Логор Јасеновац

Из пројекта Википедија

Логор Јасеновац
1941-1945
Улаз у логор Јасеновац
Место:	Јасеновац, НДХ
Под контролом:	Усташа
Величина:
Број заточеника:
Број жртава:	500.000–600.000

Јасеновац је био логор у истоименом градићу У Хрватској за време Другог светског рата.

Логор Јасеновац формиран је у августу 1941. Ликвидиран априла 1945.

Систем Концентрационих логора Јасеновац, је дизајнирао Вјекослав Макс Лубурић док је био у егзилу. Био је његов први командант. Први директор логора био је бивши свештеник Мирослав Мајсторовић, а касније Динко Шакић.

Логор је грађен од августа 1941. до фебруара 1942. Већи део логора се налазио у месту Јасеновац, око 100 километара југоисточно од Загреба. Логори 1 и 2 били су у селима Брочици и Крапју, али су брзо расформирани због честих поплава. Затвореници су пребачени у логор Циглана (Јасеновац 3), који је био највећи логор и укључивао је крематоријум. У Доњој Градини са друге стране реке Саве вршена су погубљења. Логор за децу био је у Сиску, а женски логор у Старој Градишки на југоистоку од Јасеновца, мада је жена и деце било и у Јасеновцу.

Број жртава никада није тачно утврђен. Логорска архива је два пута уништавана (почетком 1943. и априла 1945). Земаљска комисија Хрватске констатовала је у извештају Међународном војном суду у Нирнбергу, да је број жртава 500.000–600.000. О зверствима усташких кољача постоји више него велика документација. Али власти у бившој СФРЈ нису никада дозволиле да се она истражи, па чак ни у најтајнијој форми^{[тражи се извор]}. Највероватније из страха да би се тиме морала избрисати одредница усташа = четник. Жртве логора били су готово искључиво Срби, те Јевреји и Роми.

На дан 9. октобра 1942. године Лубурић Вјекослав звани "Макс" је на свечаности у Јасеновцу, коју је приредио као прославу годишњице своје крваве владавине у свом одржаном говору рекао: "..и тако смо вам ми у овој години овдје у Јасеновцу поклали и више људи него османлиско царство за цијело време боравка Турака у Европи".^{[тражи се извор]}

Садржај

1 Изглед логора
2 Стратишта
3 Методи и средства масовног уништења људи у Јасеновцу
4 Жене и деца у логору Јасеновац
5 Крај логора
6 Спекулације око броја жртава
7 Спољашње везе

[уреди] Изглед логора

Систeм логора Јасеновац за време II светског рата

Концентрациони логор Јасеновац сачињавало је неколико логора основаних у кратким временским периодима, на већој или мањој удаљености од самога места Јасеновац. Усташе су читаво његово становништво побили или га преселили, а у само место сместили сталан усташки гарнизон.

Припремни радови за оснивање новог логора започели су најкасније 24. јула 1941. када је Равнатељство мелиорационих и регулаторних радова наручило дрво "за градњу дрвених барака у Јасеновцу". Иако се спомиње место Јасеновац, први заточеници допремани су у Логор I, поред села Крапје, и у Логор II, који се налазио у близини села Брочице. Ова прва два логора убрзо су расформирана због честих поплава реке Велики Струг које су онемогућавале рад затвореника и боравак у логорима, а преживели затвореници пресељени су у новоосновани Логор III Циглана, смештен недалеко од места Јасеновац, уз реку Саву, где је већ постојао индустријски комплекс. Уз овај највећи, а по својој функцији централни, поступно су формирани и други делови логора: радна група Кожара, основана 1942. године у самом мјесту Јасеновац, логор Стара Градишка, други по величини логор, смештен унутар објекта бивше казнионице, те логорске економије Млака, Јабланац, Гређани, Бистрица и Феричанци. Овај јединствени комплекс логора, уређен по узору на концентрационе логоре Трећег Рајха, службеног имена "Усташка обрана Заповједничтво сабирних логора Јасеновац", био је под заповедништвом Усташке надзорне службе (УНС-а), односно њеног Уреда III Усташке обране чија је функција била оснивање и организација, те управа и осигурање логора.

Концентрациони логор Јасеновац био је први систематски изграђивани логорски комплекс на територији Независне Државе Хрватске, једини који је непрекидно деловао кроз цело време њеног постојања, највећи по простору који је заузимао, по броју логораша који су кроз њега прошли и по броју жртава које су у њему страдале. Био је то вишенаменски логор, али пре свега логор смрти. Био је губилиште за већину оних који су у њега ушли, а нису се уклапали у појам "расне чистоће" (највише Срби али и Јевреји и Роми), као и за противнике усташког режима и чланове њихових породица, без обзира на националну или расну припадност. У њега су се упућивани не само мушкарци, него и жене и деца из свих крајева НДХ.

[уреди] Стратишта

Страдање и прогон у НДХ
Страдање и прогон Срба

Издвајамо: Усташе · Јасеновац Више информација: Независна Држава Хрватска
Геноцид
Умешаност Католичке Цркве у геноцид у НДХ
Петар Брзица · Алојзије Степинац · Мирослав Мајсторовић
Оружје и методе масовног убијања: Србосјек · Вешање · Јаме
После Другог светског рата
Издвајамо: Хрватско прољеће · Западна Славонија Госпић · Олуја · Косово · Неофашизан у Хрватској Портали: НДХ · Распад СФРЈ

Јасеновац је први усташки логор који је функционисао по нацистичком узору. Макс Лубурић, усташки функционер задужен за рад логора је провео неко време у Немачкој, као гост Гестапо-а, почетком октобра 1941. Том приликом је посетио више немачких концентрационих логора , а по повратку у НДХ, спровео је реорганизацију постојећих логора и основао нове, по угледу на логоре у Немачкој.

Јасеновац је по организацији личио на нацистичке логоре,мада су убијања вршена другачије.Као и у нацистичким логорима настојало се искористити радну снагу логораша пре ликвидације. Јасеновац је и подигнут на месту где су се већ налазила занатска и фабричка постојења.

Систем масовних убистава у Јасеновцу установљен је већ у јесен 1941, чим су већи транспорти људи почели да пристижу. Мушкарци, жене и деца стизали су овамо возовима, камионима, коњским запрегама или просто трчећи пред усташама са напереним пушкама. Места масовних погубљења налазила су се по целом јасеновачком логору. Већина је смештена на десној обали Саве од Дубице низводно, а нарочито у селу Градина. Према форензичким истраживањима, преко 300,000 људи побијено је баш ту. Убиства логораша вршила су се такође и у шуми поред логора „Крапје“, близу логора „Версај“ и „Уштица“, на читавој левој обали Саве низводно од Јасеновца до села Јабланац и Млаке. Осим тога, унутар комплекса „Тројке“ постојао је крематоријум, који је уствари био пећ за печење цигле; усташе су је претвориле у крематоријум, према нацртима Хинка Пићилија, тако да су се у њему могли спаљивати логораши. У кругу логора, осим „Пићилијевих“ пећи, постојала су и друга места где су људи мучени и убијани, а звали су се „лончара“, „граник“, „звонара“, „сабласно језеро“, и тако даље.

У логору „Стара Градишка“, мучења и убијања вршила су се у подрумима старе аустријске тврђаве, у кули те тврђаве и на обалама Саве.

До ког степена је систем убијања био развијен сведочи један допис из главног штаба, послат 27. априла 1942. свим усташким јединицама и институцијама, у коме се каже да „сабирни и радни логор у Јасеновцу може примити неограничен број затвореника.“

[уреди] Методи и средства масовног уништења људи у Јасеновцу

Од лета 1941. до пролећа 1945., смрт се појављивала у многобројним облицима. Затворенике и све оне који су завршили у Јасеновцу, усташе клале посебно обликованим ножевима или су их убијале секирама, маљевима и чекићима; бивали су такође и стрељани или вешани по дрвећу или бандерама. Неки су живи спаљивани у усијаним пећима, кувани у казанима или дављени у реци Сави.

