Монопол

Из пројекта Википедија

Tржишно стање у којем се настрани понуде налази само један продавац који је у могућности да одлучујуће утиче на формирање цена, а на страни тражње налази се мноштво купаца без могућности избора другог добављача и утицаја на цену, назива се монополом. За монополисту не важи маргинално правило. Монополистичка позиција на тржишту омогућава му да максимизира профит производећи ону количину производа и услуга за коју су маргинални трошкови једнаки маргиналном приходу.

[уреди] Увод

Монопол је нешто за чиме често посеже држава да би лако и ефикасно пунила свој буџет. Држава тако је стављала под монопол дуван, шибице, алкохол и слично.

Монопол може имати и фирма која има ексклузиван производ. Монопол генерално није добар за фирму која га има, јер се онда она уљуљка на сталним приходима, оклева да улаже у развој и на крају губи тржиште.

Пример монопола је појава мобилне телефоније у Србији. Први и екслузивни давалац услуга као монополиста је прве телефоне продавао чак за 10.000 немачких марака у доба када је просечна плата била стотинак. Појава другог оператора или конкуренције је у веома кратком року оборила цене и омогућила готово сваком ко жели да постане сопственик таквог апарата.

Модерни капитализам инсистира на конкуренцији јер конкурентска утакмица доводи до нижих цена, бољег квалитета.

Оно што је битно, а не испоштује се увек, да сви учесници у утакмици треба да имају исте услове на тржишту. Да на исти начин поштују законе, воде рачуна о екологији и слично.

За разлику од монопола постоји и монопсон. Монопсон је када постоји само један купац а више продаваца.

Пример монопсона имамо у претходним периодима када је држава била једини купац жита или дувана тј. када те производе није било дозвољено продати другоме.

Фискални монопол представља искључиво право државе да производи, купује и продаје поједина потрошна добара, а у циљу остварења државних прихода. Држава може да нека од ових права пренесе приватним лицима или да их остави у приватним рукама, тако да монопол може бити делимичан.

[уреди] Монопол у Србији

Монополи су у Србији пре I светског рата обично настајали услед потребе државе да пружи солидну гаранцију за спољни зајам, а то монополски приходи свакако јесу. Код свих монополских производа и раније је постојао неки порез на промет (регал, трошарина итд).

Први је 1882. настао монопол соли, кога је, после лицитације, у закуп на 15 година узела Англо-аустријска банка, која је одобрила Србији зајам од 5,6 милиона за наоружање. Цела закупнина ишла је на отплату зајма. Закупац је увозио со и држао великопродају, а држава је одређивала великопродајне цене на основу ранијих цена. Малопродаја је остала слободна, као и малопродајне цене, које нису порасле после увођења монопола. 1889. влада је једнострано раскинула уговор о закупу монопола соли, верујући да ће тако обезбедити већи приход Србији, а тврдећи да закупац не послује по прописима. Србија је исплатила накнаду за преузету имовину и остатак дуга по зајму за наоружање, а из новог зајма. Режију монопола преузела је Управа монопола, која је увозила со и држала великопродају, док је малопродаја и даље остала слободна.

1884. уведен је монопол трговине дуваном, а као подлога за спољни зајам (дуванску ренту). Већ 1885, како би се обезбедио нови зајам за рат са Бугарском, монопол дувана проширен је и на производњу и прераду. Држава је одмах дала монопол у закуп банкама које су одобриле зајам (Есконтном контоару из Париза и Лендербанци из Беча), уз прописане високе откупне цене дувана. Закуп је уговорен на 50 година, закупнина је требало да постепено расте од 2,25 до 3 милиона динара годишње, уз учешће Србије у добити које би расло од 15 до 33,3%. Закупачко друштво подигло је фабрику дувана у Београду. Српска влада раскинула је уговор о закупу 1888, тврдећи да друштво не плаћа увозне дажбине, а верујући, као и већина у Србији, да је закуп монопола уступљен превише јефтино. Затим је сворена Управа монопола дувана и она је:

• прописивала колико ће се струкова дувана засадити,
• давала дозволе сељацима,
• прописивала откупне цене (знатно ниже него што су плаћали ранији закупци),
• прерађивала дуван у својој фабрици,
• продавала га преко великопродаваца изабраних на лицитацији,
• прописивала малопродајне цене и
• давала лиценце малопродавцима.

1893. уведени су финансијски мање важни монополи на петролеј, шибице, цигарет папир, алкохол и монополисане хартије. Управа монопола је:

• сама увозила петролеј и продавала га на велико;
• цигарет папир је произвођен у сопственој фабрици;
• продаја алкохола је била слободна, уз плаћање монополске таксе, док је алкохол за индустријске потребе набављала Управа монопола;
• монополске хартије штампане су у државној штампарији.

