Хрватски језик
Из пројекта Википедија
| Хрватски језик Hrvatski jezik |
|
|---|---|
| Говори се у: | Хрватској, Војводина, у Србији, Црној Гори, Босни и Херцеговини,Градишће (Бургенланд), Аустрија и другим државама |
| Регија: | Средња Европа, Балкан |
| Укупно људи који говоре хрватски: | 6 милиона |
| Рангиран по броју људи који га говоре у свету: | отприлике 8 милиона |
| Језичка група: Класификација: |
Индоевропска словенски |
| Статус језика | |
| Службени језик у: | Хрватској, Војводина, (Србија), Босни и Херцеговини Федерацији,Градишће (Бургенланд), Аустрија. |
| Регулисан од: | Веће за норму хрватског језика |
| Кодови и шифре хрватског језика | |
| ISO 639-1 | hr |
| ISO 639-2(B) | hrv |
| ISO 639-2(T) | scr |
| SIL | SCR |
|
Хрватски језик је стандардни јужнословенски језик којим говори око 5 милиона људи, углавном Хрвата, те неутврђен број хрватских исељеника у обе Америке, Аустралији и Европи. Веома је сличан стандардном српском језику, а као стандардни језик се 1991. издвојио из српскохрватског језичког стандарда. Хрватска језичка норма је постојала и пре стварања српскохрватског стандарда.
Садржај |
[уреди] Хрватски језик као систем дијалеката
 |
Тачност чињеница изнетих у овом чланку или одељку је оспорена. Молимо вас погледајте одговарајућу расправу на страни за разговор. |
На дијалекатском нивоу, хрватски језик обухвата чакавски и кајкавски дијалекат којима говоре само Хрвати, док се штокавским дијалектом служе првенствено Срби уз Хрвате и Бошњаци, и Црногорци. Од штокавских дијалеката архаичним шћакавским (тзв. славонским) говоре само Хрвати, новоштокавским икавским (тзв. босанско-далматински дијалекат) и ијекавско-шћакавским (тзв. источно-босански дијалекат) Хрвати и Бошњаци, а новоштокавским ијекавским (тзв. источнохерцеговачко-крајишки дијалекат) Хрвати, Срби, Бошњаци и Црногорци. Хрвати у Градишћу (Аустрија) служе се посебним, градишћанско-хрватским језиком који је чакавско-штокавски амалгам, а у околним земљама (Мађарска, Словачка) мешавином штокавских, чакавских и кајкавских дијалеката. Хрвати у италијанској покрајини Молисе говоре штокавским дијалектом, а Хрвати Крашовани у Румунији служе се једним торлачким дијалектом.
[уреди] Историја хрватског језика до „Хрватског народног препорода“
Од 9. до 11. века долази до појаве писмености на црквенословенском или старословенском језику, првом општесловенском књижевном језику темељеном на једном јужномакедонском дијалекту из околине Солуна. Временом се развијају и националне редакције тог језика (чешка, бугарска, хрватска, српска, руска,...), обележене гласовним и другим језичким карактеристикама које одражавају раслојавање словенских језика у писаном наслеђу. Прво писмо хрватског језика била је глагољица, за коју се претпоставља да су је у Хрватску донели ученици отаца словенске писмености Ћирила и Методија. Хрватска глагољица је од почетне обле постала, у следећим вековима, угластом. Но, убрзо се јавља и друго писмо, ћирилица (настала изворно у Бугарској у Преславу), која је, дошавши у западне крајеве такође прошла кроз више графијских и правописних измена, те је тако настао специфични вид ћирилице, босанчица, у употреби у Хрватској и Босни и Херцеговини. Латиница улази у хрватски језик касније, у 14. веку, тако да до 1300-их Хрвати пишу на три писма: глагољици, босанчици или западној ћирилици и латиници.
