Сарајевски атентат

Из пројекта Википедија

Фрањо Фердинанд

28. јуна 1914., надвојвода Фрањо Фердинанд, аустро-угарски престолонаследник, и његова супруга Софија Хоенлое, убијени су у Сарајеву, Босни и Херцеговини од стране Србина Гаврила Принципа, члана тајне организације Млада Босна.

[уреди] Предуслови за планирање атентата

Кад се погледа мало даље упрошлост, јасно се може видети да узроци за планирање и извођење Сарајевског атентата леже још у години 1878., тачније у одлукама донетим на Берлинском конгресу. На овом конгерсу великих европских сила, сазваном ради ревизије Санстефанског споразума, одлучено је између осталог, петом тачком споразума, да Аустро-Угарска има право да окупира Босну и Херцеговину на тридесет година. Територије су формално и даље биле турски вазал али под очигледном контролом Аустро-Угарске. За разлику од Босне и Херцеговине, Србији и Црној Гори су на Конгресу поврђене независност што је допринело огорчењу српског становништва у Босни. Али у том тренутку, није било већих организовања. Тек касније, развојем ситуације ван Босне, почеће да се јављају национално-револуционарна удружења младих. Како је све текло: Србија будући слаба после ослободилачких ратова, тражила је ослонац у некој од великих сила, на самом Берлинском конгресу будући да није имала право да учествује у доношењу одлука, била је приморана да некако на своју страну приволи неког од представника великих сила. То је успела да учини са аустро-угарским представником - у замену за заступање њених интереса у циљу добијања независности, Србија је Аустро-Угарској обећала Новопазарски санџак, потписивање трговинског уговора и изградњз железнице кроз своју земљу. Тиме је Аустро-Угарска постигла да се Србија не споји са Црном Гором и тако је спречи у њеном продору на Исток (што је био тајни и дугогодишњи план Немачке и Аустро-Угарске, тј. њихов циљ је био излазак на Средоземље и контролисање стратешки кључних места: Солуна, Босфора и Дарданела); такође, трговинским уговором би се Србија и економски потчинила Монархији, а изградња железнице је значила да Србија практично из свог буџета гради железницу коју ће Монархија моћи да користи као своју. План Србије је успео иако је за њега поднела огромне жртве - добила је међународно признату независност. У циљу да се обезбеде раније договорене накнаде Аустро-Угарској, 1881. године, српски министар спољних послова, Милутин Гарашанин, и министар финансија, Чедомиљ Мијатовић, на одобрење кнеза Милана Обреновића потписали су Тајну конвенцију по којој осим раније договорених ставки, Србија није смела да, без претходне сагласности Монархије, склапа било какве уговоре са другим државама. За узврат, цар Франц Јозеф је подржао крунисање Милана Обреновића за краља 6. марта 1882. године. Ово је значило крајњу потчињеност Србије Аустро-Угарској. Међутим, догађаји на унутрашњем плану у Србији доводе до велике официрске завере на Краља Александра Обреновића и његову краљицу, Драгу Машин, Мајски преврат. Ово је довело до драстичне промене у спољно-политичкој оријентацији. Наиме, доласком Карађорђевића на власт, преовладала је про-руска струја за разлику од про-аустријске којој су припадали Обреновићи. Самим тим, почиње удаљавање од Аустро-Угарске, веће ослањање на Русију, Србија тежи да закључи уговор о снабдевањеу оружјем са Француском, и трговински уговор са Бугарском и Црном Гором. Са Бугарском је склопљен уговор 1905. године што је значило кршење Тајне конвенције. То је значило само једно: Аустро-Угарска је затворила своје границе за размену било какве робе са Србијом, отпочео је Царински рат 1906.-1911. године. Србија је неочекивано нашла излаз из привидне кризе, железницом је почела да тргује са Бугарском и Грчком, а пловидбом преко Дунава, развила је и трговину са Немачком, Великом Британијом и Холандијом. Сасвим неочекивано за ситуацију, српска привреда и трговина почела је да се развија брже него под утицајем Монархије. Видевши да не успева у својим циљевима, да се Србија све више осмостаљује уместо да пропада и да ће ускоро представљати већу претњу, тим пре што пропагира уједињење свих јужнословенских народа у једну државу под њеним вођством. Та пансловенска идеја је претила да Монархију остави без великог дела територије будући да је обухватала Словенце, Хрвате и Босну и Херцеговину. Тако је Монархија, као велики ударац српским идејама о великој држави и ослобођењу браће, тачно по истеку тридесет година од Берлинског конгреса, 1908. године анектирала Босну и Херцеговину.