[уреди] Монопол у Југославији

[уреди] Монопол дувана

По стварању Краљевине СХС, поред србијанских и црногорских, постојали су и аустријски монополи (у Словенији и Далмацији), угарски (у Хрватској, Славонији, Барањи, Бачкој и Банату) и босанско-херцеговачки, који су задржани до 1920/21. Тада је извршено проширење важења монополских закона Србије на целу земљу, уз два изузетка: укинут је монопол на алкохол, који је постојао у Србији; монопол на сахарин, који је постојао у БиХ, проширен је на целу земљу. Тако су почетком двадесетих година под монополским режимом налазили:

• дуван,
• со,
• петролеј,
• шибице,
• цигарет папир,
• формулари (бланкети),
• сахарин,
• барут и
• динамит.

Непосредно после рата, држава је, услед административних тешкоћа, дозволила слободан промет монополских производа, уз наплату монополских такса, али је временом преузела управљање.

Код дуванског монопола, управа монопола је одређивалаЧ

• производне крајеве,
• највећи број струкова дувана,
• услове откупа и
• откупне цене по класама.

Заинтересовани пољопривредници су се пријављивали и добијали дозволе за сађење. Сељаци су се стално жалили на ниске откупне цене. Дуван је произвођен у Вардарској, Зетској, Дринској, Дунавској, Моравској и Приморској бановини. Контрола производње је, у прописима, била ригорозна, али не и у животу. Дуван су откупљивале државне станице, а прерађивале га и мешале државне фабрике дувана. Великопродају је држава обично издавала у закуп приватним лицима (1937. је управа монопола снабдевала малопродавце само у Београду и Земуну), док је малопродаја била у потпуности у приватним рукама.

Држава је одређивала малопродајне цене дуванских прерађевина. Накнада се великопродавцима одређивала уговором (на основу лицитације, просечно 1,3% од продајне цене у 1937), а малопродавцима одлуком министарства финансија (5% од продајне цене у 1937. години). Извоз дувана није био велики (9,6 мил. дин. у 1935. години). Од 1922. Управа монопола подстицала је производњу дувана инфлацијом дозвола за сађење и врло високим откупним ценама, али је подухват завршен после неколико година великим резервама дувана и неуспехом да се он прода било коме. Затим се отишло у другу крајност и откупне цене су битно снижене. Кријумчарење дувана из других држава било је значајно, још више бесправна садња дувана, па је држава губила значајна средства. Амнестије монополских криваца (сељака који су производили више дувана него што им је дозвољено) биле су честе, а мотивисане су углавном политичким разлозима. Приход од монопола дувана износио је у годинама 1926-1935. (у мрд. дин.): 1,76, 1,80, 1,80, 1,77, 1,83, 1,71, 1,46, 1,44, 1,42, 1,44. Опадање прихода последица је економске кризе и кршења монопола.

[уреди] Монопол соли

Монопол соли обезбеђивао је Монополској управи искључиво право да производи, увози и продаје со. Све солане биле су у државном власништву. Уједињење је затекло солане Крека-Симин Хан (код Тузле), Паг и Стон, које су временом модернизоване и проширене, док је солана у Улцињу изграђења током 1930-тих година. Укупан капацитет био је 75 хиљада тона, ог чега Крека-Симин Хан 55 хиљада тона. Укупна потрошња била је средином 1930-тих година за 70 хиљада тона веће, што је намиривано из увоза. Продаја соли за индустријске и рибарске сврхе вршена је са стоваришта Управе монопола, а за људску исхрану преко закупаца на велико и приватних малопродаваца. Накнада великопродаваца је варирала и износила просечно 24 динара за 100 кг, док је накнада малопродаваца била једнака за све и износила је 30 динара за 100 кг (1937. године).

Литература: Љ. М. Т. - Монопол дувана, Недељни преглед, бр. 7/1908; М. Стојадиновић - Монопол дувана (1932); П. Ивковић - Наши фискални монополи (1937); Министарство финансија 1918-1938 (1938).

[уреди] Монополи и мере регулације

[уреди] Садржај

[[УВОД ]]

Монополи насупрот конкуренцији

Врсте и узроци монопола

Монополски савези

Монополски профит и монополске цене

Како монополи доносе одлуке о прозводњи

Алокација ресурса у условима монопола

[[Динамика истраживања и монополи ]]

Политика према монополима

[[Деловање антимонополских закона ]]

[[Регулација природних монопола ]]

