Историја српског књижевног језика
Из пројекта Википедија
[уреди] Формирање српског књижевног језика
Формирање српског књижевног језика (у појединим периодима и срединама називаног и српскохрватски, хрватскосрпски, хрватски или српски, српски или хрватски, хрватски, бошњачки) и по начину на који се одвијало и по резултату нема аналога међу словенским, а вероватно ни међу несловенским језицима. То је био дуготрајан и у једном делу паралелан процес говорних колектива српског и хрватског дијалекатског подручја, који се у XIX веку окончао формирањем варијантно издиференцираног српскохрватског књижевног језика. Тај процес је започео ширењем словенске писмености на старословенском, односно црквенословенском језику, који је под утицајем локалних језичких црта на српско-хрватском дијалекатском терену еволуирао у редакције: српскоцрквенословенску и хрватскоцрквенословенску. Због различитих историјских околности у којима су се те две редакције црквенословенског језика нашле од краја XIV до XVIII века, њихов развој ишао је различитим путевима.
[уреди] Турска власт
Падом српских земаља под турску власт књижевни рад у њима је од краја XV века замро, или је био сасвим пригушен све до XVIII века, када је у данашњој Војводини и деловима Мађарске дошло до обнављања књижевног рада и књижевног језика. Хрватскоцрквенословенски језик био је током тих векова такође маргинализован и територијално (потиснут на крајњи југозапад и јадранска острва) и функционално (ограничен на црквену употребу), али од краја XV века оживљава писменост и књижевни рад, сада на основи дијалеката, и то различитих (чакавских, штокавских и кајкавских) и са сасвим слабим ослонцем на црквенословенску традицију.
[уреди] Срби у Угарској
Код Срба у Угарској у XVIII веку српскословенски (српскоцрквенословенски) језик бива, под утицајем руских књига и руских учитеља, замењен рускословенским (рускоцрквенословенским) не само у обредним црквеним издањима него и у световној литератури.
[уреди] Помоћ Петра Великог
Пред опасношћу од унијаћења, постепеног одвајања Срба од Српске православне цркве и губљења српског националног идентитета, као циља којем су тежиле аустроугарске власти, митрополит Мојсије Петровић обратио се руском цару Петру Великом с молбом за помоћ у књигама и учитељима (молба слична оној којом је 862. године моравски кнез Растислав, да би се одупро германизацији, тражио од византијског цара словенске богослужбене књиге и учитеље). Године 1726. Србима је дошао учитељ Максим Суворов, а неколико година касније и Емануил Козачински. Међу књигама које су донели биле су неке од најбољих руских књига онога времена буквар Теофана Прокоповича, тројезични речник словенско-грчко-латински Фјодора Поликарпова-Орлова и граматика Мелетија Смотрицког.
Крајем XVIII века Срби у Угарској су у неким случајевима писали и на руском књижевном језику (високог стила); то су били углавном историографски радови, на пример дела Захарија Орфелина Житије... Петра Великаго (1772), Јована Рајића Историја разних словенских народов... (1794-5) и др.
[уреди] Формирање славеносерпског језика
Изван цркве, у књижевности, науци и публицистици, ствара се крајем XVIII века славеносерпски језик, у којем су се у сложеном односу налазили српски народни елементи, српскословенски, рускословенски и елементи тадашњег руског књижевног језика. Упркос знатној функционалној оптерећености славеносрпског језика у разним сферама употребе, а пре свега у књижевности, његова стабилизација и кодификација одвијале су се врло споро. Славеносрпски језик је, природно, највише био отворен за српске језичке црте.
[уреди] Пут ка стварању јединственог језика Срба и Хрвата
У то време, у другој половини XVIII века, код Хрвата се покрајинске писмености још више развијају и узајамно отварају једне према другима, што ће резултирати афирмацијом штокавске писмености на већем делу територије и првим покушајима њеног нормирања. Тиме је био умногоме отворен пут стварању јединственог књижевног језика Срба и Хрвата на новоштокавској дијалекатској основи, која је код Срба имала јаку књижевну традицију, а уз то је била и територијално најзаступљенија. Препрека стварању јединственог књижевног језика за Хрвате је могла бити у чињеници да су због опстајања премда донекле маргинализоване нештокавске књижевнојезичке традиције Хрвати могли добити два књижевна језика, док је код Срба проблем био у знатној разлици између славеносрпског, као књижевног језика, и српског народног језика (мада пример староруског језика показује да слична ситуација има и добре стране, пружајући богате могућности за функционално-стилско раслојавање језичке структуре). Концепција књижевног језика на народној основи (новоштокавског дијалекта) коју је предложио Вук Стефановић Караџић Српским рјечником (1818. године) и другим својим филолошким радовима, уз коју је ишла реформа графије и увођење фонетског (и фонолошког) правописа, однела је победу после пола века упорне борбе Вука Караџића и његових сарадника, настављача и следбеника 1868. године када је и службено прихваћена. Славеносрпски језик се постепено повлачио, а затим и сасвим нестао, оставивши ипак извесне трагове у новом књижевном језику, нарочито у његовој лексици. Славеносрпска традиција имала је известан утицај и на претежно опредељење за екавску изговорну норму, мада је ослонац томе био и у екавским новоштокавским говорима и у разговорном језику.
Представници хрватског препорода на челу са Људевитом Гајем решили су тридесетих година проблем кајкавско-новоштокавског књижевнојезичког двојства у корист новоштокавског, али уз задржавање неких архаизама несвојствених новоштокавштини тога доба (као и увођење графије на чешкој основи и морфолошког правописа), што је ипак током следећих деценија постепено напуштено. Икавско-ијекавско двојство решено је у корист ијекавице.
[уреди] Састанак филолога
За установљење заједничког књижевног језика Срба и Хрвата посебно је био значајан састанак осморице филолога (Ђура Даничић, Димитрије Деметар, Вук Караџић, Иван Кукуљевић, Иван Мажуранић, Франц Миклошич, Винко Пацел, Стјепан Пејановић) у Бечу 1850. године, познат као Књижевни договор. Тим договором утврђен је јединствен књижевни језик Срба и Хрвата. До ширег прихватања договора долази неколико деценија касније, крајем XIX века.
[уреди] Српскохрватски језик у двадесетом веку
Током скоро целог XX века српскохрватски књижевни језик је једини словенски језик са два писма и два изговора - екавским и ијекавским - који су се само једним делом подударали са источном и западном варијантом језичког стандарда. На самом почетку последње деценије XX века књижевнојезички статус српскохрватског језика у односу на варијанте које су њиме обухваћене, па и назив језика и његов уставноправни статус били су предмет научних спорова и политичких спорења, у чијој је основи била тенденција да се уместо колико-толико јединственог српскохрватског књижевног језика промовише хрватски као посебан књижевни језик.
[уреди] Разбијање Југославије, нови језици
Разбијањем државе СФРЈ сецесијом појединих њених република остварене су политичке претпоставке таквог циља, па данас поред српског језика (који се у Југославији, иако ређе, још увек назива и српскохрватским), постоје као језици практично исте или занемарљиво друкчије структуре, али као засебни идиоми у политичком, дакле и социолингвистичком погледу - хрватски и бошњачки језик. Њихова политичка, уставноправна посебност у односу на српски језик је на крају последње деценије XX века несумњива. Међутим, посматрани са становишта начина на који су настали, и језичке структуре која им је не само у основи него практично у читавом систему, ти политички језици су умногоме нека врста хрватске, односно муслиманске варијанте српског језика.
[уреди] Уметничка књижевност код Срба
Уметничка књижевност код Срба може се пратити од XII века, из којег је сачувано Мирослављево јеванђеље. За време владавине Немањића (XII-ХIV век) створен је низ дела високе уметничке вредности, међу којима посебно место заузимају биографије и рефлексивна поезија. Прву биографију Житије Немањино (XIII век) написао је Свети Сава. И Стефан Првовенчани је саставио житије свога оца. У том жанру су Доментијаново Житије Савино и Житије Немањино (XIII век) и Теодосијева прерада Доментијановог дела о Светом Сави. Житија су у XIV веку, а и касније, писали и други књижевници и духовна лица (архиепископ Данило, Григорије Цамблак, Константин Костенечки и др.). Поред житија, из српске средњовековне књижевности остало је и више хагиографија, житија светаца, у којима је изразитије присутно прожимање уметничке књижевности са усменим народним стваралаштвом. Стварана је и поезија високе уметничке вредности {Песма смрти, Јефимијина Похвала кнезу Лазару, Тужбалица над Ђурђем Бранковићем и др.). У српској књижевности тога времена било је и доста превода или прерада познатих дела европске књижевности (приче о Александру Великом, о Тројанском рату, о Езопу и др.).
[уреди] Под Турцима...
Губитком независности, а затим и државности, почиње да слаби књижевна активност, иако и из XV века има дела високог уметничког сјаја (пре свега, Слово љубве деспота Стефана Лазаревића). Током турске окупације српских земаља књижевни рад био је сасвим отежан и углавном преписивачки.
