Меркур (планета)

Из пројекта Википедија

Приказ половине планете Меркур

Меркур је планета најближа Сунцу и удаљена од њега просечно 0,387 АУ или 57.910.000 km. Креће се врло елиптичном орбитом, па се удаљеност од Сунца мења између 46 и 70 милиона km. Пречник Меркура је 4.880 km, а маса 3,30×10²³ kg. Једина летелица која се приближила Меркуру је био Маринер 10 који је током три сусрета снимио око 45% површине. Због близине Сунца, ретко је у повољном положају за посматрање, а и тада је видљив изнад хоризонта само кратко време пре заласка или након изласка Сунца.

Меркур је био римски бог трговине и путовања, гласник богова, којег су Грци звали Хермес.

[уреди] Физичка својства

[уреди] Атмосфера

Меркурова атмосфера је врло ретка, око 10¹² пута ређа од Земљине. Због тога се најчешће сматра да Меркур нема атмосферу. Због високих температура и слабе гравитације, атоми и молекули атмосфере непрестано одлазе с планете. Изгубљена атмосфера обнавља се на следеће начине: честицама сунчевог ветра заробљених меркуровим магнетним пољем, испаравањем поларног леда и испаравањем приликом удара микрометеора.

Хемијски састав атмосфере
Калијум	31,7%
Натријум	24,9%
Атомски кисеоник	9,5%
Аргон	7,0%
Хелијум	5,9%
Молекуларни кисеоник	5,6%
Азот	5,2%
Угљен-диоксид	3,6%
Вода	3,4%
Водоник	3,2%

[уреди] Површинска температура

Просечна дневна површинска температура:

623 К

Просечна ноћна површинска температура:

103 К

Површинска температура

мин	прос.	макс.
90 K	440 K	700 K

[уреди] Рељеф

Рељеф Меркура је најсличнији Месецу, прекривен кратерима и базенима. Најпрепознатљивији облик на Меркуру (од фотографисаних детаља) је Басен Калорис (Caloris Basin) (Planitia Caloris), ударни кратер пречника око 1350 km. То је уједно и најтоплије место на Меркуру јер се на њему налази субсоларна тачка у време када је Меркур најближи Сунцу. Удар који је створио Caloris оставио је траг и на супротној страни планете: на месту гдје су се спојили ударни таласи налази се брдовит и врло набран терен.

Ударни кратери на Меркуру су добро очувани, због недостатка атмосфере нема ерозије тла. Уз кратере се опажају пукотине и раседи настали у вриеме хлађења и стезања планета. Раседи су високи 2-3 km и пружају се стотинама километара у дaљину.

Тло Меркура је размрвљено под ударима метеорита и еродирањем тла због наглих промена температуре.

[уреди] Својства унутрашњости планете

Меркурово језгро се састоји од релативно великог гвозденог језгра (у поређењу с величином језгра Земље). Унутрашњост се састоји од 70% метала и 30% силиката. Просечна густина Меркура је 5430 kg/m³, што је нешто мање од просечне густине Земље. Разлог зашто Меркур, упркос великој количини гвожђа, има мању густину него Земља је у томе што целокупна маса Земље притиска планету и ствара већу густину. Меркур има масу од само 5,5% масе Земље. Језгро Меркура попуњава 42% планетарног простора (код Земље само 17%). Језгро окружује плашт дебљине 600 km. Меркур нема магме.

[уреди] Орбита

Меркурова орбита је ексцентрична и варира од 46-70 милиона km у полупречнику. Спора прецесија орбите око Сунца нема објашњења у Њутновој класичној механици, дуго се сматрало да постоји једна невидљива планета, названа Вулкан, који утиче на орбиту Меркура. Појавом Ајнштајнове Опште теорије релативности пронађено је објашњење за ова мала одступања.

Својства орбите
Просечна удаљеност од Сунца	0,387 АУ
Просечни полупречник	57.910.000 km
Ексцентрицитет	0,20563069
Дужина орбите	87д 23,3с
Синодички период	115,88 дана
Просечна орбитална брзина	47,8725 km/h
Нагиб	7,004°

[уреди] Ротација

Меркур врло споро ротира око сопствене осе. Некада се сматрало да је због плимних сила синхронизован са Сунцем (увек окренут ка Сунцу истом страном). То би значило да се окрене око себе тачно у истом времену у ком направи један окрет око Сунца - резонанција 1:1. Међутим, радарска посматрања 1965. г. показала су да је у резонанцији 3:2. Окрене се три пута око своје осе за време два обиласка око Сунца. Ова резонанција је стабилна захваљујући великој ексцентричности Меркурове путање. До првобитног, погрешног закључка астрономи су дошли посматрајући га увек у најповољнијој тачки путање, где је увек показивао исту страну. Разлог томе је што се увек у истој тачки своје 3:2 резонанције налази у најповољнијем положају за посматрање.

Овако спора ротација Меркура има као последицу неке занимљиве ефекте. Посматрач на површини може у одређеним условима видети Сунце како излази, враћа се назад испод обзора (ретроградно гибање) и поново излази. То се догађа због промена орбиталне брзине, према 2. Кеплеровом закону. Четири дана пре перихела орбитална брзина престиже брзину ротације и Сунце се почиње да се привидно гиба уназад. Четири дана након перихела орбитална брзина се довољно смањи, тако да се Сунце наставља да се нормално гиба.

[уреди] Магнетосфера

Магнетно поље Меркура је јачине 1% земљиног, што је релативно јака магнетосфера с обзиром на брзину ротације планета и састав језгра и плашта. Извор овако јаког магнетског поља могла би да буду циркулација текућих растаљених материја око језгра планета, но како Меркур није толико врућ у унутрашњости да би се отопили цинк или гвожђе, могуће је да око језгра струје материја које имају нижу температуру топљења као сумпор. Такође се сматра могућим да је меркурово магнетно поље остатак ефекта који је магнетизовао скрутнути материјал.