Јавно власништво

Закључак

ЛИТЕРАТУРА

== УВОД ==

Проблеми у вези цена роба и услуга увек су били један од централних проблема било које привреде јер се преко њих остварују основни циљеви капиталистичке производње. Уколико један привредни субјекат има већу привредну моћ у односу на остале, самим тим и већи профит и капитал у својим рукама, често ће имати и доминантан утицај на читав политички и друштвени живот савременог друштва. Настанци првих монопола, у дањашњим облицима, били условљени наглим променама на крају 18. века и почетком 19. века које су означиле почетак стварања капиталистичких друштава. Индустријска револуција довела је до снажног развоја машинске индустрије, откривени су нови производни поступци у хемији и технологији, остварен је и крупaн напредак и у осталим гранама индустије (металургије, енергетике, агрохемије). Продуктивност радне снаге је расла као и обим поизведене робе. Механизација производног процеса побољшала је квалитет и поузданост производа и истовремено снизила цену коштања производње . Међутим, овакав снажан привредни развиј утицао је на продубљивање подела друштвених класа , затим на централизацију и стварање крупних капитала коју су полако почињали да остварују контролу на тржишту, чиме је слободна конкуренција почела да слаби у корист монопола. Крајем 19. века доба либералног капитализма прелази постепено и монополистички капитализам, да би он почетком 20 века већ у потпуности преовладао. Први савремени монополи јављали су се у земљама које су прве биле захваћене индустријском револуцијом. Временом су монопли прерасли тржишта земаља у којима су настали и јавила се потреба да свој вишак пласирају ван граница својих држава. Извоз капитала постао је типична карактеристика монополског капитализма и међународних економских односа. Тај вишак је релативан, јер се не јавља као резултат непостијања сфера и делатности у које он може бити уложен, већ немогућности да буде уложен тамо где ће одбацивати монополски профит. Уз то, у развијеним капиталистичким земљама домаће сировине и радна снага су веома ангажовани па услед тога и веома скупи и ограничене количине. Монополисаност производно-тржишне структуре у њима онемогућује улазак многих новх капитала који су најчешће мањих размера, па због тога и они траже шансе да буду пласирани изван своји националних тржишта. Наравно, нису све транснационалне компаније савременог света истовремено и монополи , али су њихове претече или модели по којима су организоване управо трустови, картели и остале форме удруживања предузећа и капитала. Експанзија тренснационалних компанија у преиоду друге половине 20. века може се означити временом у коме у развијеним тржишним привредама на значају добијају други облици инвестиционих улагања као што су улагања у иностранству. Своју супериорност на тржиштима света транснационалне компаније осварују углавном захваљујући поседовању технолошког и производног монопола у најзначајнијим гранама производње. Имајући у виду да монополи воде неефикасној прерасподели ограничених ресураса , као нужност у свим друштвима види се интервенција државе која треба да обезбеди одређени степен ефикасности националне економије. Антимонополска политика сада се сматра обавезом државе на коју се одвја незанемарљив део БДП-а ( 1998 године у САД 3.3%).

== Монополи насупрот конкуренцији ==

Насупрот стању слободне конкуренције, или савршене конкуренције, као једне крајности у описивању тржишних система налази се монопол или апсолутни монопол (случај који се не среће у пракси) као крајност несавршене конкуренције. Узроци монопола могу бити различити. Они могу настати као последица природних услова, вешачким путем ( деловањем економских закона који обезбеђују висок ниво концентрације понуде у рукама једног робног произвођача ), на основу договора више мањих независних произвођача. Под монополом се подразумева тржишно стање у коме постоји само један произвођач у датој грани, док је број купаца на страни тражње велики и роба коју он притом продаје нема блиских супститута. Услов монопола је и да је улазак у дату грану немогућ. Сама реч монопл изведена је од грчке речи monos-један и polein-продати. Осим потпуног монопола на страни понуде, јавља се и случај монопола на страни тражње тзв. монопсон. Сходно овоме, тржишна цена у условима монопола се јавља као величина коју одређује економска снага једног субјекта. Чиста монополистичка тржишна структура подразумева такву концентрацију понуде да монопол може сам да одреди цену по којој ће продавати робу и то независно од количине понуђене робе, што значи да он сам одређује количину робе коју ће тржиште моћи да апсорбује. Сличан случај је и на страни тражње где монопсон сам одређује цену по којој ће купити робу , а самим тим утиче и на обим производње. У оваквим типовима конкуренције тржишна цена се не јавља као резултат механизма закона понуде и тражње. Ипак , монополисти су при одређивању цена својих добара ипак лимитирани економском спремношћу потрошача да плате одређену цену о чему ће бити речи касније.