[уреди] Сеоба Срба
Сеоба Срба у XVII веку у аустроугарске покрајине, које су Срби у мањем броју насељавали и много раније, донела је и културни преокрет. У почетку у очувању српске културе и даље главну улогу имају манастири (нпр. школа Рачана, у Манастиру Рача, чији су истакнути представници Кипријан Рачанин, Јеротеј Рачанин, Г. С. Венцловић). Јачањем српског грађанства стварају се бољи услови за развој српске културе и обнављање њених веза са културама других европских народа. Дух рационализма и просвећености имао је у српској култури тога времена свог најкрупнијег представника у Доситеју Обрадовићу, али и у низу других писаца који су, слично њему, настојали да пишу језиком који би био разумљив најширем кругу потенцијалних читалаца, на пример Павле Соларић, Емануил Јанковић, Јован Мушкатировић. Године 1768. писац и преводилац Захарије Орфелин објављује први српски часопис "Славено-сербски магазин". Временом се код Срба, пре свега у Војводини, књижевност све успешније разгранава према различитим књижевним родовима - драми (нпр. Ј. Вујић), роману (нпр. М. Видаковић), поезији (нпр. Л. Мушицки) итд.
[уреди] Појава Вука Караџића
Филолошки рад Вука Караџића на реформи језика и правописа, скупљању народног усменог стваралаштва, превођењу, етнографији и историографији довео је, поред осталог, до стварања култа фолклорне уметности, што је било у духу романтизма. У уметничкој поезији пример врхунске синтезе индивидуалног стваралачког чина са усменом књижевном традицијом дали су Петар II Петровић Његош у Горском вијенцу и Бранко Радичевић у Песмама. И Мемоари проте Матеје Ненадовића такође су били написани живим народним језиком. Њихов савременик Јован Стерија Поповић језиком тадашњег војвођанског грађанства писао је комедије трајне уметничке вредности са доста сатиричних елемената.
[уреди] Романтизам
За Бранком Радичевићем ишла је генерација нових песничких индивидуалности, пре свега Јован Јовановић Змај, Ђура Јакшић и Лаза Костић. Крај романтизма није дао песнике већег значаја, али ће зато реализам изродити велике прозаисте. Романи Јакова Игњатовића били су претходница српске реалистичке прозе, издиференциране и тематски и жанровски и језичкостилски (Милован Глишић, Јанко Веселиновић, Радоје Домановић, Стеван Сремац, Лаза Лазаревић, Светолик Ранковић, Петар Кочић, Симо Матавуљ, Иво Ћипико и др.). Неки велики писци тога времена мање су типични као представници одређене књижевне епохе (нпр. Стјепан Миторв Љубиша).
[уреди] Песници на почетку двадесетог века
Почетком XX века у први план српске књижевности опет избијају песници (Војислав Илић, Милан Ракић, Јован Дучић, Вељко Петровић, Владимир Петковић Дис, Сима Пандуровић, Алекса Шантић и многи други), који већином пишу симболистичку и уопште модерну поезију, често елегичну, песимистичку, филозофску, понекад и негаторску. У српској прози, која се у односу на реалистичку променила и у методу и у стилу (нпр. Милутин Ускоковић, В. Милићевић), дата су такође уметнички врло снажна дела (Борислав Станковић). Трајну популарност код српске публике стекао је и комедиограф Бранислав Нушић.
[уреди] Књижевност између два светска рата
У међуратном периоду, поред неких већ поменутих, почиње да ствара и низ млађих књижевника, пре свега Милош Црњански, који је остварио највише домете у српској прози XX века, Момчило Настасијевић, највећи српски песник овога века, али и Исидора Секулић, Иво Андрић, Станислав Винавер, Растко Петровић, Десанка Максимовић, Раде Драинац, Григорије Божовић и многи други. Сви су они били оригиналне књижевне индивидуалности, док су програмски компактније групе чинили писци надреалистичке оријентације (Душан Матић, Оскар Давичо, Марко Ристић, Александар Вучо и др.) и писци политички леве оријентације (Јован Поповић, Чедомир Миндеровић, Радован Зоговић и др.). Током Другог светског рата књижевни рад је углавном био замро или је изразито политички инструментализован. Део српских писаца се нашао у емиграцији (Милош Црњански, Растко Петровић, Јован Дучић и др.), а они у земљи су већином ћутали (неки истрајно пишући, као Иво Андрић), док су други били политички ангажовани било промарксистички (нпр. Јован Поповић), било антимарксистички (нпр. Драгиша Васић).
