Милан Недић

Из пројекта Википедија

Милан Ђ.Недић
Генерал Милан Недић
рођен:	2. септембар, 1878 Гроцка, Београд, Србија
преминуo:	4. фебруар, 1946 Београд, Србија, ФНРЈ

Милан Недић (Гроцка 2. септембар 1878. - Београд, 4. фебруар 1946) је био српски генерал и политичар који је водио марионтеску владу у Србији окупираној од стране нацистичке Немачке у Другом светском рату.

[уреди] Биографија

Недић рођен је 2. септембра 1878. године у Гроцкој од оца Ђорђа, среског начелника и мајке Пелагије, учитељице. Порекло породице Недић је из села Заоке код Лазаревца, од браће Дамјана и Глигорија Недића, двојице српских јунака из боја код манастира Чокешине у Првом српском устанку. Мајка Милана Недића је унука кнеза Николе Михајловића, Карађорђевог саборца. Гимназију је завршио у Крагујевцу и 1895. уписао Нижу школу Војне академије. 1904. је завршио Вишу школу Војне Академије, потом Генералштабну припремну и ступио на дужност у војсци.

У чин мајора је унапређен 1910. Служио је током Балканских ратова и примио је бројна одликовања и медаље за храброст. У чин потпуковника је унапређен 1913.

1915. године, током Првог светског рата је унапређен у пуковника и служио је у генералштабу као најмлађи пуковник у српској војсци. Током српског повлачења преко Црне Горе и Албаније од новембра 1915. до јануара 1916, његови војници су чували одступање српске војске. Године 1916. је именован за ордонанс-официра краља Петра I. У септембру 1918. командовао је Пешадијском бригадом Тимочке дивизије приликом пробоја Солунског фронта.

Након рата, Недић је наставио да служи као комадант Пешадијске бригаде, пре него што је именован начелником штаба Четврте и Треће армијске области као и комадантом Дравске дивизијске области. У чин дивизијског генерала је унапређен 1923. и коначно у чин армијског генерала 1930. Између 1934. и 1935. био је начелник Главног генералштаба југословенске војске.

Недић је 1939. постављен за Министра војске и морнарице Краљевине Југославије, али је због отвореног сврставања уз Немачку Адолфа Хитлера, регент кнез Павле Карађорђевић га је сменио са дужности 6. новембра 1940. ^{[тражи се извор]}

За време Априлског рата генерал Недић је командовао јединицама Треће армије на простору Македоније и покушао да спречи делове 12. немачке армије да прођу из правца Бугарске. Тај фронт је убрзо пробијен и Недић је морао да се повуче ка унутрашњости Србије. У расулу је био један од ретких генерала који није доспео у заробљеништво. Југословенска влада га је 28. априла 1941. прогласила одговорним за распад југословенске одбране у Македонији током инвазије сила Осовине. ^{[тражи се извор]}

Заповедник Вермахта Хајнрих Данклеман је одлучио да повери Недићу управљање окупираном Србијом, након што је Недића предложила српска аристократија. Недић је мало пре тога изгубио сина јединца и трудну снаху у експлозији муниције у Смедервској тврђави, и након неколико одбијања, је прихватио место председника марионетске владе, назване Влада народног спаса, 29. августа 1941.

1. септембра 1941. Недић је одржао говор на Радио Београду, где је објавио намеру своје администрације да "сачува срж српског народа", прихватајући окупацију и радећи за Немце. Такође је говорио против организовања отпора окупаторским снагама. Уз помоћ Вермахта, Недић је покрај 1941. успео да умири Србију и да присили на повлачење комунистичке партизанске одреде и оне четнике који се нису сложили да сарађују са Немцима. ^{[тражи се извор]} Преосталим четничким одредима у Србији је дозволио легализацију, тј. стављање под његову команду.

До напада нацистичке Немачке на Совјетски Савез у окупираној Србији је владао ред и мир, што је омогућило примање великог броја избеглица, углавном српског порекла, али такође и много Словенаца, укључујући и Милана Кучана, који је био дете у то време. Око 600.000 одраслих и око 86.000 деце из западних делова Југославије које је контролисала колаборационистичка Независна Држава Хрватска (у данашњој Хрватској и Босни и Херцеговини), као и 150.000 Срба са Косова и Метохије, десетине хиљада Срба из Срема и Бачке (последња под контролом Хортијеве Мађарске), и 20-30.000 Словенаца и Хрвата.

Током рата више од 200.000 људи је умрло у Србији због рата: 67.000 партизана, 70.000 људи у немачким концентрационим логорима и одмаздама, које су захтевале 100 убијених Срба за једног убијеног немачког војника, и 69.000 четника. ^{[тражи се извор]} У августу 1942. Немци су објавили да је Србија очишћена од Јевреја. ^{[тражи се извор]} Према Николи Живковићу, током Недићеве управе у Другом светском рату, 6.478 библиотека, 1.670 школа, 30 факултета, 19 музеја, 7 позоришта, 52 православне цркве и манастира, 216 џамија, 63 синагоге и више од 60 разних научних институција је уништено или опљачкано. ^{[тражи се извор]}4. октобра 1944, Недићева влада је распуштена, а он је 6. октобра, заједно са већином својих министара, пребачен, по одлуци Немаца, из Београда у аустријски град Кицбил. Кицбил је било место где су биле смештене све владе чије су земље Немци окупирали. Британске снаге су га предале југословенским снагама 1. јануара 1946.

Недић је затворен у Београду, и редовно га је саслушавао мајор Мило Милатовић. Београдске новине су 5. фебруара објавиле вест да је Милан Недић починио самоубиство скочивши кроз прозор док чувари нису пазили.

Милан Недић је за живота објавио своје три књиге: "Српска војска и солунска офанзива" и "Српска војска на Албанској Голготи” и "Краљ Александар Први Ујединитељ”.

[уреди] Види још

[уреди] Литература

Милан Ђ. Недић. Десна Србија: Моја Реч Србима, 1941-1944 - Изабрани Ратни Говори. (Слободна Књига: Београд, 1996)
Велимир Иветић, Начелници Генералштаба 1876-2000, Београд, 2000.
Станислав Краков, “Милан Недић”, Минхен, 1974.
Милан Борковић, “Милан Недић”, Загреб, 1980.
Боривоје Карапанџић], “Грађански рат у Србији (1941-1945),” Београд, 1993.