Античка Грчка
Из пројекта Википедија
Античка Грчка је назив који се користи за описивање свијета у којем се говорило грчким језиком у античким временима. Тај назив се не односи само на подручје данашње грчке државе, него и на подручја насељена Грцима у античким временима: Кипар, егејска западна обала Мале Азије (тада позната као Јонија, Дорида и Еолида), Сицилија и јужна Италија (позната као Велика Грчка), та разбацана насеља на обалама данашње Албаније, Бугарске, јужне Француске, Далмације, Либије, Шпаније, као и црноморска обала у данашњој Украјини и Русији.
Античку Грчку неки историчари сматрају темељом културе западноевропске цивилизације. Грчка култура је извршила снажан утицај на Римско Царство, које је пренијело њен облик по многим дијеловима Европе. Цивилизација античке Грчке је неизмјерно утицала на језик, политику, образовање, филозофију, умјетност и архитектуру модерног свијета, посебно током ренесансе у западној Европи и поново током процвата неокласицизма током 18. и 19. века у Европи и објема Америкама.
Садржај |
[уреди] Историја
[уреди] Грчко порекло
Вјерује се да су се Грци, крећући се према југу, доселили на грчко полуострво у неколико таласа пред крај три хиљаде година пре нове ере, а задња је била навала Дорана. Раздобље од 1600. пне.. до око 1100. пне. је доба микенске Грчке, а познато је по владавини краља Агамемнона и ратовима против Троје као што је приказано у Хомеровим еповима. Раздобље од 1100. године до 8. века пре Христа назива се "мрачним добом" јер из тог раздобља нема никаквих записа, а археолошки докази су оскудни. Историја античке Грчке се завршава владавином Александра Великог који је умро 323. пне. Слиједећи догађаји чине доба хеленистичке Грчке.
У прегледавању извора из историје античке Грчке потребна је велика опрезност. Грчки историчари и политички писци чија су дјела преживјела, а међу којима су посебно угледни Херодот, Тукидид, Ксенофон, Демостен, Платон и Аристотел били су углавном Атињани или њени симпатизери, а сви су били политички конзервативци. Стога знамо далеко више о историји и политици Атине од било којег другог града и његове историје. Штавише, ови су се писци усредсредили готово само на цијелокупну политичку војну и дипломатску историју, а занемарили су економску и социјалну. Сва се историја античке Грчке мора борити с тим пристрасностима у својим изворима.
[уреди] Успон Грчке
Грчка је у 8. веку пре Христа почела излазити из мрачног доба које је слиједило након пропасти Микенске цивилизације. Писменост се изгубила и микенско писмо је заборављено, па су Грци прилагодили феничанско писмо грчкоме и од око 8. века почињу се појављивати писани записи. Грчка је била подијељена на много малих заједница, полиса.
Док се Грчка економски опорављала, њено се становништво повећало више него што је било обрадиве земље. Због тога су Грци око 750. пне. започели ширење које је потрајало 250 година, насељавајући колоније у свим правцима. На истоку су прво колонизовали егејску обалу Малу Азију, а онда Кипар и обале Тракије, Мраморно море и обале Црног мора. На западу су насељене обале Албаније, Далмације, Сицилије и јужне Италије, а онда и јужна обала Француске, Корзика па чак и сјевероисточна Шпанија. Грчке колоније су основане и у Либији. Данашњи градови Сиракуза, Напуљ, Марсељ и Цариград у свом почетак су били грчке колоније Сyракуза, Неаполис, Масилија и Визант.
До 6. век пне. Хелада (како Грци зову своју земљу) је постала културно и језичко подручје много веће од географског подручја Грчке. Грчки градови нису политички надзирали колоније које су оснивали, али су често остајали повезани с њима у религији и трговини.
[уреди] Социјални и политички сукоби
Грчки су градови у почетку били монархије, иако су многи градови били јако мали па назив "краљ" за њихове владаре лако може заварати због данашњег значења те ријечи. У унутрашњости земље, увијек близу обрадивих површина, мали слој земљопосједника је имао моћ. Они су обликовали ратничку аристократију борећи се често у малим међуградским ратовима око земље. Међутим успон трговачког слоја (који се појавио увођењем кованог новца око 680. пне.) започиње класни сукоб у већим градовима. Од 650. пне. па надаље, аристократије су збачене и замијењене народним вођама названим тиранима (τγρρανοι), ријеч која није имала данашње значење за окрутне диктаторе.
