Социологија

Из пројекта Википедија

Социологија је општа и основна наука о друштву (схваћено као систем, као конкретно-историјску целину или неки његов део као целину). Она проучава системе односа који се у друштву успостављају између појединаца и друштвених група, друштвену структуру,те односе друштва према природи. Социологија је друштвена наука теоријског карактера која тежи откривању општег и систематског сазнања. Kao наука о друштву социологија је настала у првој половини 19. века. У то време су неке природне науке као што су биологија и физика биле већ развијене и као такве утицале и на формирање науке о друштву.

• "Социологија"је наука која проучава друштво као једну целину.
• "Посебне социологије" се баве изучавањем појединих подручја друштва.
• Шездесетих година овог века "посебна социологија" почела је нагло да се развија, и то пре свега у земљама са већом традицијом у развоју социологије уопште (Француска, САД, Немачка,...)
• У изучавању најопштијих законитости настанка и развоја друштва,социологија мора полазити од законитости које утврђују посебне друштвене науке, изучавајући посебне области друштвене стварности или поједине друштвене појаве.
• Социологија даје посебним друштвеним наукама теоријски и методолошки оквир за изучавање оних области друштвене стварности или појединих друштвених појава које су предмет њиховог изучавања,а посебне друштвене науке дају социологији, пре свега огроман емпиријски материјал, као и резултате до којих су дошле изучавањем законитости посебних области друштвене стварности и појединих друштвених појава.
• Као научни поглед на друштво, социологија се јавља у оквиру модерне рационалистичке мисли.

[уреди] Метод социологије

• Научни метод
  • Метафизички метод се заснива на схватању да су појаве у природи, људском друштву и мишљењу непроменљиве, односно да се у њима евентуално одвијају само постепене, еволутивне промене. У њима нема борбе унутрашњих супротности и налазе се у свеопште међусобној повезаности.
  • Диалектичко-материјалистички метод заснива се на схватању света по коме су појаве у природи, људском друштву и људском мишљењу квалитативно променљиве на основу борбе унутрашњих супротности и налазе се у свеопште међусобној повезаности. (Марксистичка теорија)
• Метод друштвених наука: свака теорија има и одговарајући метод:
  • Грађанска теорија о друштву која је била усмерена ка објашњењу, оправдању и очувању постојећег буржоаског друштва, имала је и одговарајући метод за његово изучавање. То је позитивистички метод, који као начин за изучавање друштва изражава дух теоријске оријентације у оквиру које настаје.
  • Марксистичка теорија о друштву била је оријентисана на критику постојећег буржоаског друштва, као и на тражење теоријских и научних аргумената за његово укидање и формирање новог, социјалистичког друштва. Тако је њен метод у функцији извођења тог друштвеног преображаја. Тај метод је примена принципа дијалектичког материјализма, као општег научног метода, на проучавање друштва и његових појава.
• Метод социологије: позитивистичко, функционалистичко, структуралистичко, "социологија разумевања" и марксистичко схватање социолошког метода. Метод социологије у ствари представља прилагођење научног метода, тј. метода друштвених наука, у социолошку намену. Тако се долази до следећих фаза у социолошком истраживању:
  • Предмет истраживања: дефиниција објеката истраживања и претпостављање релација између њих.
  • План истраживања: бирање методе истраживања, података који ће се бележити и људи који ће ући у екипу. Савремени методолошки поступци су: посматрање, анкета, интервју, експеримент, социометријски метод, анализа садржаја.
  • Прикупљање података: имплементација плана.
  • Сређивање података: сабирање и класификација по разним критеријумима. То се најбоље извршава планирањем базе података у коју ће се већ у току прикупљања подаци уносити и аутоматски сређивати и класификовати.
  • Анализа података: провера да ли је испуњена хипотеза и провера да ли је установљена још нека нова релација која није била предвиђена на почетку. Постоји неколико врста научног објашњења:
    • Узрочно објашњење утврђује узрок појаве која се догађа.
    • Функционалистичко објашњење односи се на утврђивање функције појаве у односу на шири систем коме припада, односно утврђуе да ли појава својим присуством доприноси његовом јачању, слабљењу или је неутрална у односу на тај систем.
    • Структурално објашњење се односи на утврђивање места појаве која се испитује у оквиру шире друштвене целине, тј. у односу на друге појаве. У духу овог објашњења, понашање појаве зависи од места које она има у оквиру те целине, појава је, дакле условљена структуром те целине.
    • Телеолошко објашњење неке појаве подразумева њено довођење у везу са неким друштвеним циљем. Уколико се покаже да међусобне везе постоје, онда се утврђује карактер тих веза, тј. да ли су узрочне или неузрочне
• Методолошки поступци прикупљања података:
  • Посматрање је најстарији методолошки поступак. Дели се на директно и индиректно:
    • Директно посматрање врши сам посматрач, а односи се на актуелне друштвене појаве. Може да буде
      • неорганизовано, на које се посматрач одлучује на лицу места, без неког претходног плана и
      • организовано, које је део неког плана истраживања. Оно може са учествовањем, у коме сам посматрач утиче на развој догађања као део посматраног процеса, и може да буде без учествовања.
  • Анкета се користи за масовно прикупљање чињеница и мишљења. Анкете могу да се прикупљају у директном контакту или посредно (штампа, ХалоПинк, интернет, ... ). Анкете такође могу да буду са затвореним (selectbox) и отвореним (editbox) одговорима. Први облик се касније лакше сортира, али је други облик веродостојнији.
  • Интервју је сличан анкети, осим што се одвија у директном разговору.
  • Експеримент је посматрање вештачки изазване појаве. Ту постоје три препреке:
    • Друштвене појаве се теже изазивају у циљу тренутног проучавања, те захтевају више времена за истраживање,
    • Експеримент мора остати тајан да би људи могли да реагују као и у природно изазваној ситуацији,
    • Пошто су друштвене појаве врло сложене, мора се добро изоловати група над којом се врши експеримент, да не би долазило до утицаја спољашњих фактора на развој догађаја.
  • Социометријски поступак се употребљава у оквиру социометрије, која је једно од схватања у оквиру психологистичког смера у социологији. Аутор овог схватања је амерички психијатар и социолог Јакоб Морено. Поступак се заснива на откривање структуре односа (типа симпатије, ауторитета, угледа, итд.) унутар неке мале друштвене групе. Резултати се графички приказују на социограмима.
  • Анализа садржаја односи се на анализу докумената, тј. информација. Постоји квантитативна анализа (у којој се одређује количина података у функцији времена, положаја и др.) и квалитативна анализа (у којој се одређује тип података, нпр. позитивни, негативни или неутрални).