[уреди] Анексиона криза

Босна и Херцеговина је после Берлинског конгреса званично била турска територија као и Новопазарски санџак. Међутим окупација тих територија од стране Монархије значила је њихово контролисање - Монархија је завела свој режим званично контролишући само финансије (што у ствари значи целокупну контролу државе). Опет, враћајући се мало уназад и на друге просторе видимо како је судбина једне државе зависила искључиво од других, па чак и од њихових унутрашњих прилика. Крајем деветнаестог и почетком двадесетог века, Турско царство је представљало „болесника на Босфору“. Оно је још увек почивало на феудалним системима, за разлику од остатка Европе који је био или капиталистички (као Енглеска, Француска) или империјалистички (као Немачка, Русија, Аустро-Угарска). Оно је каскало за остатком Европе и бивало све слабије, тим пре што су га цепали унутрашњи покрети и ратови за ослобођење народа који су у њему били потчињени. Будући да је заузимало стратешки најважнија места у Европи, све велике силе су вребале сваку прилику да се покаже мала слабост и да се одузме неки део територије. До 1908. године, Турска је у Европи задржала Босну, Новопазарски санџак, Косово, Македонију и Грчку којој је додуше још 1829. призната аутономија. Међутим, те године доћиће до великог преврата у самом државном врху - државни удар Кемал-паше Ататурка. То је Монархија искористила и објавила анексију Босне и Херцеговине, тј. њено комплетно припајање територији Аустро-Угарске као дела једне суверене државе. То је изазвало бурне реакције, поготово у Србији којој су тако, како смо видели, осујећени планови за формирање велике и јаке јужнословенске државе. Целокупна ситуација је замало тад довела до рата, Србија је мобилисала војску, Русија интервенисала код Немачке и великих сила, Црна Гора се стављала у службу Србије. Криза је окончана 31. марта 1909. године када су Србија и Русија под претњом ратом приморане да потпишу изјаву да им анексија не смета (Русија је потписала 30. марта, а Србија наредног дана јер није могла да иде у рат без Русије). Турска је била поткупљена одмах после анексије тако да је сав отпор на силу елиминисан. Међутим, у Босни са друге стране као и у Србији почињу да ничу национално-револуционарне организације, отворене свим средствима борбе, поготово атентатима. Једна таква организација је Млада Босна која је радила захваљујући подршци двеју организација из Србије, прво Народне одбране, а потом, од 1911. године организацијеУједињење или смрт, познатије као Црна рука.

[уреди] Атентат

Гаврило Принцип убија аустро-угарског престолонаследника Франца Фердинанда и његову жену Софију.