== Врсте и узроци монопола ==

У литератури се најчешће наводе три , а понегде и четири основна узрока монопола. За први узрок може се узети контрола над ретким ресурсима на пример над сировинама или знањем и информацијама. У прошлости су посебно били заступљени монополи базирани на контроли над ректим сировинама. Један од можда утицајнијих монопола ове врсте постојао је у Француској, непосредно пред француску револуцију, и био је један од фактора који су њој допринели. Крајем 18. века со је била увозни производ у Европи и углавном се увозила са Блиског истока и области Мртвог мора. Непосредно пред револуцију француска влада подигла је порезе на тровину сољу , док је свакоме било дозвољено да купи со, држава је одлучила да легалним мерама одреди дистрибутере а преко пореза је сама узимала део монополског профита, створивши притом велико незадовољство у народу. Други узрок монопола може бити сам држава која једном предузећу даје ексклузивно право да производи неко добро или услугу. Овакви монополи се често називају и државни или легални монополи. У овом случају држава је та која ограничава улазак нових произвођача у грану. Ови монополи не уживају слободу у одређивању цена добара и улуга као остале врсте монопола јер је држава у овом случају задржала право да одређује висину цене како би заштитила домаћу привреду. Такође држава задржава и право да укине привилегије ових монопола уколико сматра да постоје и ефикаснији начини уређења привреде. Питање допуштања монопола представља извор сукоба међу економистима већ више година. Једна страна се залаже за оштру борбу проитв свих врста монопола док друга заговара став да монополи са својим великим концентрацијама капитала могу боље да обезбеде потребе друштвао од више конкурентних предузећа. Као репрезентативан пример у овом случају може да послужи случај компаније АТ&Т. Овој телекомуникационој компанији је у периоду од више од седамдесет година био дозвољен монопол на међуградске и међудржавне позиве. Од свог настанка ова компанија је настојала да још више прошири своју делатност. На такву своју политику скренула је пажњу још давне 1909. када је покушала да купи West Union Telegraph Company њеног највећек конкурента (захтев за патентентирање телефона тражили само пар минута након оснивача АТ&Т ). Држава је овде први пут реаговала против ове компаније и приморала је да прода West Union али је већ 1913. склопила уговор којим дозвољава АТ&Т-у монопол на међуградске позиве. У наредним годинама ова компанија није значајније мањала своју политику. Средства зарађена на основу свог монополског полаожаја улагала је у нове технологије и компаније настојећи да прошири свој монопол и на друге сегменте привреде. У исто време значајан део ових прихода ишао је и на трошкове све чешћих антимонополских тужби. Године 1981. АТ&Т, корпорација која је у том тренутку упошљавала милион људи , је успела да оствари највећи до тада забележени профит једне компаније читавих 6,9 милијарди долара. Након овога монопол који је настао уз помоћ државе сада је био под претњом да и од ње буде уништен. Године 1982. низ оптужби је поднесен против монополског понашања АТ&Т-а и до 1984. компанија је подељена на седам мањих фирми. Вредност АТ&Т је преко ноћи пала са 150 милијарди на 34 милијарде долара, а фирма данас запошљава 47 000 људи. Трећи узрок монопола је уједно и најчешћи узрок и везан је за економију обима. У многим гранама привреде се управо захваљујући ефекту економије обима појављује монопол због природе своје делатности. У овом случају једно предузеће је у стању да цело тржиште снабде одеђеним добром или услугом и то уз ниже трошкове (цене коштања) него што би то могли да чине други произвођачи. Поред ова три разлога настанка монопола често се помиње и четврти о коме је било речи и у уводу. Наиме, у времену које је уследило након периода либералног капитализма (трајао негде до друге половине XIX века) , конкуренција и централизација капитала су достигли размере које нико није предвиђао пре само нешто више од педесет година. Док је раније борба међу конкурентима вођена на нивоима националних привреда, у условима савременог капитализма произвођачи су прерасли национална тржишта ( пример многих нафтних компанија, индустрије забаве...) и конкурентска борба се сада води и ван граница матичних земаља, што доводи до пропадања многобројних ситних произвођача и настанка не само националних већ и међународних монопола. Стварању ових монопола делом је допринела и појава акцијског капитала као и све чешћа пракса удруживања мањих компанија у монополске савезе. Шта више ови монополи захваљујући поседовању велике економске снаге постају одлучујући фактори развоја нациналних економија.