[уреди] Историја учења о друштву

• Античка мисао о друштву
  Стари робовласнички системи у којима је владар био поистовећен са богом, нису остављала пуно простора за размишљање о друштву, односно за чување информација о размишљању о друштву. Такви услови су се стекли тек у Античкој Грчкој. У Старој Грчкој су се сви људи (у шта нису били увршћени робови) бавлили политиком и учествовали у уређењу полиса.
  • Платонова "Држава" је прво дело целовито сачувано дело о државном уређењу. Платон говори да је држава нужност на коју су људи приморани да би остварили многобројне потребе. Да би држава остварила своју улогу, она мора да буде организована на најбољи начин, а то значи да буде добро извршена подела рада. По том принципу Платон дели друштво на сталеже:
    • Први сталеж су управљачи. То су мудраци, филозофи и њихова главна особина је мудрост. Они управљају друштвом.
    • Други сталеж су чувари. То су ратници и њихова главна особина је храброст. Они бране државу и штите закон.
    • Трећи сталеж су радници. Они обезбеђују материјалне потреба друштва, а њихове особине су послушност и радиност.
  • Аристотел је, за разлику од Платона, више био оријентисан на истраживање постојећег друштва. Анализом 158 устава грчких полиса, он је поделио државна уређења на добра (монархија, аристократија и република) и лоша (тиранија, олигархија и демократија).
• Средњевековна мисао о друштву
  Феудални систем је период у коме се друштво везује за деловање натприродних и свемоћних сила које са неба регулишу читав живот на земљи. Међу средњевековним мислиоцима издвајају се, по целовитости тумачења друштва, два велика имена — Свети Августин и Тома Аквински.
  • Свети Августин (345-430) је био велики познавалац теолошке и филозофске мисли, а истовремено је заузимао високо место у црквеној хијерархији. Његово дело "О Божијој држави" (Де цивитате Деи) објашњава пад Римског Царства (410. година). Он дели историју на шест периода:
    • Од Адама до Потопа,
    • од Нојеа до Аврама,
    • од Аврама до Давида,
    • од Давида до Вавилонског царства,
    • од Вавилонског царства до Христа,
    • од Христа до Апокалипсе. У сваком од ових периода водила се борба између добра и зла, с тим што је синоним зла ђавоља или земаљска држава', а синоним добра је божија држава'. Пошто је Рим у време своје пропасти био ђавоља држава, његовом пропашћу је победило добро.
  • Тома Аквински (1227-1274), за разлику од Светог Августина који је живео на почетку феудализма, живи и пише своја дела у времену развијеног феудализма. Тај период одликује развој трговине и новчане привреде, доступност тековина других народа и опадање доминантног утицаја католичке цркве. Тома Аквински је био велики познавалац и поштовалац Аристотеловог учења. Он каже да је монархија најбоља јер је најефикаснија, а најгора је тиранија. Он дозвољава народу могућност и право на побуну против тираније, па и убиство тиранина. Због тога што световна власт може да се изопачи, он даје предност духовној, тј. црквеној власти.
  • Ибн Халдун (1332-1406) је живео у Арабији где је религиозни утицај био мањи него на западу, тако да Халдун истиче да је друштво у великој зависности од биолошких и географских фактора. Он уводи законе о друштвеном развоју који не зависе од човека и његове воље. Главни друштвени закон по њему је закон Еволуције (сваки политички режим траје три генерације).
• Мисао о друштву у новом веку
  Са појавом капитализма, појавиле су се две нове класе — буржоазија и пролетеријат. Иако су сви били једнаки пред правом и законом, постојала је велика разлика заснована на економској моћи појединца. Тада су се појавиле две струје у социологији:
  • Апологетска која је тежила да објасни и оправда постојећи друштвени и економски систем (теорија друштвеног уговора).