До 6. века појавило се неколико доминантних градова у грчким пословима. То су били градови Атина, Спарта, Коринт и Теба. Сваки од њих је ставио околна сеоска подручја и мање градове под своју управу, а Атина и Коринт су пак постали главна поморска и трговачка сила.
У Спарти се аристократија одржала на власти, а Ликургов устав (око 650. пне.) који је додатно учврстио њену снагу, дао је Спарти трајни милитаристички режим под дуалном монархијом. Спарта је доминирала над осталим градовима на Пелопонезу, па је створила савез с Коринтом и Тебом.
Супротно у Атини је монархија забрањена 683. пне., а Солонове реформе увеле су полу уставни састав аристократске владавине. Аристократе је замијенила тиранија Пизистрата и његових синова, који су град учинили великом поморском и трговачком силом. Кад су Пизистрати збачени, Клистен је утемељио прву свјетску демократију (500. пне.) чију власт је имало вијеће свих мушких грађана.
[уреди] Грчко-персијски ратови
 |
За више информација погледајте Грчко-персијски ратови. |
У Јонији (данашња егејска обала Турске) грчки градови, који су укључивали велика средишта попут Милета и Халикарнаса, нису могли одржати своју независност и дошли су под власт Персијског Царства средином 6. века. Грци су 499. пне. подигли Јонски устанак, па су им Атина и неке Грчке области пристигле у помоћ.
Персијски Велики владар, Дарије I, угушио је 490. пне. побуну јонских градова, пославши флоту да казни Грке. Персијанци су се искрцали на Атици, али их је грчка војска под водством атинског војсковође Милтијада поразила у Маратонској бици. Посмртни гроб атинских погинулих бораца још се увијек може видјети на Маратонском пољу.
Десет година касније Даријев наследник Ксеркс I послао је копном знатно већу силу. Спартански краљ Леонида зауставио га је код Термопила. Леонида је поражен, а Ксеркс је наставио напредовање према Атици гдје је освојио и спалио Атину. Атињани су предходно напустили град склонивши се на острво Саламину и под водством Темистокла су поразили персијску морнарицу у бици код Саламине. Годину дана касније Грци су под вођством Спартанца Паусанија поразили персијску војску код Платеје.
Атенска се морнарица тада окренула гонећи Персијанце са Егејског мора и 478. пне. Атињани су заузели Визант. Док су напредовали створили су Делски савез у којем су биле све острвске и неке континенталне државе. Савез је назван по светом острву Делу на којем се чувала заједничка ризница. Спартанци, иако су одиграли важну улогу у рату, повукли су се након тога у изолацију допуштајући Атињанима да успоставе поморску и трговачку силу којој није било равне.
[уреди] Превласт Атине
Грчко-персијски ратови су најавили век атинске превласти у грчким пословима. Атина је била неизазван господар мора и такође водећа трговачка сила, иако је Коринт остао њен озбиљни противник. Водећи државник тог периода био је Перикле који је искористио порез који су плаћали чланови Делског савеза за изградњу Партенона и осталих великих споменика класичне Атине. До средине 5. века Савез је преименован у Атинско Царство, симболизујући пријенос заједничке ризнице с Дела на Партенон 454. пне..
Богатство Атине је привлачило многе талентоване људе из свих дијелова Грчке, те је створило богати беспослени слој који су постали заштитници умјетности. Атинска држава је подупирала и науку и умјетност, а нарочито архитектуру. Атина је постала центар грчке књижевности, филозофије (види грчку филозофију) и умјетности (види грчко позориште). Нека од највећих имена западноевропске културне и интелектуалне историје живјела су у Атини током тога периода: драматичари Есхил, Аристофан, Еурипид и Софокло, филозофи Аристотел, Платон и Сократ, повјесничари Херодот, Тукидид и Ксенофон, пјесници Симонид и кипар Фидија. Град је постао, по Перикловим ријечима, "школа Хеладе".