== Монополски савези ==

Основни узрок настајања монополских савеза лежи у потреби произвођача да смање ризик од наступања на конкурентном тржишту. Наиме, постојање монополских савеза омогућује компанијама да се о одређеним питањима међусобно договарају или да се под одређеним условима удружују на тржишту. Према дужини свога трајања монополски савези се деле на привремене или краткорочне и трајне. Привремени монополски савези (рингови, конвенције, џентлменски споразуми, корнери, пулови ) дозвољавају својим члановима да задрже своју правну и економску самосталност, а да само привремено морају да се укључе у регулисање питања од заједничког интереса као што су: регулисање тржишних цена, набављање сировина, заједнички наступ према законодавцима и сл. Трајни монополски савези (синдикати, картели, трустови, концерни) настају удруживањем предузећа на знатно дужи временски рок при којем она знатно ограничавају своју економску самосталност, или се удружују тако да се формира потпуно ново предузеће када своју самосталност губе у потпуности. У зависности од начина на који су организовани трајни монополски савези су познати под различитим називима. Картели представљају доста еластичну и распрострањену форму монополског удуживања предузећа. Они могу бити договори формалног или неформалног карактера. Основна карактеристика им је да чланови ових удружеља задржавају своју правно-економску самосталност. Картели се стварају ради сузбијања конкуенције на одређеном тржишту и регулисања питања цена, поделе тржишта и профита, упошљавања радне снаге. Синдикати представљају виши облик монополистичког удруживања. За разлику од картела економска самосталност предузећа чланова је ограничена. Мада губе своју самосталност, удружени чланови заједнички организују набавку потребних сировина и продају произведену робу чиме се стављају у повољниј оложај у односу на остатак тржишта. Трустови настају обједињавањем мањег или већег броја крупних предузећа која у потпуности губе своју правно-економску независност. Они су заправо корпоративни монополи и велика акционарска друштва настали са циљем да се више конкурентних фирми стави под контролу малог одбора који ће њима управљати као са јединственом фирмом. Основне карактреристике су им групна капиталистичка својина, јединствена организација и заједничко управљање. Трустови су иначе представљали један од првих облика трајног монополског удруживања настао још у другој половини XIX века . Концерни представљају највиши облик монополистичке интеграције . основна карактеристика концерна је да сви чланови формално задржавају право-економску самосталност, али се притом налазе од сталном и јединственом финансијском контролом и заједничком управом. Важна чињеница при разумвању узрока стварања и начину њиховог настанка монопола и монополских савеза је да никада не постоји само један узрок њиховог настанка и да сваки монопол има своју одређену специфичност. Ово можемо видети кроз пример компаније Standard Oil. Оснивачи ове компаније Семјел Ендрјус и Џон Рокфелер свој посао су започели на малој бушотини у Кливленду 1863. Захваљујући новом процесу добијања керозина ова компанија је до 1868 постала један од највећих произвођача у Америци. На основу своје технолошке предности у односу на остале Standard Oil је увећао свој капитал до неслућених размера. Заједно са вредношћу ове компаније расла је и њена моћ. Године 1881. она је себи пикључила четрдесет мањих компанија у труст чија се вредност процењивала званично на тадашњих 3,5 милиона долара мада је била и знатно виша. Рокфелер је убрзо контролисао не само нафтну индустрију већ је имао договоре са железницом које су само јачале његов положај, финансирао је конструкцију гасовода и нафтовода и систематски спречавао било какву конкуренцију , почео је да границе своје компаније шири и у Европи. Његова моћ је у то време била толико велика да је приморала владу САД-а да почне да води регулациону политику и као последица тога 1890. донешен је Шерманов антимонополски закон који је допуње 1914. Клејтоновим законом. Након развоја аутомобилске индустрије који је само још више придодао Рокафелеровом богатству, 1911. против труста Standard Oil–а поднешена је тужба због кршења Шермановог акта . Овај преседан у регулативној политици држава завршио се разбијањем Standard Oil–а навише мањих компанија као што је то учињено и више година касније са АТ&Т-ом.

== Монополски профит и монополске цене ==

У условима владавине монопола у привреди деловање закона вредности бива донекле промењено. Концентрацја и централизација производње и капитала и стварање крупних монополистичких савеза разних облика пресудно су утицали на цене. Захаљујући овом привилегованом положају монополи остварују монополски профит који знатно премашује висину просечног профита, односно профита у немонополиасаним гранама. У ужем смислу монополске цене су оне цене преко којих се остварује монополски екстрапрофит. У ширем смислу , то су цене преко којих се остварује бољи економски положај на тржишту, мимо рада и производне употребе капитала. Структура монополскe цене је следећа mc=ck+mpf mpf=ppf+mepf mepf=mc-nc где је mc -монополска цена; ck-цена коштања; mpf -монополски профит; ppf-просечан профит; mepf-монополски екстрапрофит; nc-нормална цена у условима слободне конкуренције. Из овога следи да је монополска цена по правилу изнад друштвено признате цене производње. Такође монополски профит садржи просечан профит и монополски екстрапрофит који се разликује од обичног профита у условима савршене конкуренције. Док екстрапрофит у слободно-конкурентском тржишту остварују ни који имају нижу цењу коштања по јединици производа од друштвено признате цене, дакле ствара га разлика између више просечне цене коштања и ниже индивидуалне, монополски екстрапрофит резултат је монополског положаја на тржишту и цене која је већа од друштвено признате. Монополски екстрапрофит може се остваривати на дужи временски рок јер се заснива на привилегованој позицији произвођача на тржишту. Екстрапрофит у слободној конуренцији, који је заснован на вишем органском саставу капитала који омогућава ниже индивидуалне трошкове производње, краткотрајног је карактера. Узрок томе је чињеница да просечни друштвени органски састав капитала расте, што значи да се могућности остваривања екстрапрофита губе чим виши органски састав капитала малог броја произвођача постане просечан органски састав капитала.

