Руски језик

Из пројекта Википедија

Руски језик
Говори се у:	Русија, Украјина, Белорусија, Казахстан, Молдавија, Јерменија, Израел, Летонија, Естонија, Киргистан
Регија:	Источна Европа, Азија
Укупно људи који њим говоре:	~ 280 000 000
Ранг по броју људи које га говоре:	5—7
Језичка група, класификација:	Индо-европска Словенски Источнословенски Руски
Статус језика
Званични језик:	Русија, Белорусија, Казахстан, Киргистан, УН
Регулисан од:	--
Кодови и шифри:
ISO 639-1	ru
ISO 639—2	rus
SIL	RUS

Руски језик је званични језик Рускe Федерације, Белорусије, Казахстана и Киргизије, а у прошло доба био је језик међународне комуникације у СССР-у. Осим Русије, користи се у земљама који су раније биле у саставу СССР-а, те исто тако и на подручјима компактног становиштва емигранта од земаља бившег СССР-а, као што су Израел, Немачка, Канада, САД, и сл. - као матерњи дела становиштва и као језик међународне комуникације. У Израелу, на пример, према подацима пописа становништва из 1999. живи 750 хиљада исељених из СССР-а. Тамо се публикују руски листови, те функционишу руске радио-станице и телевизијски канали. [Одрећен број] оних који знају руски се налази у Источној Европи, где је руски до недавно био обавезан предмет у школама.

Према подадцима часописа "Language Monthly" (№ 3 за 1997), око 285 милиона људи у свету говори руски језик, што га чини 4. језиком по распрострањости). Око 160 милиона од оних зове га матерњим (што го чини у том погледу 7. у свету). Руски језик је један од 6 званичних језика УН.

Садржај

1 Историја
2 Неке речи на руском језику
3 Историја руског књижевног језика
4 Руски језик после Советског Савеза - политичке теме
5 Литература
6 Спољне везнице

[уреди] Историја

Припада источној групи словенских језика.

Како се мисли, између 2. и 1. миленијума пре Христа од индоевропских језика се издвојио протословенски дијалекат, који се је током 1. миленијума преобликовао у прасловенски језик; у 6, 7. односно 8. се веку после Христа распао на три групе: источну, западну, и јужну. Уз основе источнословенског (који се такође зове и староруски [односно древнерусский на руском кад га треба издвојити од руског језика Московског кнежества]) између 14. и 15. века настали су савремени руски, украјински, и белоруски. Између 16. и 17. века постали су и северно- односно јужноруски дијалекти, са хибридним средњеруским у међупростору.

Централизација путем радија и телевизије умањује разлику међу дијалектима, али у извесној мери; чак изговор становника Москве и Санкт-Петербургa, двају највећих града, разликује се по акценту.

Руски језик се пише се руским писмом, које се граћа уз основу ћирилице.

Слово о Полку Игореве је књижевно дело које међу најпознатијим и најстаријим књижевним делима, док је Повесть временных лет међу најпознатијим делима средњег века..

Александар Пушкин, који се рачуна у ред најпознатијих песника у историји, писао је на руском језику; исто као и Лењин, публициста и револуционар.

[уреди] Неке речи на руском језику

Да (Да) - Да
Нет (Њет) - Не
Здравствуйте (Здра-ствујци) - Здраво
Не за что (Ње за што) - Нема на чему.
Доброе утро (До-браjе у-тра) - Добро јутро
Добрый день (Добриј дјењ) - Добар дан
Добрый вечер (Добриј вје-ћер) - Довро вече
До свидания (Да свида-њија) - До виђења.
Спасибо (Спаси-ба) - Хвала.
Как вас зовут? (Как вас заву-т?) - Како се зовете?
Меня зовут (Миња- заву-т ().) - Име ми је ().
Пожалуйста (Пажа-лујста) - Молим Вас/те
Извините (Извињи-ци) - Извините
Я (ја) - ја
Мы (ми) - ми
Ты (ти) - ти
вы (ви) - ви
они (ани-) - они
Как дела (Как дjила-)? - Како сте?
Большое спасибо. Хорошо, а у вас (Баљшо-jе спаси-ба. харашо-, а у вас?)? - Хвала, а ви?
жена (жена-) - спруга, жена
муж (муш) - Спруг, муж
слово (сло-во) - реч
буква (бу-ква) - слово