  • Критична која је анализирајући капиталистичко друштво указивала на нужност његовог укидања и успостављања новог и праведног друштва за све његове чланове (утопистичка, социјалутопистичка, научни социјализам). Теорије друштвеног уговора говоре да су људи по природи једнаки и да ни један друштвени закон не може да доведе у питање законе природе. Као једнаки и слободни људи могу да одлуче како ће организовати међусобне односе и уопште како ће живети. Они као једнаки и слободни потписују уговор којим успостављају друштво које им одговара. С обзиром да уговор, као правни акт, могу да потпишу само слободни и једнаки грађани, то они тим чином успостављају и одговарајуће друштво — грађанско друштво. Главни представници теорије друштвеног уговора су: Томас Хопс, Барух де Спиноза, Џон Лок и Жан-Жак Русо.
  • Томас Хопс (1588-1679) каже да је човек по природи себичан и зао и тежи да оствари своје потребе независно од других људи, али пошто су сви људи такви, они се свесно и добровољно одлучују да ограниче своју природу да би добили гаранцију за егзистенцију. Склапају споразум, уговор којим стварају друштво, а сва своја права преносе на државу и владара који влада у њиховом интересу и коме су они дужни да се покоравају. Такву државу он назива Левијатан и каже да појединац практично и нема другог излаза него да се за њу определи.
  • Барух де Спиноза за разлику од Хопса даје либералнију, демократскију верзију теорије друштвеног уговора. Он сматра да људи не преносе сва права већ задржавају право на слободу савести, достојанство и својину. То су неотуђива права човека.
  • Џон Лок, енглески теоретичар, каже да је човеково право на својину неотуђиво право човека. Такође наглашава да се друштвени уговор односи само на онога ко га је потписао, а да се не преноси на потомке. Он такође развија идеју о подели власти на законодавну и извршну власт.
  • Жан-Жак Русо (1712-1778), француски филозоф, сматра да су људи по природи добри, али да их друштво квари, и у складу са тим, он је велики противник проватне својине. Он се залаже за успостављање таквог друштва у ком ће људи моћи да сачувају своја природна права на слободу, једнакост и равноправност, у којој се права не преносе, већ је сам народ носилац суверенитета који је недељив и неотуђив. Русоове идеје су после Буржоаске револуције уграђене у Јакобински устав.
  • Шарл де Монтескије (1689-1755), аутор "Духа закона", придаје велики значај географском положају и клими, па и величини државе. Социал-утопистичка учења су учинила већи допринос за даљи развој мисли о друштву. Најизразитији представници су Сен Симон, Шарл Фурије и Роберт Овен. Њихове претече су Томас Мор ("Утопија") и Кампанела.
  • Анри-Клод Сен Симон (1760-1825) засновао је своје учење на снажној критици капиталистичког друштва. Посебно је критиковао приватну својину и хијерархијску организацију друштва. Будућу организацију назива социјалистичком, а његове идеје ће ући у основе Марксове теорије научног социјализма. Његове идеје су пре свега идеја о укидању приватне својине, идеја о укидању државе, идеја о расподели према раду у првој фази односно према потребама у другој фази социјализма и најзад идеја о томе да производњом треба да управљају они који у њој раде. Он сматра да треба увести науку која ће изучавати друштво у целини и такву науку назива социјалном физиологијом. Истовремено он дефинише и метод ове науке као историјски да би се упознала прошлост, са циљем да се предвиди будућност.
  • Шарл Фурије (1772-1837) заступао је сличне идеје као и Сен Симон. У вези са тим идејама, дошло је до настојања да се оне остваре. Основане су такозване фаланге у којима људи живе удружени као произвођачи и као потрошачи, при чему свако ради оно за шта има природне склоности.
  • Роберт Овен (1771-1858) јасно и изричито каже да социјализам треба да буде друштво са друштвеном својином.

