво Темерина броји око 19 хиљада, а цела општина око 28 хиљада. Општина Темерин се састоји из места Темерин, Бачки Јарак и Сириг.

[уреди] Историја

У писаним документима, Темерин се први пут спомиње 1332. папској признаници упућеној Лаурентију де Темерију, жупном свештенику, због плаћања папског пореза. Темерин је био део краљевине Угарске до Мохачке битке 1526. Након те године је део Отоманског царства. У то време се у у Бачку и Темерин досељава српско становништво.

Прва записана имена српског становништва су у Сегединској књизи која датира из 1560/1561. Име локалног кнеза је било Радица Степана. Било је 20 кућа које су плаћале порез, а цео приход од феудалних пореза је био 5.922 акче.

Према Д. Руварцу, 1722. Темерин је био српско насеље са 183 српске куће и три православна свештеника: Мишко, Михајло и Петар. Број кућа се константно повећавао. 1769. је било 208 кућа, 1773. је било 183, а 1786. је било 215 српских кућа. Те године је пет православних свештеника живело и радило у Темерину; двоје њих је вршило верску службу.

Прва војна мапа насеља потиче из истог периода и показује да се насеље налазило у облику криве око мочваре зване Грисина бара, да је имало четири реда кућа и да је било окружено 13 километара дугим јарком. Према документу који је урадио суд из 1772. у ком је писало: ”овде је 30 година стара школа”, што значи да је школа из 1742. ”Овде се може научити читање, писање, црквене песме и молитве”. Све школске трошкове је плаћала општина која је такође плаћала учитеља; један свештеник се за то бринуо.

Темерински кнез у 1720. је био Радојица Парастинац, 1725/26 је био Јосим Ратковић, а 1730 је био Младен Кусовин. Након 1770, локални кнез је био Гаја Грујић који је остао на овој дужности неколико година. Чињеници да је Темерин био богато место сведочи велика и лепа православна црква посвећена Христовом вазнесењу у рај. Она се налазила на почетку данашње Босанске улице, на њеној десној страни, где су сада куће од бројева 2 до 10.

Војне карте и религијске књиге из те цркве доказују постојање цркве. Неке од њих се још увек чувају у цркви Христовог вазнесења у рај у селу Ђурђево. Црква је била саграђена од цигли (што је веома важно јер је већина сеоских цркви била од дрвета). Димензије цркве су биле: дужина 17 метара, ширина 6,5 метара, а зидови су били високи скоро 6 метара. Црква је имала звоник, саграђен иза главне грађевине, са 11 специјалних прозора са гвозденим решеткама на њима. Јохан Милер је саградио цркву уз помоћ Висариона Павловића, владике Бачко-Сегединске епархије.

Међу црквеним ђацима је био један од најважнијих људи из Темерина, писац, професор теологије, полиглота и горњокарловачки владика Лукијан Мушицки, који је рођен у Темерину 1777. Он је био пријатељ и сарадник Вука Стефановића Караџића (он је додао слово ”ђ” у Вукову азбуку).

Највећи део ондашње Бачке је био Коморски посед. 1796, Комора је продала Темерин и Бачки Јарак грофу Шандору Сечењију за 80.000 форинти. Организована колонизација Темерина од стране Мађара је почела 1782, а насељавање Немаца је почело 1787. Те године су они основали и населили Бачки Јарак, место које је до тада била пустара у Бачкој. Гроф Шандор Сечењи је покушао да претвори Србе у своје кметове што је резултирало четворогодишњим покушајем (од 1796 до 1800) да се Темерин припоји Војној Крајини и најближем Шајкашком батаљону. Овај покушај је пропао и 21. јула 1799. Срби су одлучили да се иселе из Темерина. Делегација коју је послала окружна комисија је зауставила њихов покушај одлагањем сеобе. Истог дана комисија је направила документ великог значаја. Документ се звао попис свих православних породица из Темерина који су кренули у сеобу ка војном батаљону у пустој Пашкој области. Овај важан документ је садржао имена 178 глава породица који су се селили. Након пар месеци број исељеничких породица се попео на 210 породица и 1.610 живих душа. У пролеће 1800, они су срушили своје куће и своју цркву и однели сав грађевински материјал у Пашку област где су основали ново место названо Ђурђево. Име је дато јер су преселили на дан светог Ђорђа-Ђурђевдан. Само пет година касније, саградили су нову, већу цркву од материјала који су сами донели. Посветили су нову цркву Христовом вазнесењу у рај, исто као и она у Темерину.

Дворац Каштел у Темeрину

Једна генерација је саградила две велике цркве у само 56 година. Наредних 120 година, Темерин је био без Срба, па је гроф Сечењи довео мађарске колонисте, сељаке из околине Пеште, Фехера и Толна. Међу њима је био велики број Словака који су се брзо стопили са Мађарима. Исти гроф је наредио изградњу врло раскошне палате, назване Каштел, који је данас у државном власништву. Сада је она дом средње техничке школе.

Породица Сечењи је продала Темерин и Каштел трговцу Анталу Фернбаху из Апатина. Ана и Петар Фернбах су били његови наследници и држали су комплетан Темерин све до аграрне реформе Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца из 1920. 1799. Темерин је проглашен градом и дато му је право да одржи 4 сточна вашара годишње. Католичка црква је саграђена 1804, а стара школа 1835. Бурна времена из 1848 нису поштедела Темерин. У сукобу је спаљен у потпуности и становници су се преселили на север, у Бачку Тополу, Мали Иђош, Чантавир и друга насеља. Након 2-3 године, већина њих се вратила својим домовима.

2. јула 1899. саграђена је железничка пруга Нови Сад-Темерин-Бечеј и пуштена је у употребу железничка станица у Темерину. Ово је започело индустријски развој Темерина, пуштајући у рад фабрику цигала и први млин на пару. Темерин је убрзо постао један од најважнијих трговачких центара југоисточног дела Бачке.

Главна улица и Католичка црква

Стварањем Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца је означило нови период у историји и економији места. Посед Фернбахових је био један од мета аграрне реформе. Пољопривредне власти из Београда и Новог Сада су донели нови закон, колонизујући сељаке из Новог Сада и његове околине. 1920. је почело стварање нове добровољачке колоније јужно од Темерина, 18 километара северно од Новог Сада и поред пута Нови Сад-Бечеј-Сента. У успомену на старо српско насеље у Темерину, досељеници су назвали њихово ново насеље Старо Ђурђево 1929. У почетку је имало 42 породице, а сада је израсло у место са више од 1.100 домаћинстава и око 4.000 становника.

1927, између два рата, Темерин је добио електричну енергију. Током војне окупације (1941-1944) становници Старог Ђурђева и Сирига су протерани из својих домова, а мађарске породице из Буковине су насељене на њихову земљу. 1944. они су напустили Сириг и Старо Ђурђево, као и Немци Бачки Јарак. Оснивачи Старог Ђурђева и Сирига су се вратили својим старим домовима. Бачки Јарак је постао скоро потпуно колонизован досељеницима из Босне и Херцеговине.