[уреди] Историја руског књижевног језика

Књижевнојезичка традиција староруског језика настављена је на најнепосреднији начин у руском књижевном језику. Крајем XII века ослабила је државна моћ Кијевске Русије, ојачали су локални центри и постало је изразитије присуство дијалекатских црта у староруском језику, да би затим стицај више унутрашњих и спољашњих фактора (татарско-монголска најезда, а касније опасност од пољске и литавске експанзије са запада) још више убрзао процес формирања посебних источнословенских народа и њихових језика. Политички и културни центар великоруског народа била је Ростовско-суздаљска земља, а касније - Московска држава. Током XIV и XV века на тлу Московске државе формира се великоруски народ, као и великоруски језик са основним групама дијалеката које су се углавном сачувале до данас.

У XIV веку завршава се период општеисточнословенског, односно староруског језика (древнерусский язык) и почиње период староруског језика у ужем смислу (старорусский язык), који је трајао до XVII века; од XVII века почиње период развоја руског језика; он се завршава почетком XIX века, када се формира савремени руски језик.

Иако је писменост Московске државе настављала традицију староруске писмености, под утицајем нових историјских околности у њој је дошло до неких промена. Оне су биле највидљивије у административним документима, у државној и пословној преписци, у чијој основи је био живи народни великоруски језик. С друге стране, црквенословенски језик строго је чуван од иновација, а било је и покушаја његове архаизације. У томе се огледа тзв. други јужнословенски утицај на источнословенску писменост (први је био у Х веку, а до другог је дошло после турског продора на Балкан када су многи учени људи избегли пред османлијском најездом на словенски исток).

Крајем XVI и почетком XVII века долази до осетнијег утицаја јужних говора на народни језик московског центра. У изговору се учвршћује"акање" (изговор гласа /а/ на месту неакцентованог /о/, што је и данас карактеристично за руски језик). Међутим, у књишком језику чува се "окање" и низ језичких црта које се наслањају на црквенословенску књижевну традицију. Те и друге противуречности превладане су тек у XVIII веку, умногоме заслугом књижевника и научника Василија К. Тредиаковског, а посебно Михаила В. Ломоносова и његовог филолошког, песничког и укупног научног рада. Из Ломоносовљевог научног опуса за развој руске граматичке мисли и формирање руског књижевног језика нарочито је значајна његова Руска граматика, објављена 1755. године.

Ломоносов је практично стабилизовао основне тенденције развоја руског књижевног језика које су биле наговештене у XVII веку. Посебно је била значајна његова теорија о три стила у руском књижевном језику, а то су високи, средњи и ниски стил, од којих сваки има и неке само за њега карактеристичне језичке црте. У току даљег развоја руског књижевног језика дошло је до јачања жанровске разноврсности средњег стила и учвршћивања његових норми, тако да је у првој половини XIX века, посебно током тридесетих и четрдесетих година, формиран јединствен књижевни језик са јединственом књижевнојезичком нормом. Велику улогу у конституисању савременог руског књижевног језика имала су дела руских песника, писаца, научника и публициста XIX века.

Развој руске књижевности почео је пошто су Источни Словени примили хришћанство (988. год)., а са њим и писменост. С књигама на старословенском и грчком језику стизали су јужнословенски и византијски утицаји. Стара руска књижевност (ХI-ХVII век) развила се из књижевности Кијевске Русије (ХI-XIII век). Поред црквене убрзо се развија и световна књижевност, на пример хагиографије, проповеди и летописи (један од најпознатијих је Несторов летопис, око 1113. год.). У периоду феудалне расцепканости Кијевске Русије и експанзије Половаца (ХII век) настају многа значајна књижевна дела, међу њима и чувени спев Слово о Игоревом походу (1185. - 1187.).