Монополски профит може се остваривати и када је монополска цена једнака нормалној цени. Овде је реч о нижој цени коштања од просечне у слободној конкуренцији као узроку. Таква цена коштања остварује се по два основа. Први је ниска набавна цена сировина и другог репроматеријала са којим се добављачи доводе у подређени економски положај. Други основ ниже цене коштања су повољнији природни и друштвени услови производње (природни монополи). Овако остварени монополски екстрапрофит се може лако прикрити његовим улагање у фонд акумулације или амортизације чеиме се од свакако ставља у бољи економски положај. Монополски положај на тржишту сам по себи није довољан за формирање монополске цене. Неопходно је и да постоји могућност и да се зарада оствари на рачун неког другог произвођача. Дакле, потребно је да се прво створи вишак вредности, па да се онда део тог вишка захвати од неког другог кроз монополске цене јер укупан збир робних цена не можа бити виши од укупног збира вредности робе. Због овога монополи морају да воде рачуна и о положају немонополисаних предузећа како би очували баланс у привреди. Моноплски екстрапрофит може настати и из најамнина радне снаге. Монополиста може задржати исте најамнине и као једини послодавац да тражи већу продуктивност. Он мо и да смањи номиналну најамнину радника, а иначе да би своју робу реализовао и остварио екстрапрофит монополиста исплаћује ниже вредности реалне најамнине. Наравно, у превеликој самовољи га спреавају држава као и раднички синдикати тако да мора да исоштује одређене границе за овакво остваривање ексапрофита Како монополи доносе одлуке о прозводњи

Кључна разлика између конкуремтног и монополског предузећа лежи у способности монопла да утичу на цену свог аутпута. Последица овога је да конкурентно предузеће може да продаје коју год количину може да призведе јер је релативно мало у односу на тржиште и цену узима као дату, тј. Њена крива тржње је хоризонтална линија

Слика 1- Криве тражње у условима конкурентског и монополског предузећа

                                 Насупрот  њима монопол цену своје робе мења смањујући или повећавајући количину коју пласира на тржиште, односно његова крива тржње ће бити опадајућа функција. Овакво стање у пољу тражње онемогућава монопол увек наплаћује  максималну цену за коју би постојала тражња, а да притом настави да убира велики профит. За разумевање начина на који монопол одређује цену послужиће следећа табела.

Количина Q Цена P Укупан приход TR=PxQ Укупан трошак TC Укупан профит TP 0 200 0 145 -145 1 180 180 175 +5 2 160 320 200 +120 3 140 420 220 +200 4 120 480 250 +230 5 100 500 300 +200 6 80 480 370 +110 7 60 420 460 -40 8 40 320 570 -250

На основу чињенице да је крива тражње опадајућа функција са порастом количине Q цена P опада. Производ ове две вредности чини укупан приход TR=PxQ . Укупан приход у почетку расте са порастом количине али када Q дође до вредности 5, он почиње да опада. Показатељ ових промена укупног прихода са променама количине је маргинални приход (МR). Код монополских предузећа он је увек нижи од цене као и од просечног прихода јер се у овом случају несавршене конкуренције спуштањем цене за последњег купца, цена спушта и за све претходне. Због тга је маргинални приход од цене мањи за губитак на претходним јединицама након снижења цена, Дакле, у условима несавршене конкуренције P>МR, док је у условима слободне конкуренције P=МR.

Слика 2.- Како моноплиста максимизира профит

Да би максимизирао профит монополиста мора да нађе равнотежну количину и цену којој ће разлика TR и укупног трошка TC бити највећа. Ова тачка, као што се види на графику налазиће се у пресеку криве маргиналног прихода и трошка. Наиме, произвођачи ће настављати да повећавају свој аутпут све док је MR>MC до тачке MR=MC. Након ове тачке трошкови додатне јединице биће већи од прихода које она доноси и TR ће опадати (случај и у савршеној конкуренцији). Из свега овога следи да је укупни профит једнак разлици TR-TC, што се може још изразити једнакошћи профит=(P-ATC)xQ.

== Алокација ресурса у условима монопола ==

Једно од питања у вези са монополима које се често поставља је у којој мери они заиста штете привреди. Међутим сама структура монополског профита довољна је да пружи потребно објашњење. Циљ монополско произвођача је да цена његових добара буде изнад његових маргиналних трошкова, јер једино на тај начин може достићи тачку MR=MC у кјој ће максимизирати профит.Док аспекта произвођача ово може изгледати неправедно монополиста то види као неминовност. При вођењу своје компаније он се не управља некаквим алтруистичким жељама да на свој рачун обезбеди правичност у привреди већ једноставном жељом да максимизира профит. Ипак ефекат на целокупну привреду није исти као у случају слободног тржишта где је равнотежна цена у пресеку криве тражње и маргиналног трошка. Као последица јавља се да монополиста производи мању количину аутпута од друштвено ефикасне по вишој неефикасној цени што доводи до појаве чистог губитка. Овај чисти губитак који настаје на привреду има ефекат сличан ефекту пореза, односно умањује друштвено благостање.