Остале грчке државе у почетку су прихватиле Атинско вођство у наставку рата против Персијанаца, али након пада конзервативног политичара Кимона 461. пне., Атина је постала све израженије империјалистичка сила. Након грчке побједе у бици код Еуримедонта 466. пне., Персијанци више нису били пријетња, па су неке државе, попут Наксоса, покушале иступити из савеза, или су били присиљени да се покоре. Нове атинске вође, Перикле и Ефијалт, пустили су да се односи између Атине и Спарте погоршају, па је 458. пне. избио рат. Након неколико година бескрајног рата потписан је 30-годишњи мир између Делског и Пелопонеског савеза (Спарта и њени савезници). То се подударило са поморском битком код Саламине на Кипру , задњом битком између Грка и Персијанаца, а након које је закључен Калијин мир (450. пне.) између Грка и Персијанаца.
[уреди] Пелопонески рат
|
За више информација погледајте Пелопонески рат. |
431. пне. поново је избио рат између Атине и Спарте и њених савезника. Повод рату био је спор између Коринта и једне од његових колонија, Коркире, у којем је Атина посредовала. Прави узрок било је растуће незадовољство Спарте и њених савезника због атинске превласти у грчким пословима. Рат је трајао 27 година, дијелом због Атине која је као поморска сила имала превласт на мору и Спарте која је као најјача копнена сила побјеђивала на копну.
Спартанска почетна стратегија била је инвазија Атике, али су се Атињани склонили иза својих чврстих зидина. Током опсаде у граду је избила куга која је проузроковала велике губитке, а од које је страдао и сам Перикле. У исто вријеме атинска морнарица је искрцала војску на Пелопонез, те је побједила у биткама код Наупакта (429. пне.) и Пила (425. пне.). Такав начин ратовања ниједној страни није успио донијети одлучујућу побједу, па је након неколико година бесконачног ратовања умјерени атински вођа Никија закључио Никијин мир (421. пне.).
Непријатељство између Спарте и атинског савезника Арга је ипак довело до наставка борбе 418. пне.. Спарта је поразила здружене војске Атине и њених савезника код Мантинеје(418. пне.). Наставак борбе донијело је радикалну странку, коју је водио Алкибијад, поново на власти у Атини. 415. пне. Алкибијад је увјерио Атинско вијеће да покрене главни поход против Сиракузе, пелопонеског савезника на Сицилији. Поход је био потпуни промашај и експедицијска сила је изгубљена. Никија је заробљен, а Алкибијад је отишао у прогонство. То је била прекретница у ратовању.
Спарта је тада саградила морнарицу да изазове атенску поморску силу, те је пронашла одличног војсковођу Лисандра који је искористио први стратешки потез заузевши Хелеспонт, извор атинског увозног жита. Под пријетњом глади, Атињани су послали своју задњу морнарицу да се суочи с Лисандром који их је одлучно поразио код Егоспотама (405. пне.). Губитак властите морнарице запријетила је Атини пропашћу. Зато је 404. пне. Атина затражила мир, а Спарта је то условљавала очекивано тешком погодбом: Атина је изгубила властите зидине, морнарицу и све прекоморске посједе. Уз спартанску помоћ антидемократска странка је завладала у Атини.
[уреди] Превласт Спарте и Тебе
Крај Пелопонеског рата учинио је Спарту господаром цијеле Грчке, али уски видокруг спартанских елитних ратника није се прилагодио тој улози. У неколико година демократска странка је повратила власт у Атини и осталим градовима. 395. пне. спартанске вође су одузеле службу Лисандру, па је Спарта изгубила поморску надмоћ. 387. пне. Спарта је саблазнила грчко мишљење закључивши споразум с Персијом којим су Персијанци окружили грчке градове у Јонији и на Кипру, тако извргавајући сто година грчких побједа над Персијом. Спарта је тада покушала ослабити моћ њене бивше савезнице Тебе, што је довело до рата у којем је Теба склопила савезништво са старим непријатељем, Атином. Тебански војсковође Епаминонда и Пелопида извојевали су одлучујућу побједу у бици код Леуктре (371. пне.).
