Историја Босне и Херцеговине

Из пројекта Википедија

Овај чланак је део серије о историји БиХ

Главни чланци

Средњовековна БиХ Отоманска БиХ БиХ под Аустријом Краљевина Југославија СФР Југославија Босна и Херцеговина

Категорија: Историја БиХ

Садржај 1 Праисторија 2 Предримско и Римско доба 3 Средњовековна Босна 3.1 Кнез Часлав и краљ Бодин 3.2 Први банови 3.3 Котроманићи 3.4 Шубићи и Стефан II 3.5 Твртко I Котроманић 3.6 Пропаст и турска најезда 4 Оснивање Сарајева и санџака Босна 5 Устанци 6 Опадање турске царевине 7 Херцеговачки устанак 8 Анексија 9 Литература

[уреди] Праисторија

Најстарија предисторијска налазишта у Босни почињу од млађег камено добакаменог доба. То су Бутмир код Сарајева, Доњи Клакар код Брода и Краљевине код Новог Шехера. Од њих је највише проучен Бутмир, који има свјетски глас. Насеља чисто бронзаног типа у Босни нема; сва су насеља с тим материјалом дуготрајна, која се одржавају кроз више вијекова и периода, а у њима је бронзано доба само етапа. Од таквих позната су поближе насеља у околини Сарајева, посебно на Дебелом Брду, која хватају дјеломично од каменог доба, па све до римских времена, даље Варвара у прозорском срезу и Цунгар код Цазина. У тај низ долази и врло важно сојеничарско или накољско насеље код Рипча, у Бихаћском крају, и богато, исто тако сојеничарско, насеље у Доњој Долини, код Босанске Градишке, једно од досад најбогатијих на цијелом Балкану. Халштатски период у босанској предисторији заступљен је ванредно богатим налазиштима на Гласинцу, у подножју Романије, гдје је огроман број хумака (око 5.000) пун оружја, накита, прибора и свакојаког другог материјала. Нешто млађа од Гласинца је некропола равних гробова у Санском Мосту. Више латенској периоду припада некропола у Језеринама код Бихаћа, а чисто латенска је она у Рибићима.

[уреди] Предримско и Римско доба

За најстарије становништво Босне сматрају се Трачани, а послије њих Илири, који су имали више племена. Прве везе тих племена са свијетом почињу преко грчких колониста са далматинских острва и из Дирахијума (Драча) и Аполоније (Појана) из Албаније. У 4 вијеку прије Хр. основана је на Неретви већа грчка колонија, Нарона, која је постојала неколико вијекова и вршила велики утјецај на своје залеђе. Средином 4 вијека продрли су Келти у земље око Саве и у унутрашњост Босне и остали су ту дуже у неким областима. Утицај Келта да се утврдити код илирскога племена Јапода у босанској Крајини, око Бихаћа.

Као историјски чинилац јављају се илирска племена и њихова држава тек око 230. прије Христа. У то вријеме, ради гусарења својих приморских суплеменика, дошли су у сукоб с Римљанима. Из сукоба су се развили ратови и постепено римско освајање унутрашњости Балкана. Око 168. прије Христа сва је илирска држава (називала се »краљевина«), бар у колико се тиче приступачних приморских предјела, била под врховном влашћу Римљана. Али да потпуно покоре земљу, која је упорно бранила своју слободу, требало је Римљанима пун један и по вијек. Посљедњи велики илирски устанак савладан је тек 6—9. послије Хр. Послије тога трајао је годинама мир. Својом познатом административном способношћу Римљани су уредили земљу након чега почиње процес романизовање становништва. Романизовање било је интензивније у Приморју и дуж ријека (Саве и Неретве) и комуникација него у теже приступачној и опасној унутрашњости. Процес романизације био је већ толико узео маха, нарочито преко војске, да од 3 вијека унапријед Илири сарађују у судбини царства, дају своје војне заповеднике, који каткада поставју римски цареви. То је вријеме, које Момзен назива »илиризацијом војске и управе римске«. При дефинитивној подјели римског царства, 395, провинција Далмација је дошла у западну сферу. У провицнији Далмацији, чија је граница на истоку ишла до Рудника и до долине горње Дрине, налазила се и читава Босна. Још прије пропасти западног царства (476.) Босну су освојили Готи, али су је напустили тридесетих година 6. вијека. Од тада је Босна за дуго била под Византијом.

