Стеван Сремац

Из пројекта Википедија

Стеван Сремац

рођен:	11. новембар, 1855. Сента, Аустро-Угарска
преминуо:	12. август, 1906. Сокобања, Србија

Стеван Сремац рођен је у Сенти, у Бачкој, 11. новембра 1855. године, где је провео рано детињство. Пошто је остао без родитеља, ујак Јован Ђорђевић доводи га у Београд на даље школовање. Стеван Сремац се опредељује за студије историје на Великој школи у Београду и за припадност Либералној странци. Свој радни век провео је као професор у гимназијама у Нишу, Пироту и Београду. Умро је 12. августа 1906. године у Сокобањи.

Почео је да пише релативно касно. У тридесет и трећој години живота, 1888. године, поћчео је да објављује прозне хронике о личностима и догађајима из српске прошлости, које ће се појавити као књига 1903. године под насловом „Из књига староставних“. То је било пишчево одузивање дуга професији историчара, љубави према националној прошлости и сну о великој Србији. Реалистичку прозу почиње да пише тек после доласка у Београд. Дугогодишњи живот у Нишу био је период стваралачке инкубације. Прву реалистичку приповетку објавио је 1893. године под насловом „Божићна печеница“, а потом следе „Ивкова слава“ (1895), „Вукадин“ (1903), „Лимунација на селу“ (1896), „Поп Ћира и поп Спира“ (1898), један о најбољих хумористичких романа у нашој књижевности и „Зона Замфирова“ (1906) најбоље компоновано Сремчево дело.

Рођен у Бачкој, где је сан о великој Србији било основно духовно обилежје, брзо је пришао Либералној странци која се заносила романтичном прошлошћу а у пракси била потпора режиму Обреновића. То ће га окренути против свега што је ново и што је дошло са стране, из Европе. То ће га окренути и против Светозара Марковића и његових присталица, па ће до краја живота остати окорели конзервативац окренут прошлости, противник сваке промене. Сремац је на страни газда, бирократије, власти и владара; он је против сеоске сиротиње и слободоумних учитеља. У „Луминацији на селу“ и „Вукадину“ проговорио је Сремац либерал, огорчен на политичке противнике и нетрпељив.

У Сремчевом делу сукобљавају се две стране његове личности: Сремац грађанин и политичар и Сремац писац. Као грађанин, Сремац је на страни старог, патријархалног и старовременског у људима и животу, на страни онога што полако цили и нестаје. Његов живот у паланци је живот у амбијенту који воли, који му "лези". Као политичар је на страни конзервативних идеја, на страни оних који имају и владају. Сремац писац надвладава Сремца политичара и тада настају приповетке и романи трајне умјетничке вредности.

Стеван Сремац је расни реалиста. Обдарен способностима посматрања и запажања проницања у суштину појава и догађања. Сремац је увек полазио од стварних чињеница и података, од онога што је видео, проверио и забележио.

Изабран је за редовног члана Српске краљевске академије 3. фебруара 1906.

Напомена: Текст преузет са презентације http://www.znanje.org уз одобрење.