Мишел Фуко
Из пројекта Википедија
Мишел Фуко ( 15. октобар, 1926 – 25. јун, 1984) француски философ. Држао катедру на Француском Универзитету коју је назвао „Историја Система Мишљења“. Његова дјела су имала огроман утицај на хунманистичке и друштвене науке друге половине 20. вијека. Његов рад се односи на области философије историје културних студија, социологије, образовања, теорије књижевности, философије науке као и на многе друге.
Фуко је познат по својим критикама друштвених установа свих врста, понајвише психијатрије, медицине и казненог система, као и по својим идејама историје сексуалности. Његове опште теорије које се тичу моћи као и односа знања и моћи, коао и идеје о говору у односу на историју западне мисли су широко примјењиване и расправљане.
Рад му је често описиван као постмодернистички или пост – структуралистички од стране коментатора и критичара савременика. У току 1960-тих, често је асоциран са структурализмом. Иако је је у почетку прихватао овај опис, касније је истицао његову удаљеност од структуралистичког приступа, истичући да за разлику од структуралиста није усвојио формалистички приступ. Није прихватао чак ни сврставање у постмодернизам, говорећи да би радије расправљао о дефиницији „модерности“.
Садржај |
[уреди] Биографија
[уреди] Младост
Фуко је рођен 1926, у Поатијеу, у Француској, као Пол Мишел Фуко, у познатој провинцијској породици. Отац му је био познат хирург. Касније Пол из свог имена избацује из непознатих разлога. Похађа језуитски универзитет “Свети Станислав“. Након рата Фуко се укључује у престижну “École Normale Supérieure“ из Улма, која традиционално уводи на широка врата у академску каријеру у Франциској.
Фукоов живот у “École Normale Supérieure“ је био тежак — патио је од акутне депресије, чак је покушавао самоубиство. Посјећивао је психијатра. Можда је ово један од узрочника његовог каснијег бављења психологијом. Чак уз философску диплому добија и диплому из области психологије, која је у то вријеме била новитет као занимање у Француској.
Фуко приступа француској комиунистичкој партији од 1950 до 1953. Са партијом га упознаје Луј Алтисер, који му је у то вријеме ментор. Напушта партију забринут Стаљиновим поступцима у СССР у. У њеном раду никада није активно учествовао.
[уреди] Рана каријера
После кратког периода предавања у “École Normale Supérieure“, прима се положаја на Универзитету у Лилу у гдје од 1953 до 1954 предаје психологију. Године 1954 објављује прву књигу Менталне болести и личност, које се касније одриче. Убрзо постаје јасно да Фуко није заинтересован за каријеру професора, тако да се сели из Француске на један дуг период. 1954 је делегат за културу при Универзитету у Упсали у Шведској. 1958 напушта Упсалу да би на кретко зузео позицију у Варшави и Универзитету у Хамбургу.
Враћа се у Француску 1960-те године како би завршио докторат и почео са радам на катедри за философију на Универзитету “Клемонт – Фернанд“. Тамо упознаје Данијела Деферта, са којим живи у вези до краја живота. 1961 докторида прилажући двије тезе како је то уобичајено у Француској: главна теза названа Folie et déraison: Историја лудила класичног доба и секундарну тезу која је укључивала превод и коментар Кантове антропологије са прагматичке тачке гледишта. Folie et déraison (Историја лудила) веома је добро прихваћена. 1963 објављује Рођење клинике, и реизање дијела из 1954 (сад названо Менталне болести и психологија) којих се касније по други пут одриче.
Након што је Деферт послат у Тунис у војну службу, Фуко се премјешта на Универзитет у Тунису 1965. 1966 године објављује Ријечи и ствари, која стиче огромну популарност упркос тежини. Ово се одиграва у јеку интереса за структурализам па Фуко бива сврстан са посљедњим таласом мислилаца какви су Клод Леви Строс па и Жан-Пол Сартр. У јесен 1968 враћа се у Француску, гдје објављује L'archéologie du savoir (Археологија познања) као одговор критичарима – 1969.
[уреди] После 1968: Фуко активиста
Након 1968 , француска влада прави експериментални универзитет у Венци. Фуко постаје први декан философске катедре у децембру те године, постављајући вешћином младе љевичарске академике, а радикализам једног од њих (Џудит Милер) доводи до повлачења акредитације катедри. Фуко такође учествује у студентским протестима и тучама студената са полицијом.
Године 1970 бива изабран у најпрестижније француско акдемко тијело Универзитета Француске као професор на Историји система мишљења. Политички је сада више ангажован. Помаже да се оснује Затворска информациона група, као начин да се чује глас затвореника. Дијело Надзирати и кажњавати резултат је таквих интересовања.
[уреди] Позни Фуко
Седамдесетих година политички активизам у француској опада, и већина Маоиста (међу којим а је био и Деферт) окрећу се супротној идеологији, постајући такозвани Нови философи, често цитираући Фукоа као највећи утицај на њих. У овом периоду Фуко почиње писати Историју сексуалности, коју никад не завршава.
Почиње да проводи доста времена у САД, будући универзитетски ангажован на Берклију, док у Сан Франциску активно учествује у хомосексуалној култури. На тај начин, највјероватније, оболијева од ХИВ-а, прије него што болест добија свој званични опис. Умире од болести везане са ХИВ-ом у Паризу 1984.
[уреди] Спољашње везе