Слика 3. – Последице неефикасности монопола

== Динамика истраживања и монополи ==

Монополи нису зло у потпуности. Барем тако гласи мишљење неких економских теоретичара који настоје да укажу на неке од врлина несавршене конкуренције. Уобичајена пракса у овим гранама је да се профит који ова предузећа остваре на основу своје веће технолошке ефикасности, патентираних производа или заштићених робних марки буде уложен у даља истраживања или рекламирање како би се задржали испред својих ривал. Захваљујући свом садашњем профиту ова предузећа обезбећују себи на овај начин будући профит. На основу тога мале фирме тврде да не могу ефикасно да се такмиче са монополским предузећима пре свега у пољу истраживања. Међутим конкретни подаци показују да је током прошлог века више од половине важних иновација дошло управо из ових мањих фирми као и од појединачних истраживача и универзитета. Дилема о питању употребе монополског профита се јавља јер није увек сасвим сигурно да ли монополски произвођач тај профит улаже у истраживања која ће унапредити његов производ и процес производње или у кампању којом ће убедити јавност да је његов производ бољи од осталих. Било како било, заједничко мишљење свих је да се гиганти новог индустријског друштва морају држати под сталном присмотром и спречити да њихова самовоља у већој мери угрози друштвено благостање.

== Политика према монополима ==

Постоји више начина којим се могу ограничити моноли. Заједничко за све њих је да се регулација од стране државе сматра једним од основних срецстава које треба да унапреди функционисање ценовних система. Време када се сматрало да је најбоља контрола државе уједно и најмања одавно је прошло. Први од покушаја владе да регулише монополе је Шерманов акт из 1890. Он је илегалним прогласио монополизовање трговине и било какве договоре и завере који би спутавали слободну трговину. Овај документ је представљао велики скок у односу на претходне законе против монопола (којих скоро да и није било), али осим антипатије према монополизованом тржишту нису постојале јасне одреднице око тога шта се сматра легалним а шта не. Своју прву примену Шерманов акт дочекао је 1900. када је спречено спајање железничких компанија Northern Pacific Railroad-a и Great Northern. Године 1911. дошло је до чувених разбијања American Tobaco Company и Standard Oil-a на више мањих компанија. Шерманов акт примењивао се само само на компаније које су својом политиком ограничавале слободно тржиште у тој мери да су гушили скоро целокупну постојећу конкуренцију или као превенција да до таквих случајева не дође (“rule of reason”) . Године 1914. донешен је Клејтонов акт који је требао да ојача Шерманов акт. Он је јасно забранио ценовну дискриминацију уколико није оправдана реалним трошковима, хоризонтална везивања фирми, спајање великих капитала преко куповине већинског дела акција, мада није забранио куповину имовине других компанија, да би се остварила доминација на тржишту . Овај акт заговарао је превенцију и кажњавање свих облика монопола. Делом је захватио и питање радничких синдиката.

== Деловање антимонополских закона ==

Антимонополски закони омогућавају држави да на различите начине унапређује конкуренцију и резултат друштвене репродукције. Оптужба против АТ&Т-а поднесена је на основу кршења Шермановог акта, као и 70 година раније у случају Standard Oil-a. Допуне Клејтоновог закона 50-тих година затвориле су и последње рупе у закону које су дозвољавале удруживање компанија ради доминације на тржишту и смањивања конкуренције. Последњих деценија трошкови влада у области антимонополске политике значајно су порасли и то уз одобравање значајног дела јавности. Како је законом дозвољено да осим државе оптужбу за кршење антимонополских закона може да поднесе и било које предузеће или приватно лице, обазривост предузећа потенцијалних монопола се само још више повећала. Оштрија политика државе по овом питању не огледа се само по већем броју тужби и дужини трајања процеса које води него раније (на почетку прошлог века подизане су највише 2 тужбе годишње, данас тај број премашује 70), већ и по оштрини казни коју доноси. Након процеса, уколико је доказана кривица, компанија може ући у период опадања, или да буде приморана да поштује одређену политику даљаег развоја коју јој одређује антимонополска комисија под сталним надзором и обавезом да даје детаљне извештаје својих пословања. Узмимо на пример случај компаније The United Shoe која је након што је доказано да је кршила антимонополске законе морала да прода своје машине, а не да изнајми као што је била дотадашња пракса, као и да дуги низ година након тога уредно предаје извештаје комисији о својим пословањима. Антимонополски закони имају своје трошкове и користи. Како антимонополску тужбу може подићи и приватно лице, а не само држава, чести су случајеви да је највећи број тужби у гранама са релативно великим бројем произвођача као што је индустрија хране (треба напоменути да је овај број ипак далеко мањи од услова савршене конкуренције, и да поменути модел одудара од модела слободне трговине). Узрок овоме су фрикције у односима између ових фирми . Тако да док се држава бави овим мање важним случајевима, монополи који можда доминирају у неким другим гранама могу да не привлаче пажњу на себе и тако прођу њепримећено. Такође, антимонополски закони понекад превиде разлоге повезивања више предузећа, Понекад се компаније удружују да би смањиле своје трошкове, а не да би елиминисали конкуренцију. Да би антимонополски закони могли да обезбеде друштвено благостање држава мора да буде у стању да разликује легална, од нелегалних спајања упоређујући губитке и кориси које таква сајања доносе.