[уреди] Настанак социологије

• Грађански смер у социологији
  Друштво је и раније изучавано у оквиру филозофије, али се полако дошло до потребе да се створи посебна наука о друштву.
  • То је први остварио Огист Конт (1798-1857) у свом "Курсу позитивне филозофије" у коме је вршио класификацију наука. Он је социологији одредио задатак да изучава друштво у целини, како у стању мировања, тако и у стању кретања. Одатле се социологија одмах дели на социјалну статику и динамику.
    • Социјална статика има за задатак да прикаже анатомију друштва у мировању и да открије неопходне услове за одржавање хармоничних односа у друштву, па на тај начин и јединства друштва као целине. По Огисту Конту, основна јединица друштва ја породица јер она представља природно стање човекове активности и у њој владају односи који чине природни темељ свих односа у друштву. То су односи неједнакости (између полова, генерација) и односи подређености (између генерација и по основи старешинства). У складу са тим, он у социјалној структури наводи четири класе:
      • Спекулативна класа представља носиоце научне, филозофске и естетске делатности, због чега имају највиши положај у друштву.
      • Практичну класу чине представници производње и промета (банкари, трговци, предузетници).
      • Пољопривредничка класа
      • Радничка класа
    • Социјална динамика по Конту треба да буде општа теорија природног напретка човечанства. Она треба да изучава узроке и законитости друштвених промена.
  • Механицистичке теорије су она схватања која објашњавају друштвене појаве и процесе помоћу закона који владају у природи, односно физици и хемији. У механицистички оријентисане социологе убраја се Вилфредо Парето (1848-1923) који је развио теорију о социјалној равнотежи коју је објаснио помоћу два појма: резидуум и дериватум.
  • Биологистичке теорије схватају да је друштво део органског света који проучава биологија, те исти закони и методи који важе за биологију, морају да важе и за социологију. Због открића да сва жива бића имају ћелијску структуру и због открића борбе за опстанак, раздвајају се два правца - органицистички и социјал-дарвинистички.
    • Најзначајнији представник органицистичког правца је Херберт Спенсер који је сматрао да за друштво важе закон еволуције, закон одржања енергије (материје) и борба за опстанак. Он је изложио свој концепт преласка друштва из ниже фазе у вишу.
      • Милитаристичка фаза је фаза у којој су људи организовани у хорде и укојој се организује чврста војна организација и дисциплина, одрицање личних права и покоравање војном вођи. Временом то прелази у деспотизам у коме се ствара хијерархија.
      • Индустријска фаза је фаза у којој је личност слободна, па могу да дођу до изражаја њене способности и потребе. Овде је борба за опстанак манифестована тако што преживи оно друштво које се боље прилагоди индустријском раду, али и које уважава личне потребе.
    • Социјал-дарвинистички правац сматра да се друштво може објаснити само помоћу закона о борби за опстанак. Најзначајнији представник овог правца је Лудвиг Гумплович (1838-1909). Он сматра да се у друштву води немилосрна борба између раса, од којих су неке више, а неке ниже.
  • Психологистичке теорије истичу свест и психу као најбитнија својства човека. Међу првима са оваквим ставовима био је Џон Стуарт Мил (1806-1873) који је сматрао да људи у друштву задржавају иста својства као и појединци. Такво тумачење се брзо развијало и диференцирало у више праваца. Најзначајнија три су индивидуално-психолошки, колективно-психолошки и социјално-психолошки правац.
    • Индивидуално-психолошки правац објашњава друштво, као и све појаве, процесе и односе у њему, и законитости друштва уопште, елементима индивидуалне психе. Габријел Тард (1843-1904) сматра да је кључни елемент психе подражавање. Мак Дугал (1871-1938) томе додаје и инстинкт. Сигмунд Фројд (1876-1939) сматра да су кључни елементи нагони, и то два кључна: полни нагон и агресивни нагон. Макс Вебер (1864-1920) сматра да се све друштвене појаве могу објаснити њиховим унутрашњим смислом. Због тога не треба испитивати узроке појава, већ треба да их разумеју(идеално-типске конструкције).
    • Колективно-психолошки правац настао је у класичној немачкој филозофији, посебно у Хегеловим делима. Најистакнутији представник овог правца је Емил Диркем (1858-1917) каже да друштво није прост збир чинилаца, већ да има своја обележја и законитости.
    • Социјално-психолошки правац настао је са тежњом да се превазиђе екстремност претходна два правца. Најистакнутији представник је Жорж Гурвич (1897-1965). Он, вршећи класификацију социологије, друштвене појаве дели на структуиране и на аструктуралне. Структуиране појаве су и конкретно-апстрактне, тј. то су велике друштвене групе. Аструктуралне појаве су апстрактне и то су микросоциолошке појаве, мале друштвене групе. Структуиране појаве изучава макросоциологија, док аструктуралне изучава микросоциологија. Појаве које изучавају микро и макро социологија, спадају у сферу хоризонталног плурализма. Поред овога постоји и вертикални плурализам који изучава структуре друштва кроз слојеве из којих се оно састоји, и то изучава дубинска социологија. Према Гурвичу, постоји десет слојева од којих се састоји друштво у вертикалној структури. То су:
      • морфолошка и еколошка површина
      • друштвене организације или организоване надградње
      • друштвени узори
      • колективна понашања која се одвијају са извесном привлачношћу, али ван организационих апарата
      • сплетови друштвених улога
      • колективни ставови
      • друштвени симболи
      • еруптивна, новаторска и стваралачка колективна понашања
      • колективне идеје и вредности
      • колективна друштвена стања и колективни психички акти
    • Бихевиористичка социологија настоји да објасни друштво, друштвене појаве и појединачну психу као резултат друштвеног понашања појединаца, које је у крајњој линији њихова реакција на спољну средину.
  • Функционализам је један од најутицајнијих праваца у савременој грађанској социологији. Јавља се у три варијанте: првобитној биологистичкој, нормативној и социјално-кибернетској. Основна идеја је схватање да је друштво трајна и стабилна структура, чији су елементи чврсто повезани и чине складну целину. Сваки елеменат те целине има одређену функцију, чији је задатак да врши одређену делатност која представља допринос одржавању постојеће целине, пре свега у стању хармоничне равнотеже. Основни принципи су:
    • Принцип функционалног јединства друштва, по коме је друштво затворен систем хармонично усклађених делова,
    • Принцип универзалности, по коме сваки део друштва има позитивну улогу у одржавању система,
    • Принцип нужности, по коме сваки део, вршећи своју улогу одржава континуитет система,
    • Принцип динамичне равнотеже и континуитета, по коме у сваком друштвеном систему постоје механизми који га држе у равнотежи или су способни да га после поремећаја равнотеже враћају у пређашње стање.
  • Структурализам је преузет из социјалне антропологије. Његова суштина је у истицању, наглашавању значаја друштвене структуре, односно у настојању да се тежиште истрашивања друштва помери од човека ка структури. Главни представник је Мишел Фуко.
  • Формално-социолошки правац утврђује специфичност предмета социологије у форми, одвојено од садржаја. Најдаље је отишао Леополд Фон Визе са својим Системом опште социологије. Он каже да социологија, као општа наука о друштву, изучавајући друштвено, међуљудско, изучава односе између људи, а посебне социологије изучавају односе између људи и ствари. У те сврхе, он конструише четири основне категорије свог социолошког система:
    • Социјални процес дефинише као процес којим се људи везују тешње једни са другима или се више раздвајају једни од других.
    • Социјални однос је лабилно стање повезаности или раздвојености између људи које је произведено од једног или више социјалних процеса.
    • Социјални простор је универзум у коме се одигравају социјални процеси.
    • Социјална творевина је множина социјалних односа који су тако повезани да у практичном животу представљају јединство.
• Марксистички смер у социологији
  Марксистичко схватање света настало је у оквиру учења Маркса (1818-1883) и Енгелса (1820-1895) и њихових следбеника. Оно представља скуп теорија које се односе на сва подручја објективне стварности, као што су филозофска, економска, социолошка, антрополошка теорија. Све ове теорије заједно представљају целину и означавају јединствен поглед на свет. У оквиру немачке класне филозофије, највећи домет и допринос марксизму дао је Георг Вилхелм Фридрих Хегел (1770-1831). Преузимајући од Хегела принцип дијалектике, Маркс и Енгелс су му дали материјалистичку садржину.
  • Учење енглеских економиста XВИИ и XВИИИ века заснивало се великим делом на чињеници да је Енглеска тог доба била најразвијенија капиталистичка земља и да је у том смислу пружала солидну искуствену основу за изучавање капиталистичког начина производње и буржоаског друштва уопште. Најистакнутији представници енглеске политичке економије били су Адам Смит (1723-1790), чији је најважнији рад "Истраживање о узроцима и природи богатства народа" и Давид Рикардо (1779-1823), чији је најважнији рад "Начела политичке еконимије и опорезивања". Они су анализирали рад као извор богатства и дали темељ радне теорије вредности, коју су касније Маркс и Енгелс употребили за стварање теорије вишка вредности, која представља суштину њиховог економског учења.
  • Социјал-утопистичка учења су такође допринели марксизму снажном критиком капитализма и указивањем на потребу његовог укидања. Филозофску основу марксизма, дакле, представља јединство филозофског материјализма и дијалектике.
    
