Јован Стерија Поповић
Из пројекта Википедија
Јован Стерија Поповић (13. јануар 1806, Вршац - 10. март 1856, Вршац), српски књижевник. Сматра се оснивачем српске драме. Први је и један од најбољих српских комедиографа.
- Но нек само Српство траје
- Макар били ваши дани
- Заборавом претрпани
- Ил´ песништва смешна брука
- (из збирке песама „Даворје“)
Садржај |
[уреди] Животопис
Јован Стерија Поповић (или Јован Поповић Стеријин) је рођен у Вршцу 1806, у трговачкој породици. Основну и средњу школу учио је у Вршцу, Темишвару и Пешти, a права у Кежмарoку.
Још као дете због слабог телесног састава и крхког здравља, искључен из плахих дечјих игара, стално уз мајку, са урођеним посматрачким даром као код свих потоњих стваралаца. Стерија има прилике да посматра шаролику галерију граждана Вршца. Има велике могућности да уз своју мајку Јулијану рођену Нешковић, ћерку значајног сликара Николе Нешковића и веома културног човека, запази многе појаве тог друштва. Његова мајка коју је цео Вршац знао под именом Јула Молерова (јер је била и ћерка, a у првом браку и супруга сликара), имала је нарочити положај у Вршцу, српском Вршцу који је она памтила још од времена кад, је он био одвојена општина са званичним називом Рацки Вршац (Raizisch Werschetz).
Била је то комуникативна жена угледна и поштована. Кућа joj се налазила на почетном делу Пијаце вршачке, у непосредној близини Саборне - Велике цркве. У родитељској кући, уз мајку Стерија је „свршио“ превасходну школу посматрања толико важну за потоњег комедиорафа. Јулијана напрасно умире баш у тренутку кад син мора да издржи велику борбу c оцем око даљег школовања.
Отац му је био дошљак. Стерија није забележио одакле му се отац доселио у Вршац. Написао је биографију свога деде сликара Николе Нешковића.
Стерија одједном упада у чаршију устаљених пословних веза, улази као домазет у кућу свог угледног покојног таста. Има трага да су старог Стерију, у то време лабавих и неустаљених презимена писали не само Стефан Поповић (како је забележен у Протоколу крешчајемих, приликом крштења првенца Јована), него и Штерија Молеров.
Године учења: Сремски Карловци, Темишвар, и Пешта, где има прилике да у једном одличном (немачком.) позоришту види и класике и најбоље глумце целе Мађарске, a исто тако и мање класична драмска уобличавања у којима се појављују комедиографски уобличени типови блиски његовим дотадашњим искуствима o бидермајерском гражданству. Додајмо томе и лектиру страсног књигољупца који у детињству чита и при месечини када му строги отац ускраћује свећу. Додајте томе да у Пешти има и две личности родом из Вршца са којима је свакако у присним односима: Ђорђа Станковића, једног од оснивача Матице српске, и Јулијану Вијатовић-Радивојевић, ћерку вршачког сенатора, школовану у Бечу која се осиротела удала за помодног кројача Радивојевића a и сама била списатељка.
Једно време је био приватни наставник и адвокат у родном месту док није позван да дође у Крагујевац да буде професор на Лицеју. Са Лицеја је дошао за начелника Министарства просвете (од 1842), и на том положају, у току осам година, он је главни организатор српске средњошколске наставе и један од оснивача Ученог српског друштва. Покренуо је иницијативу за оснивање Академије наука, Народне библиотеке и Народног музеја. Учествовао је у организовању првог београдског театра (Позориште на Ђумруку) који је 1841. отворен његовом трагедијом „Смрт Стефана Дечанског“. Од 1848. живи у Вршцу, усамљен и разочаран. Ту је и умро 1856.
[уреди] Књижевни рад
Поповић је своју књижевну делатност започео слабим стиховима, испеваним у славу грчких народних јунака. Његов отац је био Грк (по некима Цинцар), и он се у младости загревао за грчке устанике. To cy били невешти ђачки покушаји. Kao младић, он пада под утицај Милована Видаковићa, и по угледу на њега пише роман „Бoј нa Koсову“ или „Милaн Тoплицa“ и „Зораида“. To je доста невешта и наивна прерада једног романа од француског писца Флоријана из XVIII века. Kao и Видаковић, који му је био узор, тако и он покушава да туђу грађу пренесе у оквир српске прошлости. Роман је препун нелогичности и недоследности сваке врсте. Доцније је у једном свом сатиричном спису („Роман без романа“) исмејао такав начин рада, оштро напао плачевне и фантастичне романе Милована Видаковића и његових подражавалаца и проповедао књижевност која трезвеније и озбиљније гледа на живот. Такво схватање је плод његова зрелијег доба, и колико је дубље улазио у живот и књижевност, утолико је постајао реалнији.