Први писани споменици Хрвата на словенском језику су Башчанска плоча (острво Крк, 11. век), Хумачка плоча (10.-11.век, Хумац код Љубушког у БиХ), Валунска плоча (Истра, 11. век), Михановићеви и Гршковићеви фрагменти (12. век, негде у региону Хума или Босне). То су текстови на старословенском са елементима народног говора, писани углавном глагољицом, уз изузетак Хумачке плоче, на којој налазимо неколико глагољичких слова уз текст на босанчици. Но, златно доба писмености и књижевности на хрватско-црквенословенском пада касније, у 14. и 15. век (Мисал кнеза Новака, Хрвојев мисал, Петрисов зборник, Берчићева збирка). Та врста књижевности углавном престаје средином и крајем 15. века, када почиње да доминира продукција на народном језику сва три хрватска дијалекта.
Од 12. до 15. века, на подручју од Сутле до Тимока долази до појаве дијалекатске диференцијације који се могу, за говорнике хрватскога, поделити у три дијалекта: чакавски, штокавски и кајкавски.
Први се од црквенословенске матрице одвојио чакавски дијалекат. Примери тога дијалекта су Винодолски законик (1288.) и Истарски развод (1275, препис 1325). Чакавски дијалекат је до турске најезде у 15. веку покривао велико подручје северозападне приобалне Хрватске, Лике, дела западне Босне, Далмације и практички сва острва. У 14. и 15. веку се снажно афирмисао чакавски као хрватски књижевни језик који је постојао заједно са чакавско-црквенословенским амалгамом, те чакавско-штокавском смешом у великом делу Босне. Врхунац постиже књижевност писана хрватским чакавским књижевним језиком од 15. до 17. века, када настају дела Марка Марулића, Ханибала Луцића, Петра Зоранића, Петра Хекторовића,...обухвативши велик број жанрова: лирску поезију, еп, драму, роман, посланице и записе. Такође, први хрватски речник, дело Фауста Вранчића из 1595, претежно је чакавског идиома.
Штокавски дијалекат је засведочен, као и чакавски, прво у мешавини са црквенословенским. Проблематично је питање који хрватски текст можемо да сматрамо као први (или међу првима) на штокавштини. Неспорно је да је први целовити спис «Ватикански хрватски молитвеник», настао око 1380-1400 у Дубровнику као препис са чакавскога оригинала. Ради се о штокавском тексту на народном језику. Но, и пре тога су се појављивали текстови на мешавини народног штокавског и црквенословенског језика- на пример, дипломатски списи из подручја Дубровника, Хума и Босне. Палеографи сматрају да су рани хрватски штокавски текстови настали у дубровачкој и неким босанским и хумским канцеларијама. Прави процват књижевност на хрватском штокавском књижевном језику доживљава крајем 15. века у Дубровнику, у делу легендарног двојца Џоре Држића и Шишка Менчетића (додуше, тај дијалекат се може посматрати као штокавски проткан великим бројем чакавских елемената). Каснији мајстори књижевности која покрива поезију, еп, драму и преводне верске текстове Марин Држић, Доминко Златарић, Мавро Ветрановић, Иван Гундулић, Јуније Палмотић и Игњат Ђурђевић. У 17. веку се књижевност на штокавском дијалекту проширила међу Хрватима у Босни (Матија Дивковић, Стјепан Матијевић, Павао Посиловић), а у 18. веку је обухватила и Славонију и Далмацију, уз већ постојеће Босну, Херцеговину и Дубровник. Идиом се разликовао од краја до краја, и мењао се током времена: честа је појава чакавско-штокавске мешавине, ијекавско-икавске (посебно у Дубровнику и источној Босни), као и писама: у Дубровнику и Далмацији је латиница брзо истиснула босанчицу која се дуже, до средине 18. века одржала међу фрањевцима у Босни. На штокавском су написане и прва хрватска граматика (Бартол Кашић, 1604.), те први опсежнији хрватски речник (Јаков Микаља, преко 25.000 речи.) Средишта хрватске штокавске писмености и књижевности су Далмација с Дубровником, Босна и Херцеговина и Славонија.
