Деспот Вук Бранковић

Из пројекта Википедија

Деспот Вук Бранковић (Вук Гргуревић, Змај Огњени Вук), српски деспот (1471-1485), син је слепог Гргура Бранковића, сина деспота Ђурђа. У младости је био са Турцима, који су помагали његовом оцу да добије деспотство Србије после смрти деспота Ђурђа (1458).

1465. године, када је у Београд стигло једно турско посланство да понуди мир, био је међу њима и Вук. Ту је он прешао у службу мађарског краља Матије и постао заповедник српских чета у Срему и околини. Веома храбар и пожртвован, Вук је стекао велики углед, који најбоље показује његово у народу познато име (Змај Огњени Вук). Јунак је многих народних песама, бугарштица и десетерачких.

Ратовао је са Мађарима против Чеха, Пољака и Аустријанаца, а нарочито против Турака. 1471. године је именован за деспота Србије, и добио је велике поседе на подручју данашње Војводине, који су некад били својина деспота Ђурђа: Купиник (Купиново), Сланкамен, Беркасово, Бечкерек (Зрењанин), Бијелу Стијену и друге.

По легенди, основао је фрушкогорски манастир Гргетег и цркву Цв. Николе у Сланкамену.

Вук је био ожењен Барбаром Франкопан. Као деспот, Вук се особито прославио 1476. године, проваливши у Сребрeницу и борећи се испод Шапца и Смедерева. Нарочито је чувен његов смео поход на Сарајево 1480. године. 1481. године је са успехом ратовао против Турака у Србији и довео одатле, из околине Крушевца, око 50.000 људи, који су насељени око Темишвара. У сталној борби с Турцима, деспот је умро 16.4. 1485. године.