Овде су коришћени најразноврснији облици мучења – металним предметима чупали су нокте на рукама и ногама, људе су ослепљивали забијајући им игле у очи, месо су им кидали а затим солили. Такође су људе живе драли, одсецали им носеве, уши и језике секачима за жицу, и шила им забадали у срце. Ћерке су силовали пред очима мајки, а синове мучили пред очима њихових очева. Просто речено – у концлогорима у Јасеновцу и Старој Градишки усташе су превазишли све оно што чак ни најболеснији ум није могао да замисли и спроведе, по питању бруталности са којом су људи убијани.

Људи у Јасеновцу више нису ни били људска бића већ објекти подесни за иживљавање сваког усташког хира.

Чак су и нацистички генерали били запањени ужасима Јасеновца. Тако је генерал фон Хорстенау, Хитлеров изасланик у Загребу, записао у свом личном дневнику за 1942. годину да су усташки логори у НДХ били „суштина ужаса“ а Артур Хефнер, официр задужен за транспорт радне снаге у Рајх, написао је за Јасеновац 11. новембра 1942.: „Концепт логора Јасеновац требало би заправо схватати као комплекс од неколико логора, који су удаљени по неколико километара један од другог, а груписани су око самог Јасеновца. Без обзира на јавну пропаганду, ово је један од најстрашнијих логора, који би се могао поредити једино са Дантеовим „Паклом“.“

[уреди] Жене и деца у логору Јасеновац

Према резултатима досадашњих истраживања, у НДХ од 1941. до 1945. године живот је изгубило 74.762 деце, од чега је 60.234 убијено, док се 14.528 воде као жртве рата.

Многе жене, често заједно са својом децом, довођене су у Јасеновац. Цело село Млака претворено је у радни камп за жене. Оне су присиљаване да обављају тешке, исцрпљујуће пољопривредне радове у околини. Убијања су се вршила у непосредној близини села Млака и Јабланац.

У процесу "прочишћења Хрватске нације", српска деца била су прва која су убијана, заједно са одраслима, чак и ако су их мајке још увек дојиле. Током четири године, између априла 1941. и маја 1945., више од 73,316 деце убијено је у усташкој НДХ. Најмлађа су била још у колевкама, док су најстарија била око 14 година старости. Током Другог светског рата, једино место где су постојали специјални логори за децу била је Хрватска.

Од децембра 1941. до априла 1942., у Јасеновцу, усташе су побиле 19,544 дечака и девојчица српске националности, а њихови идентитети утврђивани су касније. Били су убијани на најстрашније начине, и умирали су, такође, више него одрасли, од болести, изгладнелости, жеђи и смрзавања. Усташе би довукли малу децу у Саву, везујући неколико њих у џак и бацајући их у реку. Многа деца (око њих 400) поклана су у Јасеновцу, средином септембра, 1942. Деца су довођена у 15 запрежних кола у циглану и спаљивана. Веома слична судбина задесила је 300 деце која су погубљена у Градини, у октобру 1942.

[уреди] Крај логора

Лешеви након повлачења реке Саве 1945.

Након савезничких бомбардовања логора у марту и априлу 1945. године, у којима су уништени многи објекти унутар логора, Вјекослав Макс Лубурић, заповедник Усташке обране, наредио је да се ликвидирају сви заточеници, а логор и место Јасеновац до темеља сруши и спали, како би се прикрили сви трагови злочина. Последња група жена ликвидирана је у предвечерје 21. априла, а 22. априла део последњих мушких заточеника одлучио се на покушај пробоја из логора. Од њих 600 пробој је преживело 107 заточеника. Исти дан, само неколико сати касније, започео је и пробој заточеника из Кожаре. Од њих 176 спасило их се само 11.