Кајкавски дијалекат најкасније улази у хрватску књижевност, 1573. с «Декретумом» Ивана Пергошића. Кајкавштина се брзо наметнула као снажан идиом због политичко-управне важности кајкавских крајева, који већином нису пали под Турке. Од 16. до 18. века низ писаца, међу којима су најпознатији Блаж Ђурђевић, лексикограф и писац Андрија Јамбрешић и Титуш Брезовачки, афирмише кајкавски дијалекат који је на почетку 19. века остао јединим «конкурентом» штокавштини за општехрватски језик. На кајкавштини је утемељен интердијалекат тзв. Озаљскога круга, неговани језик племићских породица Зринских и Франкопана, као и писца Риттера-Витезовића и лексикографа Белостенца. Тај кајкавско-чакавско-штокавски амалгам је процвао и усахнуо у 17. веку, заједно с падом Зринских и Франкопана.
Сумарно, може се рећи следеће. Хрвати су писали на три писма:
- глагољицом (од 10/11. века до, најкасније, 17. века)
- босанчицом (од 10/11. века до друге половине 18. века)
- латиницом (од 14. века до Pенесансе)
Хрватски језик је изражаван на једном општесловенском језику, три народна дијалекта која су постала књижевним језицима, те једном интердијалекту:
- старословенском или црквенословенском (од 10/11. века до, углавном, 15. века)
- чакавском дијалекту и чакавском књижевном језику (од 13. в. до, углавном, 17. века)
- штокавском дијалекту и штокавском књижевном језику (од 13/14. века до Препорода)
- кајкавском дијалекту и кајкавском књижевном језику (од 15/16 в. до Препорода)
- на чакавско-штокавско-кајкавском интердијалекту који је дао дела углавном у 17. веку
[уреди] Илирски покрет и 19. век: довршетак стандардизације
У Хрватској су биле тог времена на видику, све до почетка ХIХ века, само две класе: свештеници романизирани, и племство мађаризирано. У борби за језик, идући за свештеницима, тражили су латински; али под већом влашћу племства, помогнутог из Будима, морали су примити, као обавезан школски језик, мађарски.
У то време, један млад студент, пореклом Немац из Крапине, како је изнашао Фердо Шишић, Људевит Гај, бавио се много у Грацу и Пешти у друштву српских омладинаца, занешених устанцима, а тако исто Српским Народним Песмама, које је Вук Караџић био објавио у то време. Српски језик којим су српски студенти говорили, и којим је Вук писао, занео је Људевита Гаја, да је он помишљао на жалосно стање народног говора по хрватским крајевима. У њему се зато роди идеја да би требало да Хрвати узму српски књижевни говор за свој књижевни језик, значи по обрасцу Вукових народних песама. Хрватски говор је био у Загорју кајкавски, а по острвима чакавски. Гај смисли стога да Хрвати прихвате српску штокавштину. Тим говором су се већ служиле и Далмација и Славонија, зато што су их Срби насељавали кроз неколико последњих столећа. Ово прихватање српске штокавштине, мислио је Гај, ујединило би хрватске крајеве. А како је и цела Дубровачка књижевност писана на српској штокавштини, исто онаквој на каквој су писане и Вукове српске песме, усвајање српског књижевног језика, значило би и анектирати Дубровник за Хрватску, а не оставити га Србима. Тад је покренут "Хрватски Лист" са књижевним додатком.Ово је главно дело Илиризма.
