Јаков Игњатовић
Из пројекта Википедија
Јаков Игњатовић (8. децембар 1824 — 23. јун 1889) се родио у Сент-Андреји. Основну школу је учио у месту рођења, а гимназију у Вацу, Острогону и Пешти. Права је слушао у Пешти, али због сукоба са професорима напусти универзитет и добровољно оде у хусаре. Доцније сврши права у Кечкемету, као хусар. Кратко време је био адвокат, и чим је избила мађарска револуција (1848), он узима учешћа на страни Мађара против Беча, због чега је, после мађарске капитулације, морао пребећи у Београд. У Београду живи као новинар до 1850, а затим лута по свету. Појављује се после три године и отада видно учествује у јавном животу војвођанских Срба. Био је неколико година уредник „Српског летописа“, затим „народни секретар“ у Карловцима и велики бележник у Новом Саду. Кад је народна странка Светозара Милетића повела заједничку политичку борбу са Мађарима против Беча, Игњатовић живо учествује у тој борби и два пута буде биран за посланика. Кад је народна странка напустила Мађаре, Игњатовић, супротно огромној већини Срба у Војводини, остаје доследан пријатељ Мађара и поборник српско-мађарског споразума, као и увек. Због тога је нападан као мађарон и био принуђен да живи одвојено од српског друштва, све до смрти. То је рђаво утицало на његов глас као књижевника, иако је његово мађарофилство било чисто убеђење, што доказује и његов мучан и несигуран живот од пера. Изабран је за дописног члана Српске краљевске академије 23. јануара 1888. Умро је у Новом Саду 1889 године.
[уреди] Списак књижевних радова
Игњатовић је своју књижевну делатност развио кад је дошао за уредника „Летописа“, Он је написао више патриотско-историјских романа и приповедака, који су се свиђали ондашњој српској публици, али који према критичарима немају праве књижевне вредности. Такви су романи: Ђурађ Бранковић, Краљевска снаха и недовршени Дели - Бакић; приповетке: Крв за род и Манзор и Џемила. Много је обимнији и знатнији његов рад на социјалном роману. Он је творац реалистичког друштвеног романа код Срба. Најбољи су му романи: Чудан свет, Васа Решпект, Вечити младожења, Стари и нови мајстори и последњи и највећи Патница. И у осталим својим романима и приповеткама Игњатовић слика савремени живот српског друшта у Војводини, али у њима, поред реалистичког приказивања, превлађује хумористички и авантуристички елеменат, особито у романима Тридесет година из живота Милана Наранџића и Трпен спасен (недовршен у „Србадији“, а прерађен у драму „Адам и берберин“.
[уреди] Критички осврт
Према критичарима за историјски роман није имао довољно маште ни потребно историјско знање и тај део његова књижевног стварања сматра се за најслабији. Бољи је и јачи као писац авантуристичких романа и приповедака, пуних хумора и ироније, живих сцена и добро оцртаних карактера. Живео неуредним, чергарским животом, лично познавао авантуристе из нижих друштвених слојева, живео с њима заједно, имао љубави за њихове подвиге и саучешђa у њиховим страдањима. Авантуристички и хумористички начин уобличавања живота превлађује и у његовим социјалним романима. Скоро све његове личности су авантуристе, упуштени и промашени људи, алкохоличари, сладострасници и расипници. Они су дати реално и рељефно, са непосредношћу која задивљује, скоро фотографски, али увек више као покретачи радње, а мање као носиоци трагичних осећања. Сви људи и њихове судбине поступно се уобличавају и васкрсавају из ситуација које он у изобиљу нагомилава и преплеће кроз дело, причајући их брзо, као интересантну анегдоту коју је лично посматрао или слушао, која је везана често за његов сопствени живот, или за живот његове породице или ближе околине. Код њега нема пластичних описа природе и исцрпнијег продубљавања душевних сукоба, јер Игњатовић и не поставља своје личности у драматичне сцене да се у њима сукобе и распрсну осећања његових јунака; он сцене најчешће сам приповеда, брзо их нагомилава и брзо прича. Зато код њега има много егзекуција, материјалних пропадања, моралних преступа, одлажења на робију, љубавних авантура итд., па ипак тако мало трагике. Он се показује као равнодушан, скоро ироничан посматрач и сликар живота, који бележи само оно што се споља види и који захвата само непосредно из живота, не одабирајући и не улепшавајући. И као стилиста у појединостима и у целокупној архитектоници, Игњатовић се не показује амбициозан естетичар. Равнодушан према филозофским и етичким смеровима, он је равнодушан и као стилиста: његов се стил скоро није нимало удаљио од савременог говорног језика. То је био разлог што је Игњатовић увек био приказиван као рђав стилиста, чија је композиција аљкава, разбијена и развучена, језик нечист и неуглађен, пун провинцијализама и баналности, и вулгарности каткада. Таква изражајна техника је сасвим одговарала његову натуралистичком уобличавању живота, сировог и чулног. У идејама и осећањима, па и у изразу, Игњатовић нема виших духовних смерова; живот у његовим делима није уметнички прекаљен и оплемењен; у излагању оскудева јединство и склад. Он је, не само оснивач српског реалистичког романа већ и један од најбољих „јужно-словенских“ романописаца уопште. Личности из свих друштвених редова војвођанског друштва седамдесетих и осамдесетих година иживљавају кроз циклус његових романа свој авантуристички живот, морално и материјално пропадање, алкохоличарски занос и преступе свих врста. То је права „људска комедија“, рађена према стварном животу, захваћена непосредно из живота, скоро немилосрдни отисак живота. У време када је романтизам код нас био у јеку и кад се реалистички роман у Европи тек стварао, Игњатовић пише социјални роман на реалистичкој основи. Он је то радио нагонски, не књишки и доктринарно. Снагом и богатством инвенције, оштрим и проницавим посматрањем сувременог живота, он је успео да да романе који иду у најбоље производе српске књижевности.