Сам атентат није био усмерен да значајно ојади Монархију и намерно покрене рат, ниједан од атентатора није био довољно политички образован да би могао тако нешто исковати. Сви учесници у атентату су били студенти или малолетна лица. Овоме у прилог иде још и чињеница да су та времена била обележена атентатима (нпр. атентат на аустријску царицу Елизабету, 10. септембра 1898. године у њеној посети Италији, као и то да надвојвода Франц Фердинанд није био много утицајан у царству и да се залагао за идеју да Монархија буде уређена као тријалистичка, тј. да словенске земље добију исти статус као Мађари, тј. да добију већа права чиме је хтео да очува мир у Монархији. Сам атентат није у почетку био усмерен на престолонаследника, већ на гувернера Босне и Херцеговине, Оскара Поћорека. Планови за његово убиство почели су да се кују тек пошто се тајним каналима у Српској обавештајној служби на челу са Д.Д.Аписом сазнало да аустро-угарски престолонаследник долази у Сарајево да надгледа војне маневре. Активностима на граници, пребацивању тројице младића са оружјем у Босну био је обавештен српски председник владе, Никола Пашић. Он је српском амбасадору у Монархији наредио да вести пренесе државном врху међутим, он је то пренео превише дискретно, говорећи да су маневри и показивање моћи на српски верски празник можда превише провокативни. У самом атентату учествовало је седам особа распоређених по маршрути од поља где су се одржавали маневри до Градске већнице:

• Мехмед Мехмедбашић
• Васа Чубриловић
• Недељко Чабриновић је бацио бомбу на поворку, али је престолонаследник одгурнуо бомбу са крова и она је пала на следећи аутомобил у колони.
• Цветко Поповић
• Данило Илић
• Трифко Грабеж
• Гаврило Принцип: као и остали атентатори низ улицу су чули експлозију бомбе и напустили своја места. Необичним сплетом случајности, надвојводин аутомобил је у тренутку прошао поред Гаврила Принципа који је искористио прилику и потегао револвер. Првим хицем је погодио надвојводу а другим, намењеним Оскару Поћореку, војвоткињу Софију. Он, као и остали атентатори су ухваћени и суђено им је у Солунском процесу 1917. године. Аустро-Угарска монархија је одмах по доспећу вести о атентату оптужила Србију и њену владу за организовање преврата ван своје територије, затим спровела само формалну истрагу. Вест о убиству је била као поручена за Аустро-Угарску која је само тражила повод да зарати са Србијом, убеђена да ће је покорити и уништити једним ударцем. Намере Аустро-Угарске најбоље се виде у ултиматуму упућеном Србији.

Споменик "Видовданским херојима" учесницима у Сарајевском атентату

[уреди] Одговорност за атентат

У овако компликованим ситуацијама не може се пребацити одговорност. Српска влада је била оптужена за организовање атентата што се може назвати апсурдним с обзиром на то да је:

• Србија била слаба после Балканских ратова и сасвним неспремна за рат против не само Аустро-Угарске, већ и против њене савезнице, Немачке.
• У Србији је трајала предизборна кампања, тако да су све радње Пашићеве владе биле усмерене на то како да придобије што више бирача а не на то како да сигурно изазове рат. Опет, не може се рећи ни то да нема српске кривице уопште јер је главни подстрекач свих револуционарних покрета управо Србија која је и ширила такву пропаганду. Тим пре се не може рећи да нема српске кривице, јер је кључна личност у целој ситуацији управо Д.Д.Апис, начелник српске обавештајне службе који је под својом контролом држао и српске граничне прелазе.

Такође, не може се рећи ни то да је Аустро-Угарска сасвим невина. Наиме, она је сигурно, и без наговештаја са српске стране, могла да зна да је Видовдан велики верски празник код Срба и још да је повезан са великим националним поносом везаним за Косовску битку из 1389. године и очување српства уопште. Војни маневри које је престолонаследник надгледао су били организовани да би се показала снага Монархије и да би се њоме застрашили бунтовни Срби. Са друге стране, може се рећи да има кривице код свих великих сила јер су гледајући своје унутрашње интересе занемариле очигледне аустро-угарске и немачке планове о покоравању Истока и јер су допустиле да се још на Берлинском конгресу ствари подесе онако како је то Ото фон Бизмарк хтео. Помало од свачије одговорности, тј. неодговорности је допринело сиректно, не само организовању атентата, него и избијању Првог светског рата

[уреди] Види још

• Узроци Првог светског рата
• Текст ултиматума