Он је углавном драмски писац, први српски књижевник који је у овом књижевном роду створио нешто боље и трајније. Писци који су пре њега радили на историјској драми и драми из савременог живота нису имали књижевног успеха. Он је први српски писац који тај посао узима озбиљно, сав се одаје позоришту и ствара на широј основи и са дубоким разумевањем. Он је упоредо радио на историјској драми и на комедији, али на историјској драми са много мање успеха. На књижевност је гледао очима школског човека, педагога и рационалисте.
Његови први драмски покушаји су невеште и претерано романтичне драматизације народних песама: „Невиност“ или „Светислав и Милева“, „Милош Обилић“ и „Наход Симеон“. Доцније ствара боље и снажније историјске драме, не много књижевне, али које су одговарале укусу и схватањима тадашње родољубиве српске публике. Такве су трагедије: „Смрт Стефана Дечанског“, „Владислав“, „Скендербег“, Лaxан (са предметом из бугарске историје), позоришни комад „Aјдуци“, врло популаран, израђен по народној песми, и још неколико пригодних комада.
Иако се сматра оснивачем српске драме, он је много важнији као комедиограф, јер се ту тек c успехом огледао његов књижевни талент. Прва му је комедија „Лажа и паралажа“, затим „Тврдица“, „Покондирена тиква“ (према којој је 1956. године Миховил Логар компоновао оперу ) и „3лa жeнa“, све комедије карактера. Од комедија нарави најбоље су му: „Женидба и удадба“, „Кир Јања“, „Родољупци“ и „Београд некад и сад“. Поред тога, написао је и неколико позоришних игара мањег значаја, шаљиве или сатиричне садржине.
[уреди] Критички осврт
Трезвен и рационалан дух, он није био песник високих духовних замаха и богате маште, зато његове драме, иако књижевније и писменије од свих сличних покушаја до њега, ипак немају праве уметничке вредности, У њима је мало животне истине, мало поезије и мало историјске истине, a много намештене реторике, неприродности и усиљености. Врло писмен и врло образован писац, он је својим историјским драмама скромно задовољавао велику потребу свога времена за родољубивим репертоаром и имао много успеха. Прецењиване у своје време, те драме су сасвим заборављене; дуже се на репертоару задржала само драма „Смрт Стефана Дечанског“.
У комедији, он је надмашио све оно што је у српској књижевноети створено пре њега, и до данас (1938 г., оп. Голија) остао најбољи српски комедиограф. Он је писац са већом књижевном културом; он зна за класичне узоре у страним књижевностима и први почиње да разумно, објективно и критички посматра и слика сувремени живот српског друштва. По својој природи он је био предодређен само за чисто интелектуална стварања, зато је он само у комедији дао пуну меру. Али и у комедији није без мана. Пре свега, ни у једној комедији није успео да да хумор, највишу особину комичног. Његове комедије су најчешће оштра сатира изопачених карактера и нарави. Он је сувише морализатор и тенденциозан писац: личности карикира и радњу води и завршава ради поучног свршетка. Он није ни сасвим оригиналан писац: код њега се често могу наћни позајмице од других писаца, од Молијера највише. Све његове боље комедије карактера потсећају на Молијерове, и композицијом и комичним оквирима појединих личности. (Молијера је иначе и преводио: његове „Скапенове подвале“). Али у накнаду за то, он је вешт књижевник и врло плодан писац, који је трезвено и реалистички приказивао сувремени живот, сликајући снажно и рељефно комичне типове и друштвене сцене, Крајем живота се вратио поезији, на којој је као младић радио. 1854. изишла је његова збирка стихова „Дaвoрјe“. Био је књижевни куриозум што је Поповић „Даворје“ штампао старим црквеним писменима, која је том приликом препоручивао да се усвоје место новије грађанске буквице. To je мисаона лирика, болна, одвећ песимистичка, лирика искусна и зрела човека, који је у животу знао за патње и разочарања, интимна филозофија o величини бола, страдања и смрти и непоправимој беди људској.
[уреди] Литература
- Ђорђе Анђелић: Историја југосл. књижевности (Београд 1938 г.)