[уреди] Средњовековна Босна

[уреди] Кнез Часлав и краљ Бодин

Средином 7 вијека Босна је углавном била насељена словенским елементом. Цар Константин Порфирогенит у De administrando imperio пише да су Босни населили Срби. Организација Јужних Словена била је племенска и демократска. Од 9. вијека, услијед опасности од страних завојевача, уређене су јаче државне заједнице; на истоку код Срба према Бугарима, а на западу код Хрвата према Францима. Босна је задуго била подијељена у више неповезаних жупа, које су подлијегале час једној час другој страни. За вријеме Часлава (931—960) и Бодина (1081 —1101) Босном је владала једна српска династија. У 9. вијеку, завршен је у њој и процес покрштавања, којем су се најдуже одупирала гусарска племена око Неретве, Неретљани. Од почетка 12. вијека почело је ширење Мађара на Балкан. Послије заузимања Хрватске (1102) и далматинских градова (1107—1110), они су се окренули према Босни и њу су освојили и њу (1136). Како је дошло до тога, није поближе познато. Зна се само, да је то било вријеме српско-мађарског савеза и уских породичних веза, створених понајвише ради заједничке борбе против Византије. У Босни су владали банови, који су признавали врховну власт мађарскога краља.

[уреди] Први банови

Први познати босански бан био је Борић (1150—1163), који је као вазал Маџарске ратовао с Византијом у Браничева. Он је био свргнут с власти, јер је у династичким борбама Маџарске био на супротној страни краља победника Стефана IV. Б. је тада за кратко вријеме дошла поновно под врховну власт Византије. Нови, нарочито популарни бан Кулин (1180—1204), борио се успешно с Маџарима и Србима против византијске превласти. Иначе је његова мирна владавина запамћена као доба сређености и благостања. Кулин је оптуживан, да је штитио тзв. богомиле па је и сам прешао у њихову вјеру, али се јавним одрицањем ослободио неприлика. Његови насљедници, који нису имали његову вјештину, допали су у тешке заплете с папинском куријом и Маџарима ради тога, што су допуштали народној цркви несметан развој. Бан Матеј Нинослав (1233—1250) чак је одолио једном опасном крсташком рату против њега и његове земље. Одржао сеса напором и помоћу изјава оданости римској цркви.

[уреди] Котроманићи

Послије његове смрти Босну су освојили Мађари и подијелили је у више области. У ужој Босни, т. ј. у области око извора ријеке Босне; остао је на власти Нинославов рођак, бан Пријезда, који се сматра оснивачем династије Котроманића. У источној Босни, у области Соли и Усоре, владао је од 1284 краљ Драгутин, маџарски зет. Његова кћи Јелисавета пошла је 1284 за Пријездина сина Стефана I. Котромана. На основу те брачне везе наслањао се Твртко када је претендовао да наследи целокупну српско краљевство.

[уреди] Шубићи и Стефан II

За вријеме пријестолних борби у Мађарској, пошто је династија Арпадова изумрла, долази до великог утјецаја хрватско-далматинске породице Шубића, која се залагала за кандидатуру Карла Роберта. Глава те породице, кнез Павле Шубић, добио је 1299 извјесне дијелове Босне, а послије, освајајући и потискујући Стефана I, и читаву његову област (1305). У Босни је тада бановао његов син Младен Шубић (1305—1322). Али он није знао да одржи очеве тековине; безобзиран и насртљив, он је дигао против себе велики дио сусједа и поданика, а дошао је у сукоб и с краљем Милутином и с краљем Карлом мађарским. У борби с овим другим он је пао с власти, уклоњен са свога управног подручја и одведен у Хрватску. Као помагач маџарског краља против Шубића истакао се Стефан II Котроманић, који је неколико година прије тога био враћен на очев пријесто као Младенов клетвеник. Стефан II. био је опрезан, али активан владалац. Обично је искориштавао несреће и метеже других да ојача своју власт. Падом Шубића он се користио на западу своје државе узимањем дијелова Завршја. Кад су послије смрти краља Милутина настале у Србији борбе за власт, он је заузео Хум (1322—1326), и тиме се замјерио Србима. Цар Душан му то никада није могао опростити и четврт вијека касније предузео је војни поход на Босну, да поврати изгубљено (1350). — Послије смрти краља Драгутина и пораза његова сина Владислава у Србији и на Руднику (око 1324), Стефан је добио у своју власт и Соли и Усору. Нови маџарски краљ, Људвиг Велики, указивао му је много пажње и узео његову кћер Јелисавету за жену (1353). Стефан II. је ојачао Босну, ујединио је од Дрине до Цетине и Врбаса, дао јој излаз на море и тако је снажну и угледну оставио 1353 свом наследнику Твртку I.

