МиГ-29

Из пројекта Википедија

Микојан Миг-29
Миг 29
Опис
Улога	Ловац вишеструке употребе
Посада	1
Први лет	6. октобар 1977.
Ушао у употребу	1983.
Произвођач	Миг МАПО, Русија
Димензије
Дужина	17.37 m	57 ft
Размах крила	11.4 m	37 ft 3 in
Висина	4.73 m	15 ft 6 in
Површина крила	38 m²	409 ft²
Масе
Празан	11,000 kg	24,250 lb
Напуњен	16,800 kg	37,038 lb
Максимална полетнаf	21,000 kg	46,300 lb
Погонска група
Мотор	2x Kлимов РД-33К Турбофен
Потисак	86.4 kN	19,400 lbf
Перформансе
Максимална брзина	2,430 km/h	1,518 mph
Борбени радијус	700 km	438 mi
Долет	2,900 km	1,812 mi
Плафон	17,000 m	55,800 ft
Брзина уздизања	330 m/s	65,000 ft/min
Оптерећење крила	442 kg/m²	90.5 lb/ft²
Потисак/Маса	1.05
Опрема
Радар	Фазотрон N-109 радар
Наоружање
Топови	30 mm GSh-30-1 cannon with 150 rounds
Бомбе	3,500 kg (7,700 lb)
Пројектили	Шест AAMsукључујући мешавину SARH и R-60/AA-8 Aphid R-27/AA-10 Alamo R-73/AA-11 Archer FAB 500-M62, FAB-1000, TN-100, ECM Pods, S-24 AS-12, AS-14

Микојан-Гуревич МиГ-29 (НАТО назив Fulcrum) је ловачки авион који је пројектовао конструкторски биро Микојан-Гуревич(изг. Микојан-Гурјевич) у Совјетском Савезу. Овај авион се налазио у саставу ваздушних снага ЈНА, ВЈ, ВСЦГ, а сада се налази у саставу РВ војске републике Србије.

[уреди] Развој

Развој авиона МиГ-29 започео је као и развој већег Сухоја Су-27 Фланкер, 1969. год. када је Совјетски Савез сазнао за тајни ФХ програм Америчке ратне авијације из којег је произишао ловачки авион Ф-15 Орао. Совјетско руководство је брзо увидело да ће нови амерички ловац технолошки превазићи све постојеће совјетске ловачке авионе. МиГ-21 је према тадашњим мерилима имао добре маневарске способности али је имао озбиљне недостатке у погледу малог радијуса дејства, слабог наоружања и мале могућности модернизације. МиГ-23 Флоџер, који је развијен да би парирао америчком ловцу Ф-4 Фантом II, био је брз и имао је више простора за гориво и опрему, али је имао лоше маневарске способности због чега је био неподесан за блиску ваздушну борбу. Оно што је Совјетском Савезу било потребно је био ловац са добро избалансираним карактеристикама, који ће имати добре маневарске способности и бити опремљен најсавременијим системима. Као одговор на амерички развојни програм совјетски генералштаб је покренуо програм развоја „Напредног тактичког ловца“ (на руском: Perspektivnyi Frontovoi Istrebitel или скраћено PFI). Прописане спецификације су биле изузетно амбициозне и предвиђале су пројектовање ловца са великим радијусом дејства, могућношћу полетања и слетања са кратких писта, одличном маневарском способношћу, брзином већом од 2 маха и снажним наоружањем. За аеродинамички изглед авиона је у великој мери заслужан ТсАГИ, Руски аеродинамички институт, у сарадњи са пројектантским бироом Сухој.