    Марксистичко схватање друштва
    У време када је настало Марксово учење о друштву јавља се социологија као наука у делима Огиста Конта и Херберта Спенсера.
    Марксизам и социологија, настали у исто време и у сличним друштвеним и политичким условима, показали су један према другоме крајњу игноранцију. А у ствари, радило се о дубокој и оправданој нетрепељивости. Први социолози и њихови каснији следбеници, сматрали су да је Марксово учење о друштву опасна идеологија нижих слојева који преко ње желе да се домогну власти и промене свет у своју корист. А Маркс и Енгелс су, у новој науци о друштву — социологији, видели конзервативну друштвену мисао која је настала са циљем да ауторитетом науке, не само објасни, већ и оправда постојеће друштвене односе и на тај начин обезбеди њихову стабилност, а по могућству и вечност.
    И једни и други су били у праву. Својом теоријом Маркс и Енгелс су заиста желели да укину постојећи и успоставе нови свет, а касније ће та теорија стварно и послужити радничкој класи као средство, оружје , у борби за освајање власти, промену света. А и буржоаски социолози су свој велики теоријски систем заиста ставили у службу научне аргументације за очување класног друштва буржоаског типа.
    Истина, Марксово учење о дружтву није строго социолошко јер се тиче и економије, филозофије и антропологије, али би се са аспекта савремене социологије у мањој или већој мери сличне примедбе могле упутити и Марксовим савременицима грађанске оријентације, који се сматрају готово официјелним творцима социологије као науке.
    Суштина Марксовог ушења о друштву садржана је у реченици: "Не одређује свест људи њихово биће, већ обрнуто, њихово друштвено биће одређује њихову свест".
• Нова социологија
  Од свог настанка, средином прошлог века, до средине овог века, у првих сто година свог живота, социологија је имала велике напоре да се конституише као нова наука, као општа друштвена наука. Ти напори донели су драгоцене резултате: социологија се временом конституисала као самостална наука, дефинисала је свој предмет, полако се стварају услови и за уобличавање социолошког метода, прилично успешно је одређен однос социологије према другим наукама, као и однос социологије према другим друштвеним наукама. Пошто се друштво непрестално мењало, дошло се до потребе да се и наука о друштву промени и да се формира нека нова социологија. Већ на самом почетку долази до различитих схватања концепција промена које социологија треба да претрпи у погледу своје трансформације:
  • Прва група схватања заснива се на уверењу да се преко уклањања недостатака у постојећим теоријским системима или у оквиру емпиријских истраживања, ти недостаци превазилазе уношењем извесних корекција. Тиме би практично била сачувана теоријска суштина постојеће социологије, само би, у складу са измењеним друштвеним околностима, теоријска уопштавања и теоријска интерпретација били изтражени на вишем нивоу.
  • Друга група схватања заснива се на уверењу да се решење за постојећу ситуацију у социологији налази у једној новој, различитој од дотадашње социологије. Она би требало да да нову теоријску основу за целовито изучавање друштва, да буде хуманистички усмерена, а способна да покрене и усмерава друштвене процесе и промене. Нарочито је био изражен захтев за активним односом нове социологије према друштвеној пракси. У том смислу се овај захтев може схватити као протест савремених социолога против бесплодности дотадашње социологије у односу на друштвену праксу. Али и ова тзв. нова социологија има своје две струје: радикалну и хуманистичку.
    • Радикална социологија јавља се шездесетих година у САД и Западној Европи нешто касније. Она изражава крајњи критички однос према статичкој визији друштва у досадашњој социологији. Радикална социологија за коју се они залажу, не треба да буде ни само теоријска, ни само емпиријска наука, али не треба да буде ни вредносно неутрална. Напротив, она би морала да оствари јединство теорије, метода и друштвене акције. Сви представници радикалне социологије су сагласни у уверењу да друштво треба да се мења и да у односу на те промене социологија треба да има активну и значајну улогу. Али, међу њима не постоји сагласност око тога какво би то ново друштво требало да буде, ни којим се путевима до њега може доћи. Једни сматрају да се то може учинити успостављањем контроле над центрима моћи у друштву. Други као пут виде кроз укидање старог друштва путем разарања, деструкције и саботаже. Ново друштво не би смело да садржи ни један од битних елемената садашњег друштва, у које спадају сва она главна обележја индустријског друштва (масовна производња и расподела, простори урбаних комплекса, бирократски апарат). Степен материјалног развоја у овом друштву би морао да буде такав да сви чланови друштва имају приближно једнаке услове за живот, отприлике онакве какве у савременим развијеним грађанским друштвима има виши слој средње класе.
    • Хуманистичка социологија суштину садржану у новој визији улоге појединца, човека, у односу на друштво и промене у њему. Са аспекта ове социологије, човек је биће које осећа, мисли и делује, способно, дакле, за активан однос према стварности у којој живи, па према томе и за активан однос према друштву као делу те стварности.