[уреди] Твртко I Котроманић

Твртко био је највећи владар Босне, а по женској линији био је Немањић: његов прадеда био је краљ Драгутин. Твртко је пријесто је дошао млад, са петнаестак година. Имао је много неприлика првих година с Мађарима, који су му узели западни Хум као мираз уз Јелисавету (1357), и касније с побуњеном властелом у земљи, с којом је био и његов брат Вук (1366—1367). Када је Твртко, помоћу Маџара, свладао ту буну, он је почео сређивати односе у земљи, а 1374 је, у савезу с кнезом Лазаром, побиједио Николу Алтомановића и добио од његове области Подриње и делове Рашке. У Милешеви, на гробу Св. Саве, Твртко се крунисао 1377 за краља Срба и Босне: „по милости Божјој краљ Србљем, Босни, Поморју и Западним странама“. Од тог времена Твртко је преузео име Стефан, по традиционалном имену српских владара и није га се одрекао до краја живота. Касније, 1378—1385, ширио је Твртко своју власт у требињској области и Конавлима и сјеверној Зети. Искориштавао је борбе у Мађарској, послије смрти краља Људвига (1382), и добио је од његових насљедника Котор. Послије је отворено помагао буну хрватских великаша против Мађарске, и с кнезом Лазаром радио за напуљску династију. Кнеза Лазара помогао је и у битки на Косову (1389). Пред крај живота, 1388—1390, радио је Твртко настоајо је задобити под своју власт Далмацију, и у томе је најпослије успио. 1/8 1390 јавља се први пут његова поносна титула: »Краљ Рашке, Босне, Далмације, Хрватске и Приморја«. Али, усред тих успјеха, он изненада умре око 17/3 1391, оставивши као и цар Душан, недовршено своје велико дјело. — Његови насљедници губе Тврткове тековине, долазе у зависност час од Турака, час од Маџара, и постају понекад оруђе своје ојачале властеле (Хрвоје Вукчић, Сандаљ Хранић, Павле Раденовић и др.).

[уреди] Пропаст и турска најезда

Синовац Твртков, Дабиша, владао је врло кратко (1391—1395), и оставио је владу у насљедство својој слабој краљици Јелени. Један јак упад Турака у Босну, 1398, натјерао је великаше, да на управу земље доведу неког с више ауторитета. Тако је дошао за краља Стефан Остоја. Од 1404 он је добио као краљевског противкандидата Твртка II Твртковића. — Босна је отада била често поприште грађанских борби. Ни на очиглед опасности од турске најезде, себични и кратковидни људи нису могли да обуздају своје страсти и прохтјеве. Два краља у Босни у исто вријеме јављају се више пута. Послије Остојине смрти (1418) јавља се као краљ његов син Стефан Остојић (1421), за владе Твртка II Неколико година касније, против истог Твртка, диже се 1432 други син Остојин Радивој.
За вријеме тих борби Србијанци су од Маџара добили Сребреницу (1412), Дубровчани су откупили Конавле (1419, 1427), а што је најгоре, Турци су ушли у земљу и учврстили се у градовима Ходидједу и Врхбосни. Краљ Стефан Томаш (1443 до 1461), који је од свих насљедника Тврткових имао понајвише државничког, могао је само с болом гледати неминовно срљање у пропаст. Домаћа властела држала је дјеломице отворено страну Турака и позивала их је у своја разрачунавања као помагаче и судије, католичка оштра гоњења гурала су богомиле у противнике државног поретка, маџарска помоћ могла се је добити само уз скупе уступке на рачун државне самосталности и цјелине. Краљ Томаш покушао је да женидбом свог сина Стефана с Јелачом, кћери и насљедницом деспота Лазара, уједини Боснз и Србију за заједнички отпор Турцима, али је тај покушај, и ако изведен, дошао касно. Он је само убрзао катастрофу Србије (1459), а домало довео и султана против Босне. Неславно, без иједне борбе, Боснаје пала 1463. Нешто дуже држала се Херцеговина, али су и ту саблазне сцене борбе између оца и сина подривале снагу отпора. 1482 дошла је најпослије и она под турску власт. — Маџари су покушавали у више прилика, да преотму Босну од Турака. Они су дали и једног новог краља, Николу Ујлакy-а (Илочког) (1471—1477), предузели су и један успјешан поход до Сарајева, у ком се нарочито одликовао деспот Вук (Змај Огњени Вук) (1480), али то није могло измијенити неминовни развој догађаја. Турци су продирали стално. Сребреничка бановина пала је 1512, Београд 1521, и најпослије дуго и упорно брањено босанско Јајце 1528, и Турци су постали неоспорни господари Балкана.