После периода извесног застоја у развоју књижевности због монголско-татарске најезде (ХIII-ХIV век) кијевска традиција се од XIV до XVI века наставља у Москви, Новгороду, Тверу, Смоленску и Пскову. У периоду консолидације руске централизоване државе (XVI век) преовладавале су публицистичке тенденције до XVII века, у којем настаје чувено Житије протопопа Авакума, као и нове световне књижевне врсте, дворско позориште, силабичка версификација. У XVII веку развија се руска књижевност барока (С. Полоцки), али још увек књижевност има јаке црквене, научне и публицистичке функције. Од прве половине XVIII века доминира класицизам (М. Ломоносов, А. Сумароков и др.), да би у другој половини XVIII века, под утицајем француског просветитељства, ојачали елементи друштвене критике у делима сатиричара Дениса Фонвизина и Ивана Крилова. Гаврило Державин уводи у поезију интимна осећања и наговештава предромантизам и сентиментализам, који је делимично присутан већ седамдесетих година XVIII века. Водећи представници сентиментализма били су Александар Н. Радишчев, са револуционарном тематиком, и Николај М. Карамзин. Предромантизам је доживео успон почетком XIX века у елегичној поезији Василија А. Жуковског.

Руска књижевност постаје светски позната од Александра С. Пушкина, за којим следи плејада великих руских књижевника XIX века: Михаил Ј. Љермонтов, Николај В. Гогољ, Лав Н. Толстој, Фјодор М. Достојевски, Фјодор И. Тјутчев, Иван А. Гончаров, Николај С. Љесков и други. Поезија Афанасија А. Фета и Инокентија Ф. Ањенског, као и проза Всеволода М. Гаршина и Антона П. Чехова наговестиле су долазак модерне. Тај период размеђа двају векова назива се и сребрним веком руске књижевности (њеним златним веком сматра се књижевност прве половине XIX века). Александар А. Блок, Андреј Бели, Валериј Ј. Брјусов и Фјодор К. Сологуб водећи су представници симболизма. Акмеизмом и футуризмом (Л. Гумиљов, В. Мајаковски, В Хлебњиков и др.) почео је авангардни период у развоју руске књижевности, који је Октобарска револуција учврстила. Нове књижевне тенденције приметне су и у стваралаштву Александра И. Куприна, Ивана А. Буњина, Леонида Н. Андрејева (касније експресионисте) као и других писаца тога времена. Иако су се многи значајни писци после револуције нашли у емиграцији, авангардност је током двадесетих година још постојала у бројним књижевним групама (ЛЕФ, Серапионова браћа, конструктивисти и др.) или изван таквих група. У то време стварају Ана А. Ахматова, Осип Е. Мандељштам, Владимир В. Мајаковски, Марина И. Цветајева, Велимир Хлебњиков, Борис Л. Пастернак, Сергеј А. Јесењин, Леонид М. Леонов, Алексеј К. Толстој, Јевгеније И. Замјатин, Николај А. Заболоцки, Михаил М. Зошченко и многи други.

Стаљинистичке репресије тај развој заустављају. Следи период социјалистичког реализма са сразмерно ређим делима која од тог правца одступају и имају значајну уметничку вредност (нпр. најпознатији романи М. М. Булгакова и М. А. Шолохова), Са наступањем политичког "отопљавања" (1954 - 1957) јачају тежње за стварањем слободнијег књижевног живота и критичким приказивањем стварности (нпр. А. И. Солжењицин, А. П. Платонов и др), као и трагања за "изгубљеном традицијом" и новим изражајним могућностима (А. А. Вознесенски, В. П. Катајев, Ј. А. Јевтушенко, Б. Ш. Окуџава и многи Други).

[уреди] Руски језик после Советског Савеза - политичке теме

Услед распада СССР-а државе већине поново независних земаља су почели политику такозване дерусификације, мада у овим земљама живе многобројне етничко-руске и руско-језичке мањине [опуштено лично схватање аутора у заградама]. Најпре ово се десило у земљама Балтика, Молдавији и Туркменистану. Оваква политика довела је до потпуног прекида школовања на руском језику, прекид финансирања локалних радио и телевизијских програма на руском језику, као и за превођење радио и телевизијских програма из Русије, а повећани су и порези за руску периодичну штампу.

[уреди] Литература

Изворни текст поглавља "Историја руског књижевног језика" преузет из књиге Увод у славистику I Предрага Пипера. Књига се може наћи у електронском издању на страници на пројекту Растко. Књига нема експлицитних ауторских права која забрањују њено умножавање. У случају да се проблеми ипак јаве, контактирајте Милоша.