Посљедица те побједе био је крај спартанске и успостављање тебске надмоћи. Такође је и Атина обновила велик дјео своје пријашње снаге. Превласт Тебе била је кратког вијека. Епаминондином смрти код Мантинеје (362. пне.) град је изгубио свог највећег вођу, а његови наследници учинили су велику грешку започевши неуспјешни десетогодишњи рат с Фокидом. 346. пне. Тебанци су позвали Филипа другог Македонског да им помогне против Фокиђана, те су тако по први пут увукли Македонце у грчке послове.
[уреди] Успон Македонаца
Краљевство Македонаца створено је у 7. веку пне. Неки Грци су сматрали Македонце варварима, али без обзира на њихово етничко поријекло, они су од 5. века пне. говорили грчким језиком и били дијелом грчке културе. Македонци су имали незнатну улогу у грчкој политици прије почетка 4. века пне., те је Филип други, предузимљив човјек који се школовао у Теби, хтјео имати већу улогу. Нарочито је хтјео бити прихваћен за новог грчког вођу у враћању слободе грчким градовима у Азији који су били под персијском влашћу. Заузевши грчке градове Амфипол, Метону и Потидеју, стекао је управу над македонским рудницима злата и сребра. То му је дало изворе да оствари своје намјере.
Филип је успоставио македонску превласт над Тесалијом (352. пне.) и Тракијом, а до 348. пне. је надзирао све сјеверније од Термопила. Користио је своје велико богатство да поткупи грчке политичаре и створи "македонску странку" у сваком грчком граду. Његова интервенција у рату између Тебе и Фокиде донијело му је препознатљивост грчког вође и дало му је могућност да постане водећа сила у грчким пословима. Али без обзира што је његово искрено дивљење било према Атини, атински је вођа Демостен у својим славним говорима (филипикама) подстицао Грчке градове да се одупру његовој моћи.
339. пне. Теба, Атина, Спарта и остале грчке државе створиле су савезништво, да се одупру Филипу и да га избаце из грчких градова које је заузео на сјеверу. Међутим Филип је напао први, напредујући по Грчкој гдје је код Херонеје поразио здружене грчке градове 338. пне.. Тај догађај традиционално означава крај ере грчких градова-држава као самосталних политичких јединица иако су Атина и остали градови преживјели као самосталне државе све до римских времена.
Филип је покушао побједити Атину додворавањем и даровима, али није успео. Организовао је градове у Коринтски савез и прогласио да ће водити напад на Персију како би ослободио грчке градове и осветио персијске инвазије у претходном веку. Прије него што је то могао учинити убијен је 336. пне..
[уреди] Освајања Александра Великога
Филипа је наслиједио 20-годишњи син Александар који је одмах наставио спроводити очеве планове. Отпутовао је у Коринт гдје су га окупљени грчки градови признали за вођу Грка. Након тога кренуо је на сјевер да скупи војску. Војска којом је напао Персијско Царство је углавном била састављена од Македонаца, али су се такођер пријавили и многи занесењаци из грчких градова. Док је Александар ратовао у Тракији, чуо је да су се грчки градови побунили. Појурио је поново на југ, освојио и разорио Тебу до темеља као упозорење свим грчким градовима ако би се покушали одупријети његовој снази.
334. пне. Александар је кренуо у Азију гдје је поразио Персијанце на ријеци Граник. Тиме је стекао контролу над јонском обалом, те је направио побједничку поворку кроз ослобођене грчке градове. Након што је договорио послове у Анатолији наставио је напредовање јужно кроз Киликију до Сирије гдје је поразио Дарија III код Иса (333. пне.). Онда је наставио кроз Феникију до Египта којег је освојио без икаквог отпора. Египћани су га дочекали као ослободитеља од персијског угњетавања.
Дарије је сада био спреман да склопи мир, где би се Александар побједнички вратио кући, али Александар је одлучио да освоји Персију и постави себе за владара читавог свијета. Напредовао је сјевероисточно кроз Сирију и Месопотамију, те је опет поразио Дарија код Гаугамеле (331. пне.). Дарије је кренуо у бијег, али су га убили властити војници. Александар се прогласио господаром Персијског Царства, заузевши Сузу и Персеполис без отпора.
У међувремену грчки градови су покушавали обновити напоре да се ослободе македонске моћи. Код Мегалопола 331. пне., Александров регент Антипатер поразио је Спартанце који су одбили да се придруже Коринтском савезу и признају македонску превласт.