== Регулација природних монопола ==

Други начин којим држава решава проблем монопола је регулисање понашања монопола. Овај начин контроле најчешће се односи на природне или јавне монополе као што су железнице, елекктродистрибуција итд. Природни монополи настају у оним случајевима када је најефикаснија производња могућа када у датој грани постоји само један произвођач. Давањем оваквих привилегија произвођачу држава настоји да заштити потрошаче одређујући максималне цене. При одређивању цене гледа се да се предузећу обезбеди одговарајућа стопа оплодње капитала од 6,7 или 8 процената што се сматра фер стопом или да им се дозволи цена која ће покривати трошкове производње. У овом случају цена за услуге овог предузећа је виша од ефикасне што доводи до неефикасне алокације ресураса и чистог губитка. Са друге стране , држава може да примора произвођача да цена његових услуга буде једнака његовом маргиналном трошку. У том случају, како је крива просечног укупног трошка за услове несавршене конкуренције опадајућа функција значи да је маргинални трошак мањи од укупног, из чега даље следи да ће предузеће пословати са губитком. Монополисти се тада не исплаћује да остане у грани што свакако није пожељан друштвени исход. Држава може да стимулише монополисту да остане у тој грани субвенцијама, али средства која притом троши долазе од пореског прихода чије убирање само по себи ствара чист губитак.

Слика 4.- Последице регулације природних монопола

Оваква политика повлачи више негативних последица. Уколико је произвођачу загарантован профит, или пословање само са покривеним трошковима он губи мотивацију за било какво унапређење производних процеса или услуга. Да профитна стопа није фиксна, свако повећање продуктивности доносило би већи профит, док у случају фиксног профита монополиста нема реалних користи од смањења трошкова производње.

== Јавно власништво ==

Трећи начин који држава коисти за решавање проблема монопола је јавно власништво. Уколико у одређеној грани привреде постоје услови за настајање природних монопола држава може да одлучи да сама управља тим монополом. Ово решење је често примењивано у многим европким државама у којим држава управља комуналним компанијама, електродистибуцијом и другим великим предузећима. Јавно власништво јавља се и у делатностима које се не могу препустити законостима тржишта као што су пошта, телефонске и телеграфске услуге, или државна одбрана, тј у областима код којих је би се услуге наплаћивале тешко или би наплата била чак и немогућа за једно приватно предузеће (државна одбрана се не може продавати као роба). Тако су још 19. веку владе Белгије, Немачке, Италије и Швајцарске прузеле контролу над својим железницама. Тек са настанком монопола држава је почела да шири сектор јавне приврде како би заштитила привреду. Овај процес добио је на интензитету нако светске кризе 1929-1933. а нарочито после Другог светског рата када су посрнуле велике индустије једино уз помоћ државе могле да се поново покрену као што су производња угља, транспорт, црна металургија итд. Овај процес присвајања својине од стране државе (национализација, а ређе конфискација) био је различитог обима од државе до државе и праћен упоредним оснивањем нових предузећа од стране државе и повећавањем финансијског учешћа у приватним предузећима.. Код многих економиста устаљено је мишљење да је стање природног монопола пожељнија ситуација за привреду од јавног власништва. У природним монополима произвођач може да одлучи да унапреди производњу размишљајући да ако увећа своју продуктивност, повећаће свој капитал и касније ће на основу фиксне профитне стопе убирати већи профит. Насупрот њима државна предузећа имају ниску стопу оплодње, као и слабу мотивацију да свој положај унапреде и често им се пребацује да преживљавају једино захваљујући државним субвенцијама и повољним кредитима. Осим директне контроле, последњих све присутнија је појава споредног успостављања државне контроле. Основни облици државне активности постају државна инвестициона активност и мешовита предузећа.

[уреди] Закључак

Основна карактеристика монопола је да захваљујући својој монополској моћи призводе мање од друштвено ефикасне количине и наплаћују цене које су веће од друштвено признатих дакле изазивају чист губитак у друштву. Као такви они представљају највећу претњу оптималном развој сваке економије, али не само националне јер су њихови утицаји одавно постали међународни. Из тих разлога издвајања из националних буџета зарад борбе против монопола су постала не само позитивне мере државе у борби за обезбеђивањем друштвеног благостања већ и њена обавеза. Мада је ефикасност државе у овој борби још увек далеко од савршене сама претња ограничава искушења модерних пословођа да се упусте у испитивање забрањене сфере монополског привређивања.