Краљевина Србија
Из пројекта Википедија
 Овај чланак је део серије о |
| Главни чланци |
|
| Категорија: Историја Србије |
Краљевина Србија (односно Нововековна српска држава) обухвата историјски период од 1804. до 1918. године.
У овом периоду су се око власти надметале и смењивале две династије, чији су родоначелници били Ђорђе Петровић - Карађорђе, вођа Првог српског устанка против Турака и Милош Обреновић, вођа Другог српског устанка. Даљи развој Србије је био обележен општим напретком у економији, култури и уметности, чему је пре свега допринела мудра државна политика, која је слала младе људе на школовање у европске метрополе, одакле су доносили нови дух и нови систем вредости. Један од спољних израза трансформације кроз коју је сада пролазила некадашња турска провинције било је и проглашење краљевине, 1882. године.
Садржај |
[уреди] Српска револуција
Српски отпор Отоманској доминацији, дуго година латентан, нарочито је узео маха почетком 19. века, букнувши у Првом и Другом српском устанку 1804. и 1815. године. Турска се у то време већ налазила у стању дубоке кризе без перспективе на опоравак, што се посебно тешко одражавало на хришћанске народе који су у њој живели.
Срби су подигли не само националну него и социјалну револуцију, након које је Србија почела да хвата корак са осталим европским државама, прихвативши вредности грађанског друштва. Као резултат ових устанака и потоњих ратова против Отоманске империје, формирана је независна Кнежевина Србија, која је била међународно призната 1878. године.
[уреди] Аутономија кнеза Милоша
По окончању Другог српског устанка, кнез Милош Обреновић се определио за стварање и јачање српске државности кроз дипломатске методе и постепено освајање државних овлашћења од Турске. Период од 1815-1830. године обележен је стварањем аутономних српских органа по селима, окрузима и нахијама, чија су овлашћења постепено расла. Но, карактеристичан је и апсолутизам кнеза Милоша, који је практично преузео турске методе власти, успоставио сопствени феудални систем и успоставио монополе на трговину од којих се обогатио. Практично, живот просечног становника није се битније побољшао од турског времена. За будућност Србије од значаја је Хатишериф 1830. године, којим је Србија прешла од провинцијског у статус вазалне кнежевине, уз друге значајне одредбе.
Стога ће у народним масама јачати отпор према Милошевом апсолутизму, који ће довести до неколико већих буна, а после Милетине буне и до доношења кратковеког Сретењског устава. Коначно ограничавање Милошеве власти уследиће Турским уставом 1838. године, после чега ће кнез Милош абдицирати. После краткотрајне прве владавинекнеза Михајла, уследиће смена династија и на престо ће доћи кнез Александар Карађорђевић.
[уреди] Уставобранитељи
Период владавине кнеза Александра Карађорђевића (1842-1858) познат је као период владе уставобранитеља, јер су праву власт имали чланови Државног савета, који су заправо чинили једно олигархијско тело. Назив уставобранитељи потиче од њиховог залагања за строго поштовање Турског устава. Овај период представљао је период развоја Србије, јер су уставобранитељи своја широка овлашћења користили за доношење бројних закона, изградњу првих индустријских постројења и установљавање институција од значаја за младу државу. Србија добија бирократски апарат, а започиње се и политика слања младих и перспективних студената на чувене иностране универзитете. Период уставобранитеља окончан је сукобом између кнеза и Савета, што је неочекивано резултовало враћањем на престо кнеза Милоша и његовом краткотрајном другом владавином. После његове смрти, 1860. године на престо по други пут долази кнез Михајло.
[уреди] Влада кнеза Михајла
Период владавине кнеза Михајла обележен је на спољашњем плану великим напретком у погледу самосталности Србије. Кнез Михајло је упорном политиком успео да издејствује повлачење турских посада из српских градова 1867. године, а поставио је и темеље будућој српској војсци. Постојали су и планови о формирању веће антитурске коалиције (са Бугарском, Грчком, Црном Гором) и коначном протеривању Турске са Балкана.
На унутрашњем плану кнез Михајло владао је апсолутистички, а важећи турски устав је променио низом органских закона без сагласности Порте, што је требало да покаже самосталност Србије и на унутрашњем плану. Лични режим кнеза, који би се могао назвати и просвећеним апсолутизмом (јер је кнез улагао напоре у модернизацију и реформе у Србији) створио је отпор код одређених либералних кругова у Србији, који ће преузети екстремне кораке у уклањању кнеза са власти. Под околностима које до данас нису разјашњене, кнез Михајло убијен је 29. маја, 1868. године у Кошутњаку. Власт је у име малолетног кнеза Милана преузело Намесништво.
[уреди] Независност Србије и стварање краљевине
Намесништво ће владати до 1872. године, а 1869. године биће донет Намеснички устав, који ће омогућити први продор парламентаризма у Србију. Кнез Милан преузеће престо 1872. године. Овај изузетно значајан период за Србију обележен је ратовима против Турске (Српско-турски ратови) и добијањем независности Србије 1878. године после Берлинског конгреса. У Србији се уводе политичке странке 1881. године, од којих ће најзначајнију улогу имати Радикална странка.
Кнежевина Србија је 1882. године уздигнута на ранг краљевине. Први нововековни краљ Србије, краљ Милан, на спољашњем плану је водио аустрофилску политику која је у земљи изазивала незадовољство, поготово после окупације Босне и Херцеговине 1878. године. С друге стране, ослањање на Аустрију омогућило је да Србија буде боље заступљена на Берлинском конгресу, после разочаравајућег Санстефанског мира за који се залагала Русија.
На унутрашњем плану, краљ је био приморан на нагодбе са најјачом странком у земљи, радикалима, што ће довести до усвајања модерног Устава 1888. године, који ће у Србију увести демократски парламентаризам, широке политичке слободе и друга начела демократског и грађанског друштва. Неспремност краља Милана и његовог наследника краља Александра да прихвате ограничавање личне власти, довешће до превирања у земљи а коначно и до укидања овог устава 1894. године и повратка на стари, Намеснички. Краљ Милан је абдицирао 1889. године.
[уреди] Владавина краља Александра Обреновића
Период од 1893. године почиње и завршава се превратом. Краљ Александар проглашава се пунолетним и преузима власт државним ударом 1. априла 1893. године. Период његове власти обележен је на спољном плану извесним враћањем ка русофилској политици, али без неких значајних спољнополитичких догађаја. На унутрашњем плану краљ Александар тежи личном режиму, што посебно тешко пада круговима навиклим на политичке слободе Устава 1888. године. Падови влада су релативно чести, као и политичке погодбе, договори и интриге. Велики пад популарности у народу краљу доноси венчање са дворском дамом Драгом Машин, као и изгледи на брак без деце.
Краљ доноси 1901. године нови Устав (Априлски/Октроисани устав) који поред ублажавања личног режима не доноси суштински повратак демократији и парламентаризму. Ситуација у земљи даље се радикализује, а то обележавају велике демонстрације, јачање цензуре, али и превирања у војсци. Ситуација ће кулминирати 29. маја 1903. године када ће у планираној официрској завери бити извршен атентат на краља и краљицу. Атентат ће изазвати велико запрепашћење у Европи. Читав догађај је познат као Мајски преврат.
На престо долази Петар I Карађорђевић, а бива враћен на снагу стари устав из 1888. године, уз измене које ће даље учврстити демократски парламентаризам у Србији.
[уреди] Краљевина Србија до Првог светског рата
Државни удар 1903, који је довео на трон Карађорђевог унука, краља Петра Првог Карађорђевића, отворио је пут парламентарној демократији у Србији. Европски образован, овај либерални краљ је превео дело "О слободи" Џона Стјуарта Мила на српски језик и дао својој земљи демократски устав, који је Србију увео у период парламентаризма и политичких слобода, а који је прекинут новим ослободилачким ратовима. Балкански ратови 1912 - 1913. године окончали су турску доминацију на Балкану. Турска је потиснута све до мореуза, а од њених европских територија формиране су националне државе балканских народа.