Ипак, током 1971. год. Совјети су установили да би ПФИ авион био превише скуп за производњу у потребним количинама, због чега је наруџбина подељена на ТПФИ „Тешки напредни тактички ловац“ (на руском: Tyazholyi Perspektivnyi Frontovoi Istrebitel) и на ЛПФИ „Лаки напредни тактички ловац“ (на руском: Legkiy Perspektivnyi Frontovoi Istrebitel) програм, који ће довести до паралелног развоја сличног програма „Лаког ловца“ Америчке ратне авијације који ће резултирати настанком авиона Ф-16 Борбени соко и УФ-17 Кобра који неће ући у серијску производњу. Пројектовање тешког ловца и даље је било поверено пројектантском бироу Сухој и резултирало је настанком авиона Су-27 Фланкер, док је пројекат лаког ловца поверен пројектантском бироу Микојан. Радови на пројектовању Производа бр. 9 познатијег под називом Миг-29А започети су 1974. год.,а први прототип је полетео 6. октобра 1977. год. Прототип авиона је први пут примећен од стране америчког шпијунског сателита у новембру исте године; непознати авион добио је ознаку Рам-Л по томе што је први пут примећен у опитном центру Жуковски у близини града Раменскоје. Првобитне шпекулације западних стручњака указивале су на то да је Рам-Л сличан америчком пројекту УФ-17 Кобра и да га покрећу два турбоџет мотора Тумански Р-25 са коморама за накнадно сагоревање.

Упркос кашњењу развојног програма које је проузроковано губитком два прототипа због проблема са мотором, серијска верзија Миг-29Б је у августу 1983. год. уведена у наоружање јединица стационираних у ваздухопловној бази Кубинка. Тестирање авиона у борбеној јединици је успешно завршено у 1984. год., а исте године су започеле и прве испоруке овог авиона намењеног Совјетској фронтовјској авијацији. Први серијски авион добио је НАТО ознаку „Фулкрум-А“ зато што постојање предпроизводне верзије са ознаком Миг-29А, којој би логично требало да припадне овај назив, у то време било непознато на западу. Миг-29Б је био извезен у великом броју и то у осиромашеним верзијама познатијим под ознаком Миг-29Б 9-12А и Миг-29Б 9-12Б (за чланице Варшавског пакта и остале државе), са ослабљеном електроником и немогућношћу ношења нуклеарног наоружања. Укупна производња је достигла 840 авиона. Миг-29 је први пут јавно представљен јавности на западу током посете Финској у јулу 1986. год. Потом су приказани у Британији у септембру 1988. год. на ваздухопловном митингу у Фарнбороу. Западни стручњаци су били импресионирани његовим претпостављеним карактеристикама и изузетним маневарским способностима, али су као замерку истакли велику количину дима које су производили мотори Климов.

Миг-29 извезен је у Алжир, Бангладеш, Бугарску, Кубу, Чехословачку, Еритреју, Источну Немачку, Мађарску, Индију, Иран, Ирак, Југославију, Малезију, Мијанмар, Северну Кореју, Перу, Пољску, Румунију, Словачку, Сирију и Јемен. Бивше совјетске републике Белорусија, Казахстан, Молдавија, Туркменистан, Украјина и Узбекистан су, након распада Совјетског савеза задржале велики број ових авиона; неки се још увек налазе у оперативној употреби, неки су конзервирани, а неки су продату другим земљама као што је то био случај са 34 авиона овог типа који су се налазили у саставу ратног ваздухопловства Молдавије.

Модернија верзија авиона Миг-29, са унапређеном авиоником остала је у наоружању Совјетског Савеза, али вишенаменска варијанта овог авиона, укључујући и верзију за носач авиона са ознаком Миг-29К никада нису произведене у великом броју. Даљи развој овог авиона у постсовјетској ери, успорен је недостатком политичке способности унутар пројектантског бироа Микојан. Неке модерније верзије овог авиона још увек се извозе у иностранство, а у изгледу је и склапање великог броја послова модернизације постојећих верзија. У међувремену су развијене нове верзије авиона са ознаком Миг-29СМТ и Миг-29М1/М2. Паралелно са развојем ових верзија, настављен је и развој морнаричке верзије Миг-29К за индијски носач авиона ИНС Викрамадитја (бивши руски носач авиона Адмирал Горшаков). Ова верзија је првобитно требала да буде део ловачког винга на руском носачу авиона Адмирал Кузњецов, али је ипак изабран већи Сухој Су-33.

Совјетски Савез није дозвољавао давање званичних популарних имена војним авионима, иако је постојао велики број незваничних надимака. Неуобичајено за то време, совјетски пилоти су сматрали да је НАТО назив за Миг-29, Фулкрум на ласкав начин описивао основну намену овог авиона, због чега је овај назив усвојен и од стране припадника Совјетског ратног ваздухопловства.