У напуштено место Јасеновац и недалеко од њега разорени логор, 2. односно 3. маја 1945. године, прве су ушле стрељачке чете 1. батаљона 4. српске бригаде XXI народно-ослободилачке ударне дивизије Југословенске армије. Батаљону који је ушао у Јасеновац дат је задатак да сачува трагове злочине до доласка државне комисије за утврђивање злочина окупатора. Први увиђај о затеченом стању у Концентрационом логору Јасеновац III Циглана, у Градини и Уштици, обавила је Окружна комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача из Нове Градишке, 11. маја 1945. године. Анкетна комисија Земаљске комисије Хрватске за утврђивање злочина дошла је у Јасеновац 18. маја 1945. Податке о изгледу, организацији рада, свакодневном животу и последњим данима постојања логора, Комисији су дали преживели логораши и учесници пробоја. Месец дана касније, 18. јуна, када се река Сава повукла у своје корито, Земаљска комисија Хрватске обавила је и трећи увиђај.

[уреди] Спекулације око броја жртава

Деца са Козаре у Јасеновцу

Немачки генерали из Другог светског рата давали су веома различите и стога непоуздане податке о броју убијених Срба у НДХ. Александар Лер је дао број од 400.000 Срба, Лотар Рендулић - 350.000 Срба, Херман Нојбахер - више од 750.000 (1943), Ернст Фик - 600.000 до 700.000 до марта 1944. Број жртава логора Јасеновац је до данашњег дана предмет научних и политичких дебата.

Државна комисија Југославије из 1946, проценила је број жртава на 500.000 до 600.000.
Израелски Јад-Вашем центар наводи око 600.000 жртава геноцида у логору Јасеновац. [1] .
По налазима Енциклопедије холокауста Меморијалног музеја холокауста у Вашингтону, усташки режим је у периоду од 1941. до 1943. год. усмртио преко 250.000 хрватских и босанских Срба, од којих више десетина хиљада само у Јасеновцу.[2]
Центар Симон Визентал у Лос Анђелесу процењује да је у Јасеновцу убијено око 600.000 Срба, Јевреја, Рома и хрватских антифашиста.

Спомен обележје Јасеновац
У књизи „Беспућа повијесне збиљности“ бивши хрватски председник Фрањо Туђман тврдио је да је у Јасеновцу убијено 30.000 до 40.000 Срба, 30.000 Јевреја, као и 10.000 хрватских антифашиста.
Југословенски историчар и Титов биограф Владимир Дедијер проценио је број жртава Јасеновца на 700.000 до 1,2 милиона. Са овом проценом се слаже министар спољних послова Србије Вук Драшковић.
Славко Голдштајн, председник Јеврејске заједнице Хрватске, сматра да је број убијених 60.000 до 90.000.
Бројка коју помињу хрватске власти је 50.002, заснована на писаним доказима.
Јасеновачки меморијални центар има списак 59.589 имена јасеновачких жртава прикупљених 1964. По тим подацима 50.092 особе су убијене у Јасеновцу и 9.587 у Старој Градишки.
Београдски музеј холокауста има списак од 80.022 имена погинулих, већином из Јасеновца. Од тог броја: 52.000 Срба, 16.000 Јевреја, 12.000 Хрвата и близу 10.000 Рома.
Владика Атанасије Јефтић у својој књизи "Великомученички Јасеновац" спомиње "преко 700 000 убијених"
Током 1980-их, анализе хрватског истраживача Владимира Жерјавића и српског Богољуба Кочовића дошла су до сличне бројке користећи демографске статистичке методе. По њима, у Јасеновцу је убијено око 80.000 људи (са грешком до 30%), а укупан број погинулих у НДХ био је између 300.000 и 350.000. По некима, ове цифре су премале, јер су претпостављале стопу раста српског становништва од 1,1% (као за целу Југославију), док је она за Србе била 2,4% у периоду 1921-1931 и 3,5% у периоду 1949-1953.
27. новембра 2006. је у отворена нова стална поставка Меморијалног музеја спомен-подручја Јасеновац. Она укључује и поименичан списак 69.843 жртве, од којих 39.850 Срба, 14.599 Рома, 10.700 Јевреја, 3.462 Хрвата, као и припадници других народности, који су израдили кустоси Спомен-подручја и који садрже биографске податке о пострадалима, податке о месту и начину страдања и изворе у којима се сваки од њих помиње.