Да не буде никакве забуне, потребно је рећи да Хрвати нису без великих духовних разлога извршили овај морални преображај, узимајући туђи књижевни језик за свој сопствени (што је несумњиво безпримеран случај међу народима). На кајкавском говору (којег опет Словенци сматрају својим народним језиком), нису Хрвати били ништа важно написали. На чакавском говору, који се једини у филологији сматра неоспорно и искључиво хрватским, нису могли отићи далеко, јер он није показивао могућност да се даље развија. Доказ, што стари хрватски рукопис Винодолски закон, представља равно језик којим и данас говоре Виндолци. Доцније ће Рачки имати намеру да штампа за свој народ "читанку", у којој би били средњевековни српски књижевни споменици, Житија, да у недостатку својих сопствених таквих извора, хрватски језик добије извесне класичне образце.
Илиризам је хтео да Хрвати, присвајајући себи за књижевни језик онај којим су дотле писали само Срби, добили су убрзо прохтев да тако помоћу заједнице језичне наметну оним другим свој дух хрватско-католичко-аустријски. Кајкавски говор којим се говори око Загреба, и на коме се развијала загребачка књижевност све до Људевита Гаја, није одржавао довољну везу ни међу самим Хрватима, пошто су чакавске области од Истре на Хрватско Приморје до Сења и до неких острва, биле ближе Србима него Хрватима. Југославизам је зато у првом моменту имао да се најпре брани од Срба у тим областима, а тек затим да пређе у напад.
Трајним тековинама остају Гајеве заслуге на коначном формирању латиничне графије. Формално, Гај је стандардизовао латиничну графију у неколико покушаја. У почетку су му решења ишла путем идеја Ритера Витезовића, но, касније је преузео чешке дијакритичке знакове (ч,ш,ж), сам измислио диграфе љ, њ,џ, из пољске графије узео ћ, а касније је Ђуро Даничић предложио графем ђ. Правопис је Гај, уз главне илирске граматичаре Бабукића и Антуна Мажуранића, обликовао по чешком узору, тј. уместо доминантне хрватске фонолошке/гласовне традиције каква је преовлађивала у Дубровнику (култном месту Илираца), узео је морфонолошку/етимолошку. По гласовном правопису бележе се промене у изговору (сладак/слатко, из-пунити/испунити,..), а по етимолошком не (сладак/сладко, изпунити,..). Један од значајнијих језичко-политичких догађаја тога доба је тзв. Бечки договор из 1850., или споразум 5 хрватских писаца и филолога (Иван Мажуранић, Димитрија Деметар, Винко Пацел, Стјепан Пејаковић, Иван Кукуљевић Сакцински) и 2 српска (Вук Караџић, Ђуро Даничић), у организацији познатог словеначког слависта Франца Миклошича. Тај споразум је настао као последица иницијатива Аустријске владе да се уједначи правна терминологија, јер је «земаљски језик» на више подручја престајао да буде немачки. Суштински, радило се о схватањима да су хрватски и српски један језик, па га треба уједначити у свим видовима.
После препорода, јача хрватска национална идеологија под вођством Анте Старчевића (који је сматрао да хрватски језик треба да има екавску основу- тај покушај је пропао),као и хрватска верзија југословенства (Штросмајер, Рачки). Оснивањем Југославенске Академије у Загребу, друга половина 19. века је у Хрватској обележена борбом тзв. филолошких школа, међу којима се истичу две: Загребачка, у неку руку настављач Илирског покрета (главни протагонисти граматичар Адолфо Вебер Ткалчевић и лексикограф Богослав Шулек), те «хрватских вуковаца», или следбеника идеја српског језичког реформатора Вука Караџића. Загребачка школа је доминирала од 60-их година до краја 19. века, када «вуковци» или младограматичари (названи по доминантном правцу у филологији тог времена) успевају, уз политичку подршку мађаронских власти, да изврше преврат на неколико поља, од којих су највидљивији у правопису и неким видовима морфологије.