[уреди] Књижевност после Другог светског рата
После рата, иако су тон још дуго покушавали да дају припадници некадашњег покрета социјалне литературе, упркос сталним, а повремено и изразитијим конфликтима са идеолошком присмотром партије на власти, српска књижевност доживљава велики размах. Не губећи спој са традицијом, она се обогаћује новим изражајним могућностима. Продор до светске читалачке публике учинили су романи Иве Андрића, а касније Миодрага Булатовића, Милорада Павића, Данила Киша, Александра Тишме и других, али независно од тога, што је још важније, унутар српске културе и првенствено за њу у другој половини XX века стварају врло успела уметничка дела књижевници различитих књижевних праваца, жанрова, тема, мотива, језичких и стилских особености, на пример Бранко Миљковић, Слободан Марковић, Десанка Максимовић, Васко Попа, Стеван Раичковић, Љубомир Симовић, Матија Бећковић, Иван В. Лалић, Добрица Ћосић, Антоније Исаковић, Бранко Ћопић, Михаило Лалић, Меша Селимовић, Мирослав Антић, Борислав Пекић, Светислав Басара, Душан Ковачевић и десетине других.
[уреди] Дубровачка књижевност
Дубровачка књижевност развија се од прве половине XV века, о чему сведоче најстарији сачувани уметнички стихови, забележени ћирилицом, између 1421. и 1430. године. Прави почетак дубровачке књижевности припада другој половини XV века, када се јављају два истакнута песника - Шишко Менчетић и Џоре Држић. У средњовековном Дубровнику, граду републици, старије, романско становништво чинило је мањину, која је временом сасвим асимилована, а словенско становништво - већину. У непосредној близини Дубровника постојала су два наречја: штокавско, српско, у залеђу Дубровника и у самом граду, и чакавско, хрватско. Дубровачка књижевност је стварана на штокавском наречју. Национална припадност Дубровчана обично је подређивана чињеници да су они били грађани исте републике. Зато је и дубровачка књижевност настала и развијала се не као српска и/или хрватска већ пре свега као дубровачка.
За Менчетићем и Држићем долази низ изврсних песника, тзв. петраркиста или страмботиста: Мавро Ветрановић, Андрија Чубрановић, Никола Наљешковић и други. Најпопуларнија је била љубавна лирика, али се писала и сатирична, шаљива, покладна и епска поезија и друго. Најистакнутији драмски писац је Марин Држић. Крајем XVI века дубровачки песници (међу њима пре свега Д. Рањина и Д. Златарића) настоје да обнове лирику новим изражајним могућностима, при чему су ослонац тражили и у старим грчким и римским песницима. Од почетка XVII века дотадашњу ведру ренесансну литературу смењује књижевност тзв. католичке реакције са суморном, аскетско-моралистичком тематиком, и узима маха барокни стил са нагласком на ефектности форме и бизарности мотива. Највише успеха има родољубива епска поезија у песничком делу Ивана Гундулића. Родољубива тематика у мелодрами достиже врхунац са Јунијем Палмотићем.
Постепеним пропадањем дубровачке властеле и јачањем грађанског сталежа расте интересовање за артистичку комедију, али дубровачка књижевност тада је већ прошла зенит. Њено замирање ишло је упоредо са природним и историјским потресима којима је Дубровник био изложен све до највећег, када је Наполеон Бонапарта 1808. године укинуо Дубровачку републику. Град је током XIX и XX века припадао различитим државама, повремено је давао и истакнутије књижевне индивидуалности (нпр. Иво Војиновић, родом из Дубровника, аутор дела Дубровачка трилогија, Смрт мајке Југовића и других), али раздобље дубровачке књижевности одавно је било прошло.
