Јован Дучић

Из пројекта Википедија

Јован Дучић
Фотографија Јована Дучића
рођен:	17. фебруар, 1871. Требиње, Босна и Херцеговина
преминуо:	7. април, 1943. Гери, САД

Јован Дучић (Требиње, 17. фебруар 1871. — Гери, Индијана, САД, 7. април 1943.) био је српски песник, писац и дипломата.

Садржај

1 Биографија
2 О Дучићевој поезији
3 Приватни живот
4 Литература
5 Спољашње везе

[уреди] Биографија

Јован Дучић се родио 17. фебруара 1871. (5. фебруара по старом календару) у Требињу. Oтац Андрија био је трговац и погинуо је у устанку 1875. године a мајка Јованка поред Јована и Милене имала је двоје деце из првог брака. Основну школу учио је у месту рођења, а нижу гимназију и учитељску школу у Мостару и Сомбору. Учитељевао је кратко време по разним местима, између осталог у Бијељини, одакле су га аустро-угарске власти протерале због патриотских песама „Отаџбина“ („Не трза те ужас б’једе, нит’ те трза ужас рана/Мирно спаваш, мила мајко, тешким санком успавана“) и „Ој Босно“. Због њих Дучић бива стављен под истрагу, а затим, у мају 1894. године ,власти га протјерују из града. Одмах након прогонства, песник није могао наћи учтељску службу готово нигде, па се упошљава у манастирској школи у Житомислићу.

Касније долази у Мостар, где је у друштву са Шантићем створио књижевни круг и покренуо часопис 3ору. Потом је провео скоро десет година на страни, највише у Женеви и Паризу . На женевском универзитету је свршио права и потом се вратио у Србију. Од 1910. је у дипломатској служби. Радио је у Цариграду, Софији, Риму и Мадриду. У Каиру је био 1926-1927. године, a потом је привремено пензионисан. 1937. године је постављен за првог југословенског дипломату у рангу амбасадора у Букурешту.

Изабран је за дописног члана Српске краљевске академије 23. јануара 1888, а за редовног 15. новембра 1892. Прву збирку песама објавио је у Мостару 1901, затим другу у Београду 1912. Писао је доста и у прози: неколико литерарних есеја и студија о писцима, Благо цара Радована и песничка писма из Швајцарске, Грчке, Шпаније итд.

Уочи немачке инвазије и касније окупације Југославије 1941. године, Јован Дучић иде у САД, у град Гери, Индијана, где је живео његов рођак Михајло. Од тада до своје смрти две године касније, води организацију у Илиноису (чији је оснивач Михајло Пупин 1914. године), која представља српску дијаспору у Америци. За то време пише песме, историјске књиге и новинске чланке у којима износи и брани српске националистичке ставове те осуђује геноцид над Србима који врши хрватска усташка влада.

Умро је 7. априла 1943. и био сахрањен у манастиру Светог Саве у Либертвилу, САД. Његова жеља је била да га сахране у његовом родном Требињу. Ова последња жеља Јована Дучића испуњена је 22. октобра 2000.

[уреди] О Дучићевој поезији

Као и Шантић, Дучић је у почетку свога песничког стварања био под утицајем Војислава Илића; али кад је отишао на страну, он се тога утицаја сасвим ослободио и изградио своју индивидуалну лирику према узорима француских парнасоваца, декадената и нарочито симболиста. У доба општег култа према моди са Запада, његова је поезија одиста значила новину и освежење, и у мотивима и у изражају.

Место снова, патњи, чежњи и дражи на свом тлу, у идеалима своје расе, он чудном и сјајном гипкошћу узима туђи, западни и латински идеал лепоте и живота, западни естетизам, отмен и виртуозан али хладан, лишен дубоких заноса и узвишене етике. Он открива сасвим нове мотиве у нашој поезији, дотле неслућене, ретка осећања, бизарна, префињена. Чак и лична расположења, своју еротику на пример, он неће рећи једноставно нити ћe дозволити да изгледа обична. Он има двоструки страх: од вулгарности мисли и осећања и вулгарности израза. Снага и лепота његове поезије је у изражају. Он је песника схватио као „кабинетског радника и ученог занатлију на тешком послу риме и ритма“.

Јован Дучић као амбасадор

Наћи најсавршенији изражај, то је врховно начело његове поезије. У обради, он је одиста надмашио све што је до њега стварано у нашој лирици, толико је он јак у изразу, — отмен, дискретан, духовит и љубак. Његова поезија блешти сликовитошћу и мелодичним ритмом. Она је толико неодољива својим обликом и толико је суверено владала, да су се најмлађи песници почели бунити против ње, осећајући и сами њен чар и њен притисак уједно.

[уреди] Приватни живот

У јесен 1893. године на балу у тек саграђеном хотелу „Дрина“ малди и амбициозни учитељ Дучић сусреће тек свршену ученицу Трговачке школе Магдалену Николић. С њом се тајно верио 5. новембра 1893. године, а њихова преписка ће се наставити и након Дучићевог одласка из Бијељине и преласка у Мостар на учитељовање од 1895. до 1899. године. Један део те коресподенције је сачуван, као и писмо које је Дучићев пријатељ и песник Алекса Шантић упутио Магдалени 6. априла 1901. године молећи је да помогне у прикупљању претплате за своје „Песме“. Љиљана Лукић, професор у пензији, чува у личном власништву преписку између Дучића и Магдалене.

Професорица Лукић наводи да је Дучић кратко становао у кући Магдалене Николић која је становала са сестром. После раскида са Дучићем Магдалена се зарекла да никада више неће изаћи из куће. „Као каква романеска хероина живела је од успомена и једине срећне тренутке налазила је у читању писама и песама човека кога је волела“, закључује професорица Лукић. Дучићева тајна вереница у аманет је оставила да јој након смрти на споменик уклешу следеће речи, које и дан данас стоје уклесане на бијељинском гробљу: „Мага Николић-Живановић, 1874-1957, сама песник и песника Јове Дучића прво надахнуће“.

Двадесет година пре Магдаленине смрти, Дучићу је, док је био опуномоћени министар Краљевине Југославије, стигла молба која сведочи о дубоком трагу који је Дучић оставио у Бијељини. Певачко друштво „Србадија“ тражила од министра помоћ за изградњу дома за потребе друштва. „На првом месту, у овоме идеалном послу, друштво је слободно да Вам саопшти да би желело и да би било срећно, ако види да ваш дом ’Србадије’ буде сазидан и назван Задужбина песника Јована Дучића-Србадија“, стоји између осталог у писму послатом 1937. упућеног министру Дучићу. На маргини писма стоји стоји Дучићев рукопис: „Послао 6. децембра 1937. године прилог од 1000 дин. Молио да неизоставно назову свој дом именом великог песника Филипа Вишњића, њиховог најближег земљака“.