Загребачка школа је била наследник илирских идеја, па је хрватски језик покушавала и у 1870е-им годинама и касније обликовати у многим видовима пазећи на остале словенске језике (словеначки, руски, чешки,..). Стога њихово инсистирање на етимолошком правопису, разликовању падежа у множини, обзир према осталим хрватским дијалектима, те неке друге карактеристике. Најзначајнија дела Загребачке школе остају велики речници Богослава Шулека у којима је изградио модерну хрватску цивлизацијску терминологију на свим пољима, тако да је хрватски (и не само хрватски) незамислив без његових неологизама (појам, водовод, оловка, ногоступ, велеиздаја, кишобран, рачуновођа,..)
Младограматичари или «хрватски вуковци» се деле у две или три генерације, но, највећи утицај су имали они на прелазу 19. у 20. век (њих можемо звати и младограматичарима, док вуковце из 1840е-их и 1850е-их не, јер се радило о аматерима и симпатизерима идеја Вука Караџића о облику народног језика). Најистакнутији младограматичар је био филолог и преводилац Томо Маретић, а уз њега Иван Броз и Фрањо Ивековић. Трајна остварења младограматичара су на два поља: правописа (који је по гласовном начелу написао 1892. Иван Броз), те граматике и језичке историје (велика граматика Томислава Маретића). На пољу лексикографије младограматичари су имали деломичан успех: следбеници идеја Караџићевог најбољег настављача, Ђуре Даничића, држали су се правила која нису на главној линији хрватскога језика, па је велики речник ЈАЗУ/ХАЗУ, којег су они уређивали до 20-их и 30-их година 20. века, у том делу добрано застарео. Дакле, може се закључити: трајне су заслуге младограматичара стабилизација хрватскога правописа на гласовној основи , те утемељење стандардног језика на новоштокавштини.
[уреди] Хрватски стандардни језик
Међу хрватским лингвистима не постоји сагласност о томе од када «датира» хрватски стандардни језик. Навешћемо само доминантне ставове.
Већина хрватских лингвиста се слаже да би хрватски стандардни језик, да није било турске инвазије, био основан на амалгаму чакавштине и штокавштине, с много значајнијим уделом црквенословенскога. Штокавски, или новоштокавски је постао темељем хрватском стандардном језику због друштвених околности које су потиснуле чакавски дијалекат на маргине хрватског етничкога простора и довеле до слабљења културе засноване на њему. Веома брзо ширење књижевне продукције (уметничке и литургијске књижевности) на штокавском вернакулару из којега је елиминисана већина црквенословенских облика, доста је брзо указала на то у коме ће се смеру кретати стандардизација хрватског. Такође, практички сви хрватски лингвисти се слажу са мишљењем угледног лингвиста Далибора Брозовића: «Хрватска језична повијест наоко можда није свагда довољно јасно слиједила свој циљ, али је пут к њему ипак прилично јасан. Глагољична су се и ћирилична хрватска дела прелагала у латиницу, али обратних поступака није било. Кајкавски су и чакавски писци писали и штокавски, али обрнути поступци нијесу познати. Неновоштокавски штокавци прихваћали су новоштокавску основицу, али се није догађало обрнуто. Икавци пишу и ијекавски, али не и обрнуто.» Исто, скоро сви хрватски лингвисти сматрају да су главне карактеристике хрватскога изражене у три тачке:
- хрватски језик је творбен, тј. његова је битна карактеристика језички пуризам или склоност замењивању туђих речи домаћим неологизмима
- хрватски се ослања на вишевековну језичку и књижевну баштину на народном језику (преко 7 векова) и из ње црпи
- тродијалекатност, тј. чињеница да се хрватски као систем дијалеката састоји од кајкавског, чакавског и штокавског, доводи до последице да новоштокавски, иако темељ хрватскога стандарда, нема статус «језичкога судије» и речи из остала два дијалекта слободно бивају асимилиране у хрватски стандардни језик
Неки истичу да су то и суштинске карактеристике које одвајају хрватски од остала два језика такође основана на новоштокавштини, српског и бошњачког- више него попис разлика на свим пољима, од фонетике до речника. Што се тиче постанка стандарднога језика, доминирају три става:
- по једном ставу, који је најраширенији, хрватски стандардни језик почиње око 1750, снажним процесом друштвено-језичке унификације првенствено преко општенационалних «бестелера», Качић Миошићевог «Разговора угодног народа словинскога» и «Сатира» Матије Антуна Релковића. По томе мишљењу, тада се одвијала двосмерна стандардизација, кајкавска на хрватском северозападу и новоштокавска у другим деловима, а Хрватски народни препород је значио напуштање мањинске кајкавске и прихватање већинске новоштокавске, уз коначну стабилизацију хрватске латиничке графије
- по другом ставу, инсистира се да је појам стандардног језика преузак и превише условљен друштвеним околностима, па се предлаже останак преовлађујућег назива књижевни језик. По томе мишљењу, за неки национални језик се може рећи да почиње када се појави језички идиом на којему је заснован будући стандардни језик, и то у довољно сличном облику да нема већих разлика у морфосинтакси. Ако се узму ти критеријуми, хрватски књижевни језик почиње крајем 15. века, дакле у раздобљу 1480-1500, у делима Шишка Менчетића и Џоре Држића.