[уреди] Почеци хрватске књижевности
Хрватска књижевност се од XII века развија на народном језику, поред хрватске црквене глагољске књижевности, чији су најстарији сачувани споменици такође из XII века (нпр. Бечки листићи). Традиција црквених "приказања" била је основа за процват ренесансне драме, која је достигла врхунац у комедијама Марина Држића. Покрет хуманизма и ренесансе доста је утицао на хрватску књижевност у Далмацији. Међу хрватским хуманистима познати су Шибенчанин Јурај Шижгорић, Трогиранин Транквил Андреис, Хваранин Винко Прибојевић, Сплићанин Марко Марулић (чија су дела била цењена у многим земљама тадашње Европе), Хварани Ханибал Луцић и Петар Хекторовић и други. Већина хрватских писаца тога доба писала је и латинским и народним језиком. За развој хрватске књижевности посебно је била значајна дубровачка књижевност (в. о томе претходни пасус). У посавској Хрватској у XVI веку ствара Антун Врамец, а сачувано је и неколико кајкавских рукописних зборника са црквеним и дидактичким поемама. Као код већине других словенских народа реформација је утицала и на развој хрватске књижевности. Матија Франковић-Влачић, Антун Далматин, Стјепан Конзул и други издају бројне књиге и глагољицом, и латиницом, и ћирилицом, у којима пропагирају идеје протестантизма. Покрет католичке реакције, који је уследио у XVII веку, зауставио је развој ренесансне књижевности, али је донео нове књиге на народном језику (животописи светаца, проповеди, приручници за исповеднике и сл.). Објављује се и оригинална научна и публицистичка литература (Б. Кашић, Ј. Крижанић и др.). Касније, у доба просветитељског рационализма стварају тада врло популарни писци Павао Ритер Витезовић, Андрија Качић-Миошић, Антун Матија Рељковић и Тито Брезовачки.
[уреди] Романтизам у Хрвата
На почетку епохе романтизма код Хрвата се рађа илирски покрет и нагло јача идеја југословенства. Илиризам је дао низ значајних писаца, као што су Станко Враз, Иван Мажуранић, Петар Прерадовић, Димитрије Деметар, Иван Трнски и други. Из тог периода хрватске књижевности чувено је дело Ивана Мажуранића Смрт Смаил-аге Ченгића тематиком и језиком врло слично Његошевом Горском вијенцу После 1848. године уследио је период гушења илиризма и покушај германизације хрватске културе. У другој половини XIX века Аугуст Шеноа наглашава потребу савремене оријентације хрватске књижевности, а Еуген Кумичић, посебно у оквиру своје теорије романа, иступа као поборник реализма, и још уже - натурализма. Око Кумичића се окупила група писаца међу којима су Анте Ковачић, Шандор Ђалски, Јосип Козарац, Вјенцеслав Новак и низ других, чија дела имају широк круг тема и мотива - од сатиричних анализа актуелних друштвених збивања, социјалних проблема хрватског села и носталгичних сећања на нестајање племићких породица до суптилних психолошких анализа.
[уреди] Хрватска модерна
Почетком XX века јавља се хрватска модерна, чији су представници, поред других значајних имена, и Владимир Видрић, Драгутин Домјанић, Антун Густав Матош, Владимир Назор, Иван Козарац, Јанко Полић-Камов, Иво Војновић, Милан Беговић, Мирослав Крлежа. Тада се први пут у хрватској књижевности наглашеније инсистира на естетским странама књижевног дела, иако ни патриотска ни социјална функција књижевности нису запостављене. Најплоднији и кроз цео XX век најзначајнији хрватски писац је Мирослав Крлежа, са жанровски и тематски врло разноврсним опусом (поезија, приповетке, романи, драме, есеји, књижевна и ликовна критика, уређивачки рад итд.). Током Другог светског рата и код Хрвата је преовлађивала патриотски интонирана литература, често са јаком идеолошком функцијом, било прокомунистичком (нпр. В. Назор), било пронацистичком и фашистичком, прецизније усташком (нпр. Миле Будак). Сагласно исходу рата превагу је однела прва, али у поратном периоду она није дала дела веће уметничке вредности. Мимо тога стварали су књижевници истинског уметничког сензибилитета, као што су Тин Ујевић, Добриша Цесарић, Весна Парун, Драгутин Тадијановић и многи други. У другој половини XX века хрватска књижевност умногоме је одражавала актуелне процесе у европској књижевности, али без остварења која би добила већи одјек изван Хрватске. Разлога за то има више. Међу њима су, вероватно, и извесна идеолошка ограничења која су се стављала пред писце у једнопартијској држави, али свакако и спремност многих хрватских књижевника да пристану на политичку инструментализацију, када је то изгледало политички опортуно. Од будућих историчара књижевности може се очекивати да ће, са веће временске дистанце, моћи о томе да дају објективнији суд од садашњих.
[уреди] Литература
- Изворни текст је преузет из књиге Увод у славистику I Предрага Пипера. Књига се може наћи у свом електронском издању на страници на пројекту Растко. Књига нема експлицитних ауторских права која забрањују њено умножавање. У случају да се проблеми ипак јаве, контактирајте Милоша.