Добар дио босанског племства био је отприје у везама с Турцима. Један дио био је чак на њиховој страни у борби против католика и Маџара. Стога је он доста лако прешао на ислам (Хранушић, Херцеговић, Боровинић, Бранковић, Вранешевић итд.). Неки су то чинили да очувају повлаштени положај, неки из личних мотива. — Турци су увели у земљу своје аграрне уредбе и спахијски систем, који су се доста брзо осјећали као велики притисак на радни народ. Вјерска гоњења јавила су се доста брзо и била су често врло сурова. Данак у крви био је страшан. Ради тога мржња хришћана против турске власти бивала је све већа и били су спремни на сваку политичку комбинацију против Турака. Чак и православне владике, као Св. Василије Острошки, нису се устручавали ући у везе с Римом, само да би се ослободили турскога јарма.

[уреди] Оснивање Сарајева и санџака Босна

Напади на Босну вршени су углавном из скопљанског крајишта (основаног још 1392.) које је надзирало све околне вазалне области. Напади су ишли преко Звечана који је заузет 1396. Нападе су водили уџбегови ("бегови крајишници") Исхак-бег и његов син Иса-бег Исхаковић. Овај други 1448. (по другима тек 1455.) осваја тврђаву Ходидјед и трговиште Сарајоваси ("Сарајско поље") под њим, у жупи Врхбосна, и ту успоставља свој хас али сам никада није постао намесник вилајета Врхбосна. Од 1457. он почиње да подиже своје чувене задужбине у Сарајеву.

Босански санџак настаје 1463. након погубљења Стјепана Томашевића а за седиште му је узет нови град Сарајево. Обухватао је територије заузете од босанског краља, Павловића и Ковачевића, до тада освојени део Херцеговине и раније вилајете у Рашкој који су били хас Исхак-бега (каснији Новопазарски санџак). Обим му је смањен исте године у противофанзиви краља Матије Корвина. Овде је испрва примењен систем субашлука а касније су основане нахије са сераскерима. Да би смирили незадовољство које је код ситних племића који су прихватили турску власт произвео губитак многих феудалних права, али и осећајући се несигурни од Угара на свом новом поседу, Турци од 1465. до 1476. обнављају Босанску краљевину у северном делу Босанског санџака као коридор према Јајчкој бановини. Ова невелика формација обухватала је област око 6 градова северно од Лашве. На чело јој је постављен Матија (Радивојев) Котроманић, ренегат ожењен Туркињом из Стамбола, са резиденцијом у Врандуку. У овој области није било двовлашћа нити су ту деловале икакве турске власти. Како Матија није могао задовољити босанске властелинчиће он је свргут негде пре 1471. и замењен Матијом Сабанчићем, племићем из Врхбосне. 1476. на место босанског краља постављен је Матија Војсалић који је имао намеру да га признају и Угари па су му из тог разлога градове опсели Турци. Избавио га је угарски краљ али то уједно би и то крај босанског краљевства.

1470. основан је Херцеговачки санџак који је проширен на рачун Босанског. Седиште му је у Фочи. Оба санџака потпадају под румелијског беглербега.

После освајања Хусрев-бега основан је 1537. и Клишки санџак. Офанзивна улога Босанског санџака тада је додатно наглашена премештањем седишта у Бања Луку 1553. где је остало до 1663.

1579. основан је Карловац са намером да се спрече упади у Крањску и даљe. Као одговор на ово, али и у жељи да се појача експлоатација поданика 1580. створен је Босански ајалет (тј. пашалук). Први беглербег му је Ферхат Соколовић. Основан је издвајањем Босанског, Херцеговачког, Клишког, Крчког и Пакрачког санџака из Румелијског а Зворничког и Пожешког из Будимског беглербеглука. Након оснивања ејалета Босна постаје његова средишња област и матица.

[уреди] Устанци

Устанци у Босни и Херцеговини били су врло чести. Од њих је најважнији устанак војводе Грдана, с краја 16. вијека, у вези с акцијом папе Клемента VIII, који је хтио покренути ширу борбу за ослобођење балканских хришћана.

Пред крај 17 вијека хришћани Херцеговине придружили су се, у великом броју, млетачкој војсци, која је ратовала против Турака. 1697 принц Еуген Савојски, у смјелом залету, продро је до Сарајева, опљачкао га је и одвео собом велики број људи, дијелом као робље (муслимане), а дијелом као присилне колонисте (православне). Спомен о том походу, услијед тога, није остао много славан.

