Црква
Из пројекта Википедија
ЦРКВА (гр. Εκκλησια од καλεω, лат. ecclesia, заједница позваних): Нови Завет садржи много праслика, назива и символа који се приписују Цркви у апостолском периоду:
- "Народ Божији" (1 Петр. 2,10)
- "Тело Христово" (Рим. 12,4; 1 Кор. 12,13,27)
- "Храм Божији" (1 Тим. 3,15; Еф. 2,19; 1 Кор. 3,16)
- "Царско свештенство" (1 Петр. 2,9)
- "Христова невеста" (Откр. 21,2).
Садржај |
[уреди] Христолошка дефиниција
Тело Христово најбоље исказује однос Христа и Цркве. Исус Христос је, после Свога Васкрсења, Глава (κεφαλη) Цркве, коју је искупио самом Својом крвљу (Дела 20,28) и у Својој човечанској природи узнео је с десне стране Оца, обновивши сву твар (Кол. 1,18-19). Тако Црква представља "знак" или освећење искупљенога човечанства (Еф. 1,23) које живи силом Васкрслог Христа и очекује Његов Други долазак. Са тог христолошког гледишта, Црква се налази у Христовом стању, она је χριστοφορα (христоносица) (Еф. 5,25-27), у смислу да постоји онтолошка подударност између Христа и Цркве. Св. Кирил Јерусалимски тврди да у Тајни Евхаристије, Христос и Црква јесу сутелесници и да имају исту крв (corporoales et sanguines). Црква не само што преноси Христову поруку и службу него и продужује Његово оваплоћење, тако да се Христос не може сусрести без Цркве. Централна тачка Православне еклисиологије јесте управо јединство између Христа и Његове Цркве, што је и чини богочовечанским организмом.
[уреди] Пневматолошка дефиниција
Из Пневматолошке перспективе Црква је "дом" или "храм" Божији који има своје порекло и узор у сабрању окупљеном око Мајке Божије и Апостола на дан Педесетнице (Дела 2,1; 2,42). Дух Свети јесте "сведок" Исуса Христа по превасходству (Јн. 15,26); стога Црква може исповедати Христа само у Духу Светоме, и кроз Њега (1 Кор. 12,3) који је начело њене егзистенције и виталности (Дела 9,31), делећи свакоме посебно харизме како хоће (1 Кор. 12,11). Иначе, светост хришћана и јединство у Духу били су најзначајнији чиниоци у првој Цркви. Црква учествује у Христовој светости (Јевр. 13,12) - да би постала "света и непорочна".
[уреди] Есхатолошка дефиниција
Црква има и есхатолошку димензију (Матеј 25,1; Марко 2,1; Откр. 21,2). Она је предокусни наговештај и слика Царства Божијег. Заједница хришћана на одређеном месту, то јест земаљска Црква (2 Тим. 4,6) неодвојива је од небеске Цркве или заједнице Светих, те тиме јесте пророчки знак Царства. Црква је била прасликована у Старом Завету у народу израиљском, док је пророци наговештавају као народ Новога Савеза, којим ће Бог успоставити Своје вечно Царство које ће се раширити по свој земљи (Ис. 2,2; Јер. 31,31). Она је позвана да обухвати сву творевину, све народе и векове (Матеј 28,20; Марко 16,15; Дела 1,8).
[уреди] Православна еклесиологија
Што се тиче организовања, управљања и историјског јединства Цркве, не може се наћи и утврдити јединствен апостолски узор. У Новом Завету сачувани су описи неких апостолских заједница, на пример заједнице у Јерусалиму, чији је живот сконцентрисан на неколико основних установа:
- Науке апостолске (Дела 2,42)
- Крштења (Дела 8,16; 10,48; 19,5; 12,16)
- Ломљење хлеба и духовност заједнице, дисциплине и служења (Дела 4,32-35; Јован 17,20-23; Јевр. 10,20-25; 1 Кор. 14,2-40).