[уреди] Друштво

• Појам друштва
  Друштво се може дефинисати као целокупност односа људи према природи и међусобних односа људи.
  Што се тиче односа људи према природи, он је јединствен. Његова суштина је у континуираном настојањуи људи да природу потчине себи. Што се тиче односа између људи, он је много сложенији и обухвата све односе међу људима, од оних мање сложених и мање битних, до веома сложених и најбитнијих. Међу њима су и најсложенији и најбитнији за разумевање друштва производни односи. Појединачне, емоционалне и интелектуалне везе међу људима резултат су њихових појединачних воља, али односи у које ступају живећи у нацији, насељу или породици су нужни, с обзиром на објективност ових делова друштвене стварности.
• Структура и динамика друштва
  С обзиром да социологија проучавајући друштво, проучава и друштвене појаве које у својој укупности међусобно повезане образују људско друштво, то се као један од првих задатака социологије намеће потреба да се изврши класификација и утврде међусобни односи између тих појава, односно да се утврди структура друштва, с обзиром на односе који постоје између елемената из којих се она састоји. Као и да се утврди динамика друштва, с обзиром на карактер промена елемената друштва које доводе до његовог кретања.
  • Друштвена структура се састоји из два основна начела: економске основе и друштвене надградње, с тим што се друштвена надградња диференцира на друштвено-политичку организацију друштва и облике друштвене свести.
    • Економска основа представља област друштвене производње материјалних добара која омогућава друштвену и индивидуалну егзистенцију човека.
    • Друштвену надградњу сачињавају све остале области друштвене стварности које су у крајњој линији условљене економском основом друштва. То су грубо диференцирано друштвено-политичка организација друштва (држава, правне институције, политичке организације) и друштвена свест која се састоји из правно-политичке надградње и виших облика свести (религија, морал, филозофија, наука и уметност).
  • Друштвена динамика произилази из схватања покретачких снага развоја људског друштва, као саставног дела схватања друштва уопште. Те снаге су садржане у развоју производње, односно у развоју њених материјалних снага, које доводе до нужне, одговарајуће промене у производним односима, а и једни и други заједно доводе до даљих промена у свим осталим областима друштвене стварности, односно у областима друштвене надградње.

[уреди] Друштвена основа

• Друштвена основа има економски карактер и састоји се из производних снага и производних односа, који се заједничким именом зову начин производње
  У ширем смислу, друштвена основа обухвата и производњу људи, географске факторе и остатке претходног начина производње.
• Производне снаге сачињавају средства за производњу и човек са својим способностима.
• Производни односи су односи у које људи ступају у процесу производње.

[уреди] Облици друштвеног живота

• Хорда је настарији и најнеразвијенији облик друштвеног живота. Она је настала на нижем ступњу дивљаштва и траје до његовог следећег ступња. Формирала се из шопора у коме су живеле човеколике животиње и представља почетак друштвеног живота. Хорда је представљала и биолошку и економску заједницу јер је човек све своје потребе реализовао у њој. Хорда се састојала од 10-20 чланова који су живели на заједничкој територији, стално се крећући у потрази за храном.
• Род је виши облик организовања друштвеног живота. Специфичност рода је да се први пут из полних односа искључују родитељи и деца и формира се брачна заједница по генерацијама. Касније ће се из полних односа искључити и рођена браћа и сестре. У родовима се врши подела рада. Неки родови се баве земљорадњом, неки сточарством, занатством. Такође се велики родови цепају, али задржавају везе са осталим новим родовима, па се на тај начин формирају братства
• Племе сачињава већи број родова који су настали из једног заједничког рода. То је дакле заједница која се заснива на крвном сродству, али и на заједничкој територији. Племе обједињује извесне функције родова, у почетку само везане за ратовање, а касније све више. Касније се јављају и савези племена.
• Народ је први облик организовања који није заснован на крвном сродству, већ само на територијалној повезаности. До спајања племена у оквиру државне заједнице долази због појаве приватне својине и првих манифестација издиференцираности друштва на класе. Класна подела је захтевала организацију за заштиту интереса класе која је била носилац средстава за производњу. Та организација је била држава, а становници који су на њеној територији живели били су пре свега подељени на класе.
• Нација настаје као резултат великих економских, политичких и културних промена које са собом доноси капиталистички начин производње, буржоаско друштво.
• Класе су велике друштвене групе које се налазе у међусобном односу експлоатације.(&цопy; бy Ленин)
• Касте су затворене друштвене групе, формиране на религиозној основи, настале и нестале у робовласничком друштву.
• Сталежи су велике друштвене групе које се формирају на правним основама, настале и нестале у феудалном друштву.
• Држава је настала као резултат потребе да се заштити опстанак друштва и њених чланова, који су били угрожени класним сукобом када је избио између прве две антагонистички међусобно супротстављене класе.
  Држава је класни апарат насиља!(моје виђење)
  Према организацији власти држава се дели по
  • Облику владавине на монархије и републике.
  • Критеријуму политичког режима на аутократије и демократије
  • Критеријуму државног уређења на просте и сложене државе, при чему сложене државе могу бити федерације и конфедерације.
• Политичке партије су организације савременог друштва које имају за циљ освајање и одржавање државне власти. Деле се на
  • Грађанске партије које теже да заштите интересе буржоазије и деле се на конзервативне и либералне.
  • Радничке партије се деле ма социјалистичке и комунистичке.
• Породица је један од најстаријих облика у којима људи организују свој живот. Она има биолошку, психолошку и економску функцију. Биолошка димензија породице односи се на остварење сексуалних веза и рађања, односно производњу људи. Психолошка димензија односи се на васпитање деце и на формирање и изражавање осећања између чланова породице — пре свега родитеља и деце, али и мужа и жене. Економска димензија односи се на чињеницу да се у њеном оквиру одвија организација и подела рада. Породице су се развијале следећим током:
  • брачна заједница по генерацијама (породица крвног сродства)
  • пунална (искључени рођени браћа и сестре)
  • синдијазмичка (брак између једног мушкарца и једне жене)
  • моногамска (тешко раскидива)

