Чешки језик
Из пројекта Википедија
Чешки језик (čeština или český jazyk) је службени језик 10,5 милиона становника Чешке. Највећа чешка дијаспора је у Сједињеним Америчким Државама, а процењује се да их тамо има око 0,5 милиона. У осталим деловима Америке и у појединим европским земљана број им не прелази неколико десетина хиљада.
Специфичност данашњега чешког језика је постојање јасне разлике између писаног (spisovný jazyk) и говорног језика (obecná čeština) који се користи у неслужбеној и полуслужбеној усменој комуникацији. Као један од најстаријих европских књижевних језика, чешки је још од средњег века предмет бројних описа, почевши од Јана Хуса, преко Ј. А. Комениуса, Ј. Добровског па до Прашког лингвистичког круга у 20. веку. Историја чешког језика се дели на четири раздобља: прачешки (од краја 10. до средине 12. века), старочешки (од средине 12. до 15. века), средњечешки (од 16. до 18. века) и новочешки (19. и 20. век).
Из старочешког раздобља посведочена су само имена и глосе у латинским текстовима те чехизми у старословенским текстовима. Од друге половинее 13. века започиње процват чешке књижевности. У време Јана Хуса језик је демократизован бројним пучким изразима, а у доба хуманизма и ренесансе обогаћен и бројним туђицама и посуђеницама, на шта је реаговао пуристички покрет у време барока. Тек је у време националног препорода у 19. веку (оброзени) поновно васпостављена равнотежа. Чешко писмо је латиница која је од Хусовог времена проширена дијакритичким знаковима: "háček"-квачица, који означава мекоћу (палаталност) сугласника и "čárka"-цртица која означава дужину самогласника. Чешка графија је битно утицала на реформу латинице коју ми користимо при писању на српском језику.
[уреди] Историја чешког књижевног језика
Чешки језик јесте језик са најдужом књижевнојезичком традицијом међу западнословенским језицима. Најстарији сачувани споменици чешке писмености настали су у XIII веку, а од XIV до XVI века процес формирања чешког књижевног језика већ је био у основи остварен. Велику улогу у томе имао је Јан Хус, посебно када је реч о графијској и лексичкој норми (нпр. захваљујући Јану Хусу чешки књижевни језик се ослободио многих архаизама). За стандардизацију чешког језика од великог је значаја била и чињеница да је крајем XVI и у XVII веку чешка књижевност била веома развијена. Посебно се издвајају Краљичка библија, дела Данила Адама Велеславина и чешких хуманиста, научни радови Јана Амоса Коменског.
После 1620. године, када су Аустријанци недалеко од Прага нанели тежак пораз чешким устаницима, хабсбуршка династија, која је тада владала и Чесима, водила је политику германизације и потискивања националне и културне чешке самобитности. Књижевна делатност на чешком језику је престала, а чешки књижевни језик практично је нестао. Поред тога што је био државни језик, немачки језик је у то време (друга половина XVII и већи део XVIII века) био и разговорни језик чешког племства и чешке буржоазије. Крајем XVIII века тај период се завршава и развој чешког књижевног језика добија нови полет у оквиру чешког националног и културног препорода. За представнике нове чешке књижевности језички узор представљали су Краљичка Библија и дела Д. Велеславина, али то је ипак био језик чешке књижевности XVI века, који се у многим особинама доста разликовао од народног чешког језика у време препорода. Тако је настала знатна разлика између чешке књижевнојезичке норме и народног језика. Такав књижевни језик јасно је био супротстављен немачком језику, сједне стране, а и чешким дијалектима, са друге, и свесно је стављен у основу обновљене чешке књижевнојезичке норме. Међутим, управо због тога током XIX и XX века у историји чешког језика могу се уочити сложени и променљиви односи између елемената старог књижевног језика и елемената живог народног чешког језика. Сложеност чешке социолингвистичке и књижевнојезичке ситуације увећавала је чињеница да су паралелно са усменом верзијом чешког књижевног језика, са више елемената из живог језика, постојали и регионални интердијалекти: источноморавски, средњоморавски и шљонски.
Процес стабилизације новог чешког књижевног језика углавном је био завршен четрдесетих година XIX века. Норме новочешког језика установио је Јозеф Добровски, који је називан и "патријархом славистике" због великих заслуга за славистику у време када се она почетком XIX века тек конституисала, пре свега у оквиру упоредне граматике словенских језика и словенске филологије. Лингвистички и филолошки рад Добровског на нормирању чешког књижевног језика на најбољи начин наставио је Јозеф Јунгман, као и низ других чешких слависта потоњих генерација, а књижевним делима чешки књижевни језик афирмисали су и многи песници и писци, посебно Јан Колар, Божена Њемцова, Јан Неруда и др.
Чешка књижевност која, дакле, почиње када и чешка писменост, и на коју су посебно утицали реформаторски и национални покрет под вођством Јана Хуса, а касније покрет чешке браће са Јаном Амосом Коменским, имала је после 1620. године период неповољних околности за књижевни развој. До промена је дошло под утицајем реформи цара Јозефа II, када је један од најистакнутијих чешких књижевника Јозеф Јунгман. Уочи 1848. године у чешкој књижевности осећа се утицај западноевропског романтизма (Б. Њемцова, Ј. Неруда), као и политичка тематика. Чешкој књижевности последње две деценије XIX века најјачи печат дао је Јарослав Врхлицки. По стварању републике Чехословачке чешка књижевност се развија под утицајем западноевропских књижевности (П. Безруч, О. Бжезина, А. Сова). Светски углед стекли су Карел Чапек, Јарослав Хашек, драмски писац Франтишек Лангер, песници Витјеслав Незвал, Јиржи Волкер и Јозеф Хора. После 1945. године у чешкој књижевности доминира социјалистички реализам, а затим следе трагања у смеру тзв. хуманистичког социјализма. Савремену чешку књижевност репрезентују, пре свега, лирика Владимира Холана, Јарослава Сајферта, приповедачи Бохуслав Храбал, Милан Кундера, Јозеф Шкворецки, драмски писци Павел Кохоут, Вацлав Хавел и други.
[уреди] Литература
[уреди] Саундтрек
|
западнословенски језици |
 |
Службени језици Европске уније | |
|---|---|---|
| дански | енглески | естонски | фински | француски | немачки | грчки мађарски | италијански | летонски | литвански | малтешки | пољски португалски | словачки | словеначки | холандски | чешки | шпански | шведски |
||
| Извор: Интернет презентација ЕУ Видети још: Називи ЕУ на различитим језицима |
||
