Одисеј
Из пројекта Википедија
Одисеј (грчки: Odysseus, латински: Ulixes), херој Хомеровог епа Одисеја. По Хомеру Одисеј је био краљ Итаке, син Лаерта и Антиклеје (кћерке Аутолика из Парнаса), Пенелопин муж и Телемахов отац. По другим предањима Одисеј је Сизифов син и отац синова Кирке, Калипсо и других нимфи.
Одисеј је био изузетно мудар, оштроуман, речит, сналажљив, храбар и истрајан. У Илијади Одисеј је човек који се најбоље сналази у кризама и односима међу Грцима и он је одиграо главну улогу у помирењу Агамемнона и Ахила.
Одисејева лутања и повратак своме дому и краљевству су централна тема Одисеје, епа у 24 поглавља, а такође је познат по предлогу да се Троја заузме лукавством помоћу дрвеног коња. Поглавља VI-XIII описују његова лутања од Троје до Итаке: прво је дошао у земљу Лотофага где је с великом муком ослободио своје другове који су пали у летаргију јер су јели лотос; ослепео је киклопа Полифема и побегао из његове пећине обешен о трбух овна; изгубио је 11 од 12 својих бродова у борби с људoждерима Лестригонцима. Потом је стигао на острво чаробнице Кирке, где је спасао своје другове које је Кирка претворила у свиње. Затим је посетио земљу духова где је разговарао с Агамемноновим духом и сазнао од тебанског пророка Тиресије како да ублажи Посејдонов бес. Сусрео се са сиренама, Сцилом и Харибдом. Коначно је једини преживео олују и стигао на идилично острво нимфе Калипсо.
После двадесет година лутања Одисеј се враћа на Итаку где његова жена Пенелопа и син Телемах покушавају да се одупру многобројним просцима који су заузели краљевство у његовом одсуству. У почетку га је познао само верни пас и дојиља. Одисеј доказује свој идентитет – уз помоћ богиње Атине – тако што успeва да затегне и одапне стрелу из свог старог лука. На крају, уз помоћ Телемаха, убија Пенелопине просце. Пенелопа му и даље не верује али после више искушавања коначно га прихвата као свог давно изгубљеног мужа и краља Итаке.
У Одисеји Одисеј има много могућности да покаже своју вештину лукавства и превара; али су у исто време његова храброст, лојалност и великодушност на сталној проби. Класични грчки писци га понекад представљају као бескрупулозног политиканта а понекад као мудрог и поштованог државника. Филозофи су се углавном дивили његовој интелигенцији и мудрости. Неки римски писци (као Вергилије и Стације) су покушали да га омаловаже као уништитеља Троје, за који су сматрали да је постојбина Римљана; други (кaо Хорације и Овидије) су му се дивили. Рани хришћански писци су га величали као пример мудрог ходочасника.
 |
|