- трећи став је компромисно решење по којему хрватски књижевни, па и стандардни језик, почиње у доба барокног славизма (1600-1650). Тада су остварени пробоји на најзначајнијим пољима: написане су и објављене репрезентативне граматике и речници (Бартол Кашић, Јаков Микаља), објављена су главна дела уметничке (Иван Гундулић, Иван Бунић) и литургијске књижевности (Бартол Кашић, Матија Дивковић). Присталице тог става указују да је језички облик тога доба потпуно модеран, чак и модернији од онога како пре (1500-их), тако и касније (1750-их), те да је језичку стандардизацију заправо најважније дело «Ритуал римски» Бартола Кашића, католички обредник од преко 400 страница, написан на штокавштини, и који је служио као главни верски обредник до 1929, у свим хрватским крајевима- и кајкавским и штокавским.
[уреди] 20. век: језик и политика
У југословенској држави, створеној 1918. године, изменио се однос Срба и Хрвата према заједничком књижевном језику. У 19. веку Хрвати су били ти који су форсирали идеју јединства, језичког као и другог, а кад је уједињење остварено, показало се да им је оно било потребно ради решења њихових тада актуелних проблема, и да њихов крајњи циљ није изградња и учвршћивање заједничке државе, него издвајање из Југославије. У складу с тим, хрватски лингвисти почели су да негују разлике, а не више сличности. Срби, који су идеју о јединству били озбиљно схватили, дочекивали су овакав став са чуђењем. Поборници сецесије, који су управо међу хрватским језичким стручњацима имали јака упоришта, оснажени нарочито после Декларације о називу и положају хрватског књижевног језика (1967), приказивали су хрватској публици залагање за заједништво као српски унитаристички притисак. Проглашен је хрватски књижевни језик као посебан ентитет, а расправе око тога послужиле су за психолошку припрему политичког одвајања. Масовно су коване нове речи како би се хрватски књижевни језик што више разликовао од српског. На српској страни таквог понашања није било. Српски лингвисти руководили су се свешћу да језичко заједништво значи шире културно тржиште и богатију културу, и осим тога да се мењањем језичке норме и уношењем мноштва нових речи уноси забуна у публику чије се језичке навике искорењују и замењују другима.
Политички и ратни догађаји 1991. и 1992. године раскинули су државно јединство на подручју српскохрватског језика. Хрватску је запљуснуо нов талас вештачког стварања језичких разлика према Србима, најјачи после оног у доба усташке тзв. Независне Државе Хрватске под нацистичким окриљем 1941-1945. Режим НДХ је битну карактеристику хрватског језика, творбеност и пуризам, довео до екстрема, што је оставило кобне последице након слома режима 1945- тада су хрватске речи које су видно одступале од «српско-хрватскога» често проглашаване «усташким».
[уреди] Види још
