Јован Ђорђевић
Из пројекта Википедија
Јован Ђорђевић (13/11 1826, Сента — 9/4 1900, Београд), књижевник, оснивач Српског Народног Позоришта, аутор текста химне Краљевине Србије (Боже правде).
Учио је гимназију у Сегедину, Новом Саду и Темишвару, филозофију у Пешти, а 1845 уписао се на пештански медицински факултет. 1848 дефинитивно је прекинуо студије. 1849 бачки велики жупан, Исидор Николић-Џавер, и сам познати писац, позвао га је к себи у Сомбор. Одатле је Ђ. отишао у Лугош за судског чиновника, а 1852, на позив патриота, прешао је у Нови Сад за професора велике српске гимназије. Овдје је због Вуковских и народњачких идеја, дошао у сукоб с неким члановима патроната, те је (1857) примио у Пешти секретарство Матице Српске и уредништво Летописа. Ну, наишавши и овдје на непријатељство истих чинилаца, одазвао се 1859 понуди Данила Медаковића и прихватио је, уз Ђ. Поповића, сауредништво Српског Дневника у Новом Саду.
Ђ. је, углавном, водио администрацију и пунио просвјетни дио листа. По Ђ. каријеру одлучне су биле 1860 и 1861. 1860 почео је да објављује низ оних важних чланака о позоришту, којима је усталасао војвођанско Српство и тиме непосредно допринео оснивању сталног Српског Народног Позоришта (16/7 1861) под окриљем Српске Читаонице. 1861, као посланик на благовештенском сабору. Ђ. је писао биљешке са саборских сједница, које је послије издао у књизи: Радња Благовештенског Сабора. 1861. Кад је Поповић-Даничар иступио из уредништва, Ђ. је наставио рад са Ђ. Вукићевићем. Ђ. је у те дане био главни чинилац целокупног културног полета у Војводини. Све просвјетне манифестације, као што је била и свечаност о Текелијиној стогодишњици (17/7 1861), коју је он организовао, биле су смишљене прилике да се у вријеме апсолутизма, национални дух одржи компактан и активан. 1863 Ђ. је предао фактички уређивање Српског Дневника Светозару Милетићу, а сам се све више посветио позоришту, заводећи непрекидно турнеје. 1864 Српски Дневник је био обустављен, а Ђ. као одговорни уредник стављен под војни суд. Иако је 1865 дошло до опште амнестије, лист више није покренут. 1867 Ђ. је довео новосадску трупу на гостовање у Београд. На представи 5/11 1867 кнез Михајло је обећао лично Ђ. да ће о свом трошку сазидати зграду за позориште у Београду.
1868 позван је Ђ. за првог директора Народног Позоришта у Београду, а кад је (1870). креирано звање драматурга, Ђ. је именован на то мјесто. 1873 Народно Позориште је затворено, против Ђ. воље, а он је постављен за наставника. 1876 постао је управитељ полугимназије у Шапцу, 1878 управитељ гимназије, а 1880 управитељ учитељске школе у Београду. 1888 изабран је за професора опште историје у Великој Школи. Пошто је још 1892 био кратко вријеме министар Просвјете у Авакумовићевом министарству, и исте године свечано, у приликама општег народног славља, прослављена педесетогодишњица његовог књижевног рада. Ђ. је 1896 пензионисан. 1887 био је наставник краљу Александру за историју и географију, и пратио га је на путу у Крим.
Ђ. је почео да пише стихове 1842 (Спомен сестри Милици). И касније је радио на поезији, спјевавши популарну позориштну алегорију Маркова сабља, српску химну (Боже правде) и т. д. Али од свега књижевнога рада има више важности Ђ. иницијаторско и организаторско дјеловање на културном, специјално на позориштном пољу. Овамо спада и Глумачка школа, коју је основао 1870. и у којој је предавао он сам с Бачванским до 1893, као и документирани мемоар о Позоришту и и његовој кризи, који је предао министру Просвјете 1873. Од књижевних радова, осим споменутих, ваља споменути још: биографије о Двојици Станимировића и о Чучук-Стани. Латинско-српски речник (1886). Општа историја у двије књиге (1898). многобројна позориштна дјела с маџарског и њемачког (Шилеровa Сплетка и љубав), оцјене за многе уџбенике и књижевне појаве, путописи (Летопис, 133, 134, 135). занимљиве успомене у Јавору од 1892 и т. д. Шилерова
[уреди] Види још
[уреди] Литература
- Народна енциклопедија, 1927 г.
- А. Хаџић, Календар Орао, 1878. Застава, 1877, 173, Позориште 1892, Бранково Коло. 1901;
- А. Гавриловић. Знаменити Срби 19 века; Летопис, 1858, II, 194; Браник. 1900. 44.