Период од 1903. до 1914. године обично се сматра златним периодом српског парламентаризма и уопште политичког, привредног и културног живота. Неспорна је извесна друштвена стабилност тог периода (мада не и политичка), као и значајан развој државе у различитим правцима (војска, одређене привредене гране). Србија ће између осталог издржати Царински рат са Аустро-Угарском, који је уследио после анексије Босне и Херцеговине 1908. године. Био је то увод у судбоносне догађаје 1914. године.
Истиче се такође да је у политичком животу такође био присутан и утицај Црне руке, која ће тежити да спроводи сопствену политику преко државних органа. Тежња ове организације ка уједињењу Срба у једну државу допринеће атентату на Франца Фердинанда, а склоност ка уценама врха државне власти биће узрок анимозитета краља Александра и Драгутина Димитријевића Аписа, што ће кулминирати Солунским процесом.
[уреди] Први светски рат
 |
За више информација погледајте Први светски рат. |
Атентат на аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда у Сарајеву 1914. послужио је као повод за њен напад на Србију, чиме је и започео Први светски рат. Српска војска је храбро бранила независност своје земље и однела велике победе, али супротстављена надмоћним непријатељским снагама Немачке, Аустроугарске и Бугарске, морала је да се преко Албаније повуче са националне територије и касније настави борбу на Солунском фронту, заједно са осталим снагама Антанте, коју су чиниле Француска, Енглеска, Русија, Италија и Сједињене Америчке Државе. У току овог рата Србија је изгубила 1.264.000 (28%) становника од укупне популације од 4.529.000 и то 58% мушког становништва, од чега се никада није опоравила. Овим огромним жртвама Србија је дала значајан допринос победи савезника и преуређењу Европе и Света након рата.
Крај Првог светског рата донеће и крај самосталне српске државности и њено утапање у југословенску државну творевину - Краљевину СХС.
[уреди] Друштво и култура
Српско друштво прошло је кроз велике промене. Српско друштво је од изразито сеоског и изолованог према новим токовима, успело да створи један грађански слој, пре свега од обогаћених трговаца и интелигенције. Србија је успела да се у овом периоду укључи у европске токове у мери у којој је то било могуће с обзиром на релативно периферан географски положај и економску неразвијеност. Велики утицај на друштвени развој имали су интелектуалци образовани на престижним европским универзитетима (тзв. бечлије, паризлије). Градови, пре свега Београд, постаће временом центри друштвеног живота и културних дешавања, али ће и на крају овог периода већина становништва живети на селу.
Култура овог периода дала је нека од најеминентнијих имена српске уметности и науке. Почевши од великог језичког реформатора Вука Караџића, па преко имена као што су у књижевности Ђура Јакшић, Лаза Костић, Јован Јовановић Змај, Јован Стерија Поповић, Бранислав Нушић па до научника као што су Михајло Петровић Алас и Слободан Јовановић, ова имена оставиће неизбрисив траг у српској култури.
[уреди] Економија
Србија је током читавог овог периода остала превасходно пољопривредна земља. У првој половини деветнаестог века индустријска постројења практично уопште нису постојала. Ни касније индустрија није узела већег маха, а оно што је развијано првенствено је било под утицајем и за потребе државе. Поред познате тополивнице у Крагујевцу, нешто је развијеније било рударство и лака, пре свега прехрамбена индустрија.
Највећи део становништва бавио се пољопривредом, а најважнији извозни артикал Србије је била стока, која је највише извожена у Аустро-Угарску. Занатство и трговина су се постепено развијали. У сваком случају, према западним стандардима Србија је била неразвијена земља, а ослањање на аграрну производњу биће у великој мери карактеристика Србије и у време Краљевине Југославије.