Александар се журио напредујући кроз данашњи Авганистан и Пакистан до долине ријеке Инд и 326. пне. је дошао до Пенџаба. Могао је лако напредовати све до Ганга и Бенгала али је његова војска одбила да иде даље, јер је била увјерена да су дошли на крају свијета. Александар се нерадо вратио назад. Умро је од грознице у Вавилону 323. пне..
Александрово Царство се распало убрзо након његове смрти, али његова освајања заувијек су промијенила грчки свијет. Хиљаду Грка су путовали с њим или за њим да се населе у новим грчким градовима које је основао док је напредовао. Најважнији град била је Александрија у Египту. Краљевства у којима се говорило грчким језиком основана су у Египту, Сирији, Ирану и Бактрији. Започело је хеленистичко доба.
[уреди] Религија старих Грка
Иако је обожавање бога неба Зевса почело већ у 2. миленијуму пре н.е, грчка религија у ужем смислу речи јавила се око 750. пре н.е. и трајала око хиљаду година, ширећи утицај по медитеранском свету, а и даље. Грци су имали много богова који су управљали разним природним или друштвеним силама (нпр. Посејдон морем, Деметра жетвом, Хера браком). На разним местима поштована су разна божанства, али су Хомерови епови допринели да се створи јединствена религија, у којој су за главне богове веровало да живе на планини Олимп под влашћу Зевса. Грци су поштовали и разне богове из природе: Пана, нимфе, најаде, дријаде, нериде и сатире, поред Фуријаи Суђаја. Клањали се и херојима из прошлости, као што су Херакле и Ескулап. Од велике важности је било жртвовање животинја, обично у храму на олтару бога. Друге култне активности обухватале су молитве, жртве ливенице, поворке, атлетска такмичења и прорицања, посебно кроз пророчишта и птице. Од великих религијиски фестивала издвајају се Дионизијске игре у Атини, светковина Зевса на западном Пелопонезу која је обухватала и олимпијске игре.
Смрт је сматрана достојна презира. Мртви су живели у Хаддовом краљевству, а само су хероји уживали у Елизију. Велики грешници трпели су муке у Тартару. Мистичне религије су се појавиле да задовоље потребу за личним вођством, спасењем и бесмртношћу. Грчка религија се изгубила када је на сцену ступило хришћанство, поготово када је 363 н.е. умро њен велики заговорник Јулијан.
[уреди] Старогрчка митологија
Грчка митологија представља усмена и писмена предања старих Грка о њиховим боговима и херојима и природи и историји. За грчке митове и легенде данас се првенствено зна из грчке књижевности, укључујући и таква класична дела као што су Хомерова Илијада и Одисеја, Хесидови Послови и дани и тегонија, Овидијеве Метармофозе и драме Есхила, Софокла и Еурипида. Митови се баве стварањем богова и света, борбом за превласт међу боговима и победу Зевса, љубавне везе и свађе међу боговима и последице њихових пустоловина и моћи које се осећају у свету смртника, укључујући њихову повезаност са природним појавама као што су грмљавина или годишња доба и њихову везу са култним местима и ритуалима. У највеће грчке митове и легенде спадају приче о Тројанском рату, лутањима Одисеја, Јасоновој потрази за златним руном, Хераклеовим подвизима, Тезејевим авантурама и Едиповој трагедији.
[уреди] Пророчишта
Прорицање је пракса проналажења скривених значења догађаја и предсказивања у будућности. Прорицање се среће у свим друштвима, античким и модерним, мада им се методе разликују. У античкој Грчкој и Риму постојала су многа пророчишта. Најславније је било Аполоново пророчиште у Делфима, где је медијум преко 50 година била жена звана Питија. Након купања у Кастилијаном извору, она је силазила у подземну просторију, седала на свети троножац, и онда жвакала лишће ловора, који је био посвећен Аполону. Остала пророчишта, укључујући она у Кларосу (Аполоново), Олимпији (Зевсово) и Епидаурусу (Асклепијево) консултована су наразличите начине; на пример, најстарије од свих пророчишта, Зевсово у Додони, говорило је шапутањем листа светог храста. У неким храмовима молилац би спавао у светом гају и добијао одговор у сну.