[уреди] Елементи правно-политичке структуре друштва

• Право представља скуп друштвених правила које је донела држава са циљем да се њима, уз помоћ монопола физичке силе, заштити класни интерес владајуће класе.
• Политика је усмеравање друштва путем доношења и извршавања одлука које важе за друштво као целину. Она се састоји из три елемента:
  • политичка идеологија
  • политичке организације
  • политичка делатност

[уреди] Друштвена свест

• Религија је систем идеја и скуп осећања који суштину света објашњавају натприродним, ирационалним. У свом развоју религиозна свест пролази кроз три фазе — анимизам, политеизам и монотеизам. Са развојем људског друштва Бог престаје да буде биће, већ се јавља као идеја (деизам). У савременом свету присутна је и једна нова религиозна свест, пантеизам, која настоји да помири религију и науку.
• Морал је облик друштвене свести који представља систем правила или норми заснованих на схватању добра и зла, које регулишу односе човека према друштву, другим људима и себи самом, на тај начин што их се људи придржавају без обзира на санкције.
• Филозофија представља облик друштвене свести који настоји да изрази законитости које постоје у природи, друштву и мишљењу. Предмет којим се она бави је дакле укупна објективна стварност, свет у целини и у том смислу она даје општи, универзални поглед на свет, представља општи облик свести.
• Наука је облик друштвене свести који представља систем знања о законитостима које се односе на природу, друштво и људско мишљење. Истовремено, наука је и процес стицања нових научних сазнања.
• Уметност је облик друштвене свести кроз који стваралац у одређеном времену изражава свој однос према објектима и стварноси (природи у ужем смислу) кроз различите естетске области помоћу различитих симбола, а обраћајући се чулима.

[уреди] Друштвена динамика

• Појам друштвене динамике или кретање друштва
  Могу се уочити два појма кретања — шири и ужи:
  • Шири појам кретања друштва посразумева свако кретање у друштву, сваку промену.
  • Ужи појам кретања друштва обухвата само промене које битно мењају друштво или неки његов део, односно доносе квалитет који до тада није постојао.
• Појам социјалне револуције
  Свако кретање друштва које се одвија постепено, споро и не доноси велике, битне промене, назува се еволуција. Са друге стране, револуција мења друштво у целини веома брзо. Револуција има ужу фазу (тренутак смене власти) и ширу фазу (низ промена које су неопходне да се успостави нови тип друштва).
• Друштвено-економска формација представља типичан и релативно трајан систем односа у друштву, формиран око основног производног односа, као најбитнијег односа у друштву, израженог у власништву над средствима за производњу. Кретање, односно развој друштва, путем револуционарних промена одвијао се кроз пет историјских типова друштвено-економских формација:
  • Првобитна заједница
  • Робовласничко друштво
  • Феудално друштво
  • Капиталистичко друштво
  • Социјалистичко друштво
• Капиталистичко друштво садржи неколико фаза:
  • Либерални капитализам после индустријске револуције.
  • Монополистички капитализам (картел, труст, концерн, синдикат)
  • Државни или савремени капитализам (политика инвестирања, цена, царина, фискалне мере, ... ) — настаје државна својина.

[уреди] Савремено друштво

Савремено друштво се временом помало социјализује. У земљама савременог развијеног капитализма тече развој производних снага, средстава за производњу,... Јавља се нови слој људи — бирократија, и још један нови слој — технократију.
У неразвијеним земљама се углавном јављају про-комунистички милитаристички режими, па те земље и даље остају неразвијене.
Социјалистичке земље су се углавном распале и прешле у капитализам.

[уреди] Нека обележја савременог друштва

• Повезивање човечанства се дешава захваљујући јако брзом развоју науке, а првенствено електротехнике.
• Смањење разлика међу људима је логичан продукт повезивања човечанства.
• Научно-технолошка револуција је све ово омогућила.
• Масовна култура је једно од кључних обележја савременог друштва и предмет велике научне пажње. Она настаје повезивањем човечанства.
• Кич тј. антивредност, "уметничко ђубре". Према Абрахаму Молу постоји пет принципа за идентификацију и класификацију кича:
  • принцип неадекватности
  • принцип кумулације
  • принцип синестезије
  • принцип осредњости
  • принцип комфора
• Еколошки проблеми савременог друштва јављају се због брзог развоја индустрије без контроле загађивања околине.

[уреди] Спољашње везе

• Κлуб студената социологије
• СоциоФакт
• Социјална мисао
• Војвођанска социолошка асоцијација