Македонски језик

Из пројекта Википедија

Македонски језик (Македонски јазик)
Говори се у:	Македонији, Грчкој, Србији, Албанији, Аустралији, САД-а, Канади, Бугарској и другим државама
Регија:	Балкан
Укупно људи који говоре македонски:	2,5 милиона
Рангиран по броју људи који га говоре у свету:	По 100-том позицијом
Језичка група: Класификација:	Индоевропска словенски јужнословенски источни македонски
Статус језика
Службени језик у:	Македонији
Регулисан од:	--
Кодови и шифре македонског језика
ISO 639-1	mk
ISO 639-2(B)	mac
ISO 639-2(T)	mkd
SIL	MKD

Македонски књижевни језик је јужнословенски језик са једном од најстаријих књижевнојезичких традиција и службени језик Македонији. Истовремено, македонски је један од најмлађих словенских књижевних језика у савременом смислу тог појма. Ова на први поглед противуречна констатација објашњава се пре свега дуготрајним прекидом традиције словенске писмености на македонском тлу, а затим и тиме што ни обележја књижевног језика пре десет векова и данас нису у свему иста.

Судбина македонског језика углавном је слична судбини бугарског, са том главном разликом да се савремени македонски језик оформио као књижевни језик тек 1945 године, превасходно на основи централних македонских говора, и да у процесу његовог формирања као савременог језика није био у толикој мери изложен руском, а посредно и црквенословенском утицају, као што је то карактеристично за бугарски књижевни језик. Постоје, разуме се, и друге разлике, које се као сразмерно мање важне овде морају изоставити.

Почеци словенске писмености у Македонији падају на крај IX и прву половину Х века. Тада су ученици Ћирила и Методија - Климент и Наум, који су били протерани из Моравске, створили у Охриду велики и познати центар словенске писмености са развијеном преводилачком, преписивачком, али и оригиналном књижевном делатношћу (нпр. проповеди и похвале). Охридска школа културно је зрачила на запад, на Србију и Хрватску, слично Преславској школи у источној Бугарској, одакле су утицаји ишли према Русији. Јак књижевни центар постојао је и у Лесновском манастиру у североисточној Македонији. Већ у неким најстаријим сачуваним старословенским споменицима присутне су локалне македонске црте (нпр. Асеманијево јеванђеље, Синајски псалтир, Синајски еухологиј и др.). Од XII до XIV века споменици црквенословенског језика на тлу Македоније добијају још изразитија македонска језичка обележја, а од XIV века све је присутнија српска рецензија старословенског језика, у чему се огледају тадашње границе простирања српске државе.

После продора Турака на Балканско полуострво, књижевна делатност у Македонији практично је готово прекинута. Народни језик, који се структурно све више разликује од књижевног језика, снажније утиче на књижевни језик, што је утрло пут да се од XVI до почетка XIX века у писмености постепено учвршћује народни језик. После 1726 године и у македонске крајеве стижу руске књиге и шири се утицај руске редакције црквенословенског језика, која је у црквеној употреби истиснула српску редакцију, али почетком XIX века долази и до грчког утицаја на македонску писменост, тако да се македонска књижевност до средине XIХ века ствара на грчком алфабету.

Према данашњих македонских научника у другој половини прошлога века код Македонаца је већ веома изразито формирана свест о томе да су они посебан словенски народ и да је македонски језик посебан словенски језик (Ђорђи Пулевски, Константин Миладинов, Рајко Жинзифов, Григор Прличев и др.), па су шездесетих и седамдесетих година почеле међу македонским интелектуалцима дискусије о томе какав треба да буде македонски књижевни језик, посебно с обзиром на однос према различитим македонским и бугарским дијалектима с једне, и стару словенску књижевнојезичку традицију, с друге стране. Тај процес трагања за најбољим решењем, који није ишао праволинијски, а био је отежан и политичким статусом Македоније до средине XX века, окончан је у послератној Југославији, 1945 године, утемељењем савременог македонског књижевног језика углавном на основи централномакедонских говора. За разлику од ситуације у Македонији, где постоје сви услови за развој македонског књижевног језика, то није случај са македонским језиком у Грчкој или "Егејској" Македонији (Грчка) и Пиринској Македонији (Бугарска), где се Македонци сматрају Грцима, односно Бугарима.

Почецима најстаријег периода македонске књижевности могу се сматрати старословенски споменици писмености са понеким локалним македонским цртама, највише из периода Охридске школе, коју су крајем IX века основали Методијеви ученици Климент и Наум (Климент је оставио и више оригиналних радова: похвале, проповеди и сл.). Сматра се даје после Охридске школе књижевност на територији данашње Македоније била под извесним утицајем богумилског покрета, али о томе, осим извесних трагова у народној македонској књижевности, нема поузданих потврда. У XIII и XIV веку, важну културну улогу имао је кратовски књижевно-преписивачки круг са центром у манастиру Лесново. После вишевековног готово потпуног прекида словенске писмености на македонском тлу због отоманске владавине, током којег се ипак развијала иначе врло богата и разноврсна македонска народна књижевност, тек од краја XVII века шире се такозвани дамаскини, текстови поучне садржине у којима се изражавала и тежња да се пише народним језиком.

У XІX века почиње новији период развоја књижевности у Мaкедонији, кад она добија грађански карактер. Јављају се песници који пишу у духу националног романтизма (К. Миладинов, Р. Жинзифов, Г. Прличев) и сакупљачи народних умотворина (браћа Миладинови - "Бугарске народне песме", Кузман Шапкарев, Марко Цепенков и др.). У то време у вези са тaкозвани македонизмом (Крсте Петков Мисирков), македонска књижевност добија и функцију народне идеолошке основе. Македонска књижевност развија се и између два светска рата (Кочо Рацин, Ацо Шопов, Васил Иљоски, Ристо Крле, Коле Неделковски и други), а услове за пун и самосталан развој добила је у другој Југославији, од 1945 године (нпр. у поезији - Блаже Конески, Славко Јаневски, Ацо Шопов, Гане Тодоровски и други, у прози - Славко Јаневски, Симон Дракул, Коле Чашуле и други), што се од 1991 године наставило и у самосталној Републици Македонији.

У Бугарскоj се сматра да je македонски jезик део (локална књижевна вариjанта) бугарског jезика, а у Краљевини Србији и Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца (Југославији) сматрало се да је језик становништва Вардарске Македоније дијалекат српског језика.

[уреди] Павле Ивић о македонском језику

Мишљење Павле Ивића, чувеног лингвисте, о македонском језику је да јужно од говора призренско-тимочке основице простире се област македонских дијалеката чије је порекло сасвим одлучно источнојужнословенско. Међутим, специфичне гласовне промене повеле су ове дијалекте путем различитим од бугарске еволуције, обликујући их при том тако да су они у понечем накнадно стекли обележја својеврсног прелаза између источнојужнословенске и западнојужнословенске језичке гране. Тако се догодило да су с обе стране старе језичке међе секундарно створене простране области с прелазним карактеристикама, али наравно са јасно сачуваном основицом која недвомислено припада једној односно другој страни.

Још негде у X и XI веку македонски говори су се диференцирали према бугарскима процесом изједначења тврдог полугласа (ъ) са вокалом о (сон наспрам бугарског сън у значењу "сан"). Уз то је у македонском нестало умекшавања сугласника које се у већини бугарских говора сачувало, док је стари самогласник јат доживео екавску замену (додуше, обе ове појаве захватиле су и западнобугарске говоре, који чине мањи део бугарских дијалеката). Место типично источнојужнословенских консонантских група шт и жд (у примерима као ношт, межда), појавили су се гласови ќ и ѓ (ноќ, меѓа), веома блиски српскохрватским ћ и ђ. Тако се догодило да је већина македонских говора по свом гласовном инвентару готово једнака с главнином српских говора, а изразито различита од највећег дела бугарских говора. Ово преусмеравање македонског развоја тешко би се могло објаснити без културног и језичког утицаја који је започео немањичким продирањем крајем XIII и почетком XIV века. Историјски документи сведоче да је та смена политичке власти била грађена насељавањем српских феудалаца којима су разделена властелинства у Македонији. Престиж тих моћника и њихових дворова, свакако пуних људи такође колонизираних из српских крајева, очигледно је било довољно јак да код домаћег становиштва инспирише језичко угледање. Додуше, српско политичко господство у Македонији није трајало дуже од једног столећа. Крајем XIV века Македонија је укључена у турску царевину, у којој ће затим остати целу половину миленија. Али овим српски утицај није престао да дејствује. У култури је он остао доминантан још за једно време, о чему сведочи језик црквених књига преписиваних у Македонији у потоњем периоду. Томе је допринело по свој прилици и то што је и после пада Македоније под турску власт Србија све до 1459 наставила да живи као хришћанска држава и да зрачи културном активношћу. Кад је у XVI веку обновљена пећка патријаршија, под њену јурисдикцију је доспео и знатан део Македоније. Привлаче пажњу и подаци из турских пописа у другој половини XV века о томе да су тада међу становницима Прилепа разни појединци носили имена као Угљеша, Оливер, и Остоја, потврђена историјским изворима као имена српских племића у Македонији у XIV веку. Из тога очито треба извући закључак да је међу македонским хришћанима мода и даље ишла за узорима које је пружио последњи период српске владавине пре турског освајања.

Језички утицај који је у македонске говоре унео доста особина заједничких са српским суседима био је неједнаке снаге у разним деловима македонског простора. Тај се утицај најјаче осетио у северним и северозападним крајевима, а што се даље иде ка југу и истоку, био је слабији. Зона његовог знатнијег дејства поклапа се отприлике са земљиштем данашње Македоније. У пределима Пиринске и Вардарске Македоније он је био слаб, а у најудаљеним крајевима, на пример око Солуна и у долини Месте, није ни дошао до изражаја.

[уреди] Литература

Изворни текст у првом делу овог чланка је преузет из књиге Увод у славистику I Предрага Пипера. Књига се може наћи у свом електронском издању на страници на пројекту Растко. Књига нема експлицитних ауторских права која забрањују њено умножавање. У случају да се проблеми ипак јаве, контактирајте Милоша.
Ивићев текст произлази из књиге Српски народ и његов језик која је изишла 1971. и нема копирајт означнице.