Прва Црква ипак се не јавља као институција јерархизована у доцнијем смислу. Начело организовања дао је сам Исус Христос, који је установио групу дванаесторице Апостола, којима је дао силу Духа Светога (Матеј 18,18; Јован 20,30) као слику Цркве. Црква се манифестује у историји као "Тело Христово", по узору апостолског колегија који у средини има Исуса Христа. Христос и Апостоли продужују се у структури постапостолске Цркве у форми "апостоли, презвитери и Црква", или "апостоли, презвитери и браћа" (Дела 15,4-34), или "епископи и презвитери" и "епископи и ђакони" (Тит 1,5; Филип. 1,1). На темељу тог принципа организација Цркве еволуирала је кроз историју; у тој еволуцији истиче се неколико посебних елемената:
- Јединство у Христу манифестује се и остварује у Тајни Евхаристије. Она је Тајна јединства Цркве; отуда органски однос συναξις и κοινονια-е. Црква се остварује, сједињује и продужује у сабрању литургијског типа, које је дело и тајна солидарности и салитургисања између служећег свештенства, тј. хиротонисаних (Дела 14, 23; 20,17,28) и општег духовног свештенства тј. крштених (1 Петр. 2,9; Дела 15,16). У литургијском сабрању исказује се како независност локалне Цркве тако и њена саборност (васељеност).
- Помесна Црква налази се у апостолском континуитету преко свога епископа, у својству предстојника евхаристијског сабрања и аутентичног сведока апостолске дидаскалије. То евхаристијско тумачење апостолског континуитета може се извести и из улоге Апостола Петра у контексту Вечере (Лука 22,8-34). Верност према Цркви у време Апостола чини темељ и критеријум једнакости помесне Цркве.
- Појава система помесних Цркава у склопу Васељенске Цркве створила је нове ситуације, али није преиначила основно начело. Већ у Новом Завету термин εκκλησια употребљава се и у једнини и у множини. Мноштво локалних заједница значи и мноштво епископа, као што и једнакост локалних Цркава произлази из једнакости епископа. Због тога, иако су облици јединства и централизовања варирали и еволуирали у историји Цркве, ипак ни савез (федерација), нити јуридички апсолутни примат једнога епископа, нису прихваћени као системи организовања Цркве на Истоку. "Ефективно јерархисање Цркава признаје се да је било нужно, као одговор на мисионарске потребе Цркве. Ипак, то јерархисање Цркве није искључило, нити пак може искључити, основну једнакост свих Цркава" (Декларација Православно-Римокатоличке комисије у Америци о природи Цркве, дец. 1974, Епискепсис, бр. 116, јан. 1975, стр. 14.
[уреди] Новија православна теологија
Развила је следеће аспекте учења о Цркви:
- Однос између учења о Богу - Светој Тројици и еклисиологије, у смислу да биће Цркве налази своје порекло и начин у тајни заједнице Свете Тројице. Лично, ипостасно тумачење божанства има очигледне последице за разумевање Цркве. Црква је једна, недељива, и у исто време ипостасна, по слици Тројичне заједнице. Она има "епифанијски" (богојављенски) карактер, зато што се у њој манифестује како јединство природе тако и међуипостасни Тројични однос. Св. Апостол Јован наглашава ту аналогију између међутројичне заједнице и живота Цркве (Јован 17,21); стога Православље инсистира на Тројичном карактеру Цркве.
- Евхаристијска еклисиологија инсистирала је на непосредној вези између евхаристијске заједнице и заједнице Цркве. Евхаристија, и Тајне уопште, чине критеријум и услов припадништва Цркви, одакле и њихов Светотајински карактер. Другим речима, Исус Христос у Којем се манифестује пуноћа божанства (Кол. 2,9-10), васкрслог и прослављеног од Оца у Духу Светоме, остаје у свету у организму Цркве, коју чини самим Својим Телом (Рим. 12,4). Његово дело Спасења света постаје видно у Тајнама Цркве. А она није ништа друго до орган посредовања, присуства и сусрета са Васкрслим Христом.
- Приближавање између теологије Духа Светога и начин битисања Цркве у историји, почевши са њеним видљивим устројством на дан Педесетнице. Ако Св. Апостол Јован говори о јединству Цркве по слици Тројичнога живота, Св. Апостол Павле наглашава разноликост Цркве по узору Тела, "јер и Тијело нијеједан уд, већ многи" (1 Кор. 12,14). Отуда основна једнакост и независност свих помесних Цркава. Наравно, та независност не руши међузависност и саборност Цркава: "Јер као што је тијело једно и има многе удове, а сви удови једнога тијела, иако су многи, једно су тијело, тако и Христос" (1 Кор. 12,12).
