Јован Поповић

Из пројекта Википедија

Јован Поповић песник, књижевник, (18. новембар 1905 - 13. фебруар 1952), рођен у Кикинди, учесник у НОБ-у од почетка оружаног устанка у Србији.

За дописног члана САНУ изабран је 14. новембра 1950.

Јован Деретић о Јовану Поповићу у Историји српске књижевности

У раној фази свог песничког рада био је под утицајем експресионизма, средином 20-их година припадао је групи београдских неоромантичара који су били изданак левог експресионизма. Раскид с младалачком солипсистичком лириком почиње код њега Књигом другова (1928), чији је био један од уредника и због које је изведен пред суд. Песник се окреће савременом животу, своју поезију ставља у службу радничке класе и њених револуционарних циљева. Искреност уверења остаје ипак у његовим стиховима површна, декларативна, порука једносмерна. У песмама насталим у току НОБ-а налазимо исте врлине и мане као у ранијим социјалним песмама: страсно опредељење за идеју, али и недовољну савладаност израза, вербализам, патетику. По темпераменту, Поповић није био борбен дух, него благ и нежан лирик, с нечим од мекоће и осећајности својствених поезији Милоша Црњанског. Највише свежине и доживљености има у песмама инспирисаним завичајним мотивима, у којима се осећа одјек гласова из детињства, а боје и звуци родне равнице изазивају носталгичне чежње.

Значајнији је његов приповедачки рад. Две предратне збирке Јована Поповића, Реда мора да буде (1932) и Лица у пролазу (1941), откривају приповедача од талента. У њима је приказао паланачки свет Војводине, слике су осенчене његовим властитим сећањима из детињства и младости. Из завичајности потиче мека лирска нота, која чини главно обележје тих приповедака, њихов основни квалитет. Најзначајнија му је трећа књига приповедака, Истините легенде (1944). Наслов открива њен смисао: она садржи приче о истинитим догађајима и истинитим личностима, о подвизима у НОБ-у који су се одиста одиграли али који толико прелазе границе уобичајеног да више личе на легенде него на истините историје. Основни поступак је хроничарско-мемоарски, аутор заузима позицију непристрасног сведока, летописца заокупљеног тиме да спасе од заборава примере храбрости обичних људи, бораца револуције. Тај објективни, епски тон одваја ове ратне хронике од субјективно, поетски обојене прозе ранијих књига.

Видети