Клавир

Из пројекта Википедија

Клавир

Основу грађе клавира чине:

оквир са разапетим жицама,
резонантна даска,
клавијатура са механизмом покретних чекића,
и педале.

Због превеликог оптерећења, оквир за жице се гради од ливеног гвожђа или од челика. Зато се жице укрштају, а самим тим се смањује њихова димензија.

Око челичног језгра се жице (пошто су најдубље) обмотавају бакарним нитима, да би се постигла савршена звучност и да би се дебљином, као и тежином надокнадила смањена дужина.

Тонски распон клавира (у просеку) је од 2А до ц5. Да би се звучност уједначила, обично је десет тонова најдубљег регистра заступљено само једном жицом, а следећих шеснаест тонова са по две жице, док сви тонови горњег регистра имају по три.

Постоје метални клинови (завртњи), који су причвршћени за оквир и предњим, као и задњим делом. Њиховим окретањем помоћу специјалног кључа, подешава се затегнутост жице, одн. штимује се инструмент.

На предњој страни се налази клавијатура. Унутрашњи механизам с којим су дирке повезане, најсложенији је и најпрецизнији део клавирске конструкције. Он се завршава низом дрвених чекића, који при удару о жицу производе звук. Глава ових чекића је обложена филцом.

Важну улогу унутрашњег механизма чине пригушивачи, који са отпуштањем дирке падају на жицу и прекидају њен одзвук. Поред пригушивача постоје десни, леви и средњи педал.

Десни педал омогућује јачи звук, због отпуштања пригушивача. Тако да, када свирач престане да свира (пусти дирку), жице резонирају, јер не постоје пригушивачи ни на једној од жица.

Леви педал стишава, одн. умекшава звук. То се постиже тако што се цео механизам помера мало удесно, па чекићи ударају само о једну жицу, или о две (зависи да ли постоје две или три жице).

Средњи педал служи за пригушени звук. Може да постоји, али и не мора.

Нотација се врши у два кључа. У виолинском кључу се записује оно што свира десна рука, а у бас кључу се нотира оно што свира лева.

Пример: