Мохачка битка

Из пројекта Википедија

Мохачка битка

Део Угарско-турског рата

Време:	29. август, 1526.
Локација:	Мохач, јужно од данашње Будимпеште, Мађарска
Резултат:	Турска победа
Узрок битке:
Промене у територији:
Цивилне жртве:	{{{цивилне жртве}}}

Сукобљене стране

краљевина Угарска

Отоманско царство

Заповедници

краљ Лајош II

султан Сулејман Величанствени

Јачина

26.000
војске Јована Запоље (8.000 војника) и Кристофа Франкопана (5.000 војника) нису стигле на време

50.000-60.000
300 топова

Губици

23.000

16.000

{{{подаци}}}

Мохачка битка је вођена између угарске војске предвођене Лајошем II и турске војске предвођене Сулејманом Величанственим 29. августа 1526.

[уреди] Позадина

Мађари су се дуго супротстављали отоманском ширењу у југоисточној Европи. Женидба Лајоша II са Маријом од Аустрије 1522. је привукло краљевство ближе Хабсбурзима и Турци су видели потребу да разбију овај савез. Након што је Лајош одбио понуду за мир, Турци су одлучили да користе војну моћ. Јуна 1526, отоманска експедиција је кренула у напад преко Дунава.

Угарска војска је била подељена на три мање групе: трансилванијску војску под командом Јована Запоље са задатком да брани пролаз у Трансилванијским Алпима, главну групу коју је предводио сам краљ Лајош и још једну мању групу под комадном грофа Кристофа Франкопана. Запољина и Франкопанова војска нису стигле на време. Неке теорије говоре да Запољина армија просто није могла да стигне на време, а друге кажу да је имао удела у краљевом поразу.

[уреди] Битка

Угарске снаге су изабрале место за битку, отворену али неравну пољану која води до Дунава, уз неколико мочварних делова. Турцима је било дозвољено да напредују скоро без опора. Док је Лајош чекао у Будиму, Турци су опколили неколико градова и прешли Саву и Драву. Лајош је скупио око 26.000 војника (по неким изворима 150.000 војника), а отоманска војска је бројала око 50.000-60.000 војника (неке процене иду и до 100.000). Угарска војска се постројила како би искористила предност терена и надала се да ће сломити отоманску војску на делове.

Сама битка је трајала нешто више од два сата. Како је прва Сулејманова група, румелијанска војска, стигле на бојиште, напале су их и опколиле угарске трупе предвођене Палом Томоријем. Али када су стигле главне отоманске снаге, стање се брзо променило. У једном тренутку је и сам Сулејман био у опасности од угарских стрела које су погодиле његов оклоп. Спори да ојачају успех на десном крилу, угарско напредовање је постало изложено нападима. Они који нису побегли су опкољени и убијени или заробљени. Лајош је напустио бојиште, али је збачен са коња у реку и удавио се. Пресудан фактор у бици је била турска артиљерија, која је покосила хиљаде Мађара. Више од 16.000 угарских војника је погинуло на почетку битке и приближан број Турака. Више од хиљаду припадника угарског племства је погинуло.

[уреди] Последице

Споменик палима у Мохачкој бици

Победа није дала Турцима сигурност коју су желели. Битка је означила крај краљевине Угарске, али су се турске снаге повукле у септембру и за територију је се борио Хабсбург Фердинанд I, надвојвода Аустије, Лајошев шурак и наследник према споразуму са краљем Ладиславом. Док је Аустрија доминирала у северној трећини земље и деловима данашње Хрватске, Турци су добили југозападну Угарску и врховну власт над вазалном Трансилванијом и користили су ове територије да нападају независне угарске племиће на истоку и аустријске поседе на северозападу, започињући опсаду Беча.

Битка се понекад пореди са биткама код Никопоља и Кресија у 14. веку, где су спори витезови у тешким оклопима претрпели пораз од руку слабије оклопљених противника опремљених са далекометним оружјем.

Са новоосигураном базом у у источној Европи, ефикасна лака коњица и артиљерија Отоманског царства су наставиле да угрожавају централну Европу деценијама. Њихов утицај у Угарској, почевши са подршком Јовану Запољи против Фердинанда, се наставила до Карловачког мира.

[уреди] "Црна чорба"

За Мађаре је пораз код Мохача доживљен као код Срба бој на Косову. После битке, група мађарских парламентараца је ишла да потпише мир са Tурцима. Као парламентарци били су културно примљени у главном турском шатору. Наравно, услови које су као побеђена страна морали да прихвате, су били понижавајући. На крају су били послужени и црном кафом. Мађари, који дотле нису никада видели, ни пробали црну кафу, су то сматрали додатним понижењем, па су по повратку у свој логор рекли "... и на крају као врхунац понижења смо морали да попијемо црну чорбу!"

И данас у мађарском језику "попити црну чорбу" је симбол највећег понижења.