Евхаристијска еклисиологија с правом је подвукла чињеницу да је помесна Црква потпуно манифестовање Васељенске Цркве у једноме месту, а не просто њено географско одређење. Сви елементи Васељенске Цркве присутни су и активни у помесној Цркви која врши Литургију са епископом који предстоји. Помесна Црква зајемчена је епископом, преко којега се свака помесна Црква налази у заједници са Васељенском Црквом. Хиротонијом епископа, на којој присуствују суседни епископи, и преко Евхаристије, где се читају диптиси, помесна Црква постаје уцелосњена у Васељенску Цркву. Будући да је служба епископа саставни део помесне Цркве, епархија јесте еклисијално јединство по превасходству, тако да помесна Црква није свако литургијско сабрање.
Подобно веома древној Традицији (коју помиње Св. Јустин Мученик у Првој апологији, гл. 65), Црква у једном географском подручју врши само једну Евхаристију и то само под једним епископом. Помесна Црква, будући идентична са Епархијом што се тиче њеног простирања, у тој епохи поштује правило: "Једна Евхаристија у свакоме месту, један епископ за сваки град". Зато пракса да буду два епископа за један град не би одговарала дефиницији помесне Цркве. Позивајући се на начело територијалности, неки Православни богослови данас говоре о територијалној еклисиологији која је деформисана садашњом црквеном праксом и организацијом, нарочито у редовима Православних помесних Цркава скоро организованих ван традиционалних територија.
Они постављају два питања:
- Слика помесне Цркве савршена је само онда када свештеници формирају колегијум око епископа којима ђакони помажу у њиховом служењу. Парохијска организација савремене епохе довела је до преувеличавања свештеника као средишта црквенога живота, што значи и девијацију начела да је епархија са епископом на челу истинита помесна Црква. Представљање (или икона) Христа, које се придаје епископу као старешини помесне Цркве, у извесном смислу препуштено је свештенику. Свакако, парохију не треба мешати са епархијом, али какво је стање парохије која врши Тајну Евхаристије са свештеником? За неке, свештеник служитељ представља везу између епископа града и општина на периферији епархије, будући да се он сматра "изаслаником" епископа. Други, који имају у виду чињеницу да се свештеник рукополаже за парохију и који су свесни еволуције епархијског и парохијског система током времена, држе да свештеник није литургијски представник епископа у помесној Цркви, него представник апостола. Свештеник је, дакле, литургијски предстојник и он има пастирску одговорност на темељу своје хиротоније од стране епископа. Познато је да се почетком II века јављају хороепископи, тј. епископи за места удаљена од епархијских и митрополитских центара. Ради мисионарских и пастирских потреба тих заједница, презвитери се шаљу као представници епископа.
- Друго гажење начела територијалности било би, по њима, организовање националних Цркава током XIX века, организовање које има у виду етнички и културни фактор. Наравно, та еклисиолошка концепција има на уму одређену епоху из историје Православних Цркава (епоха Пентархије), а запоставља не само локални идентитет једне Цркве него и њене мисионарске и пастирске дужности. Локални фактор - а то значи пре свега народ који има свој сопствени језик, културу, традицију, простор, етос итд. - има суштинску улогу при организовању Цркве. Православље је познато у историји Цркве управо преко свог приближавања народу, признавања националног идентитета и преко аутохтоности Литургије. За Православље које је изашло из граница византијског царства, подударност помесне и националне Цркве или етничке заједнице јесте стварна пасторална нужност.
Иначе, евхаристијска еклисиологија била је с правом критикована зато што подстиче конгрегационистичко цепкање Цркве и не придаје довољно пажње јединству вере као знаку саборности. Такође, приговара се и територијалној еклисиологији што преувеличава јурисдикцијске структуре (нешто слично Римокатоличком систему), те саборност Цркве своди на географску универзалност.