[уреди] Опадање турске царевине

У 18 вијеку Босна и Херцеговина постале су периферне области турског царства. Муслимански редови збијају се и бивају гушћи, јер се у земљу повлаче потиснути муслимани из Славоније и Далмације. Доказ порасле муслиманске снаге показује донекле њихова побједа над Аустријанцима код Бање Луке 1739. Али 18 и 19 вијек су време наглог опадања турске царевине. Посрнулост средишта повлачила је за собом и опадање покрајина. У Босни је почела обијест појединих везира, с корупцијом и бруталношћу. 1777 објављено је право насљедства за спахилуке. Босански бегови видјели су опадање и кривицу за то приписивали су новим реформама, које нису тобоже у муслиманском духу, и Османлијама »Туркушама«, као да су они носиоци покварености. Стога су од 19 вијека почеле честе борбе босанског беговата за локалну аутономију, за чување старог реда и за искључење Туркуша из службе у Босни и Херцеговини. — Од тих покрета најзнаменитији је Хусејин-бега Градашчевића, »Змаја од Босне«, капетана града Градачца, 1831. У вези са Шкодра-пашом Бушатлијом он је кренуо против султанове војске и постигао је успјехе. Али невјешт и надут, није знао да се одржи, и кад је 1832 кренула нова царска војска, помагана од херцеговачких бегова, Хусејин је био потучен и морао је да бјежи из Босне. Потпуни слом упорног и конзервативног босанског беговата довршио је Омер-паша 1851-1852.

[уреди] Херцеговачки устанак

Од друге половине 19 вијека учестали су устанци раје у Босни и Херцеговини. Разлога је за то било више: аграрни притисак, који је од облигатног увођења кметовске трећине, од 1848, бивао све тежи, несавјесно купљени и много подигнути порези, непосредни примјери ослобођења Србије и борба Црне Горе. — У борбама беговата с Туркушама рају су позивале обје стране, давале јој оружје и тиме подизале њено самоувјерење. Поред тога дошла је и национална агитација. Херцеговачки устанак од 1852 и 1857 покренуо је несумњиво кнез Данило. Устанак Луке Вукаловића 1861 у вези је с националном пропагандом омладине и револуционарним плановима Талијана и Маџара. Посљедњи велики устанак раје од 1875 увео је у рат против Турака Србију и Црну Гору, па домало и Русију с Румуњском. Тај велики рат ликвидиран је Берлинским Конгресом 1878, који је дао Аустро-Угарској мандат да окупира Босни и Херцеговину. Аустријска је војска на основу тога мандата ушла у Босну, али тек послије много жртава, нарочито код Добоја и Сарајева, гдје је отпор спремио Хаџи Лојо.

[уреди] Анексија

Аустријска управа у Босни трајала је 40 година, 1878—1918. Да сузбије српску националну свијест, она је с планом развијала »босански« патриотизам и његовала култ босанске прошлости. Систематски је сијала мржњу између народа, да их, завађене, лакше изиграва и онемогући за заједничке акције. 7/10 1908 проглашена је анексија Босне Аустро-Угарској. То је изазвало протесте православних и муслимана у Босни, о чијој се судбини рјешавало без њиховог сарађивања. У Србији је узбуђење ради тог акта довело до ратне опасности, у осталој Европи, осим Њемачке, до опште осуде.
1910 Босна и Херцеговина добиле су устав и свој сабор, подијељен по конфесијама. У страху од Срба, власт је предузимала често бруталне мјере против српских друштава, чак и најневинијих (1913, за вријеме скадарске кризе, био је обустављен рад у свим друштвима, а нека су била потпуно забрањена) и против српске штампе. 1914. спремани су велики војнички маневри у Босни и Херцеговини. На сам Видовдан, приређивач тих маневра, аустро-угарски пријестолонасљедник Франц Фердинанд са супругом, демонстративно је приредио вожњу кроз сарајевске улице; том приликом су обадвоје погинули од револверских хитаца омладинца Гаврила Принципа. То је дало повод за велики Свјетски Рат. У њему је православни елеменат Босне и Херцеговине трпио страховите прогоне и страдања. 3/11 1918 престала је аустријска управа у земљи, а власт је преузело Народно Вијеће.

[уреди] Литература

• М. Прелог, Повијест Босне, у 3 свеска. (Први дио је извод без научног апарата; други дио. 1463 до 1878, рађен је с научном литературом.) За старију хисторију, допада Б. под Турке, још је увијек главно дјело В. Клаића. Повијест Босне (1882). (Народна енциклопедија, В. Ћоровић). Такође види: Сима Ђирковић, Историја средњевековне босанске државе, Београд 1964. године.