Француска револуција
Из пројекта Википедија
Француска револуција (1789-1799) је била важан део историје Француске, Европе и западне цивилизације. Током тог периода, република је заменила апсолутистичку монархију, а Католичка црква је била приморана да изврши радикалну реорганизацију. Док је Француска осциловала између рeпублике и царства 75 година након што је Прва република пала после државног удара, револуција се сматра главном прекретницом у историји западне демократије - од времена апсолутизма и аристократије до доба грађанства као главне политичке снаге.
Садржај |
[уреди] Позадина
У време када је Енглеска доживљавала индустријску револуцију, Француска је била претежно аграрна земља. Од око 25 милиона становника, само два милиона нису припадала сељаштву. Француска је у другој половнин 18. века била феудално-апсолутистичка држава. Постојање феудалних права на земљу спутавало је развој земљорадње и индустрије. Друштво је било подељено у три сталежа:
- свештенство,
- племство,
- грађанство, сељаштво и остали (трећи сталеж).
Свештенство и племство су били привилеговани нерадници који су чинили 2% од укупног броја становника, док је најбројније било француско сељаштво (90%) и буржоазија и радништво 8%.
Свештенство је имало велики утицај у друштву и убирало је знатне приходе са црквених имања, али није било јединствено по саставу и пореклу. Привилеговани положај уживало је више свештенство - племићког порекла, док је ниже свештенство имало скромне приходе, па је по положају било ближе припадницима трећег сталежа него вишем свештенству.
Племство је било други привилеговани сталеж у Француској и са свештенством је чинило аристократски део француског друштва. Економски положај племства обезбеђивали су феудални земљишни поседи. Аристократски део друштва убирао је приходе и од бројних државних служби и пензија које је краљ делио свештенству и племству као владајућим сталежима. Ниже племство је, по свом економском положају и угледу у друштву, било знатно испод високог племства, али је и оно љубоморно чувало своја феудална права.
Непривилеговани део француског друштва припадао је трећем сталежу, који је по социјалном саству био веома разнородан. Најбројнију категорију трећег сталеза чинили су сељаци. Иако нису били формално везани за земљопосед својих господара - племића и свештеника, они су били оптерећени бројним феудалним дажбинама. Цркви су давали десетину призвода,а држави бројне порезе. Незадовољство сељака је било опште и они су желели укидање феудалних односа како би постали власници земље коју су обрађивали.
Трећем сталежу је припадало и градско становништво, осим племства и свештенства. Ту се убрајала и буржоазија која се делила на: крупну - банкаре, крупне трговце, власнике мануфактура и закупце пореза; средњу - средње трговце, богате занатлије; и ситну - занатлије и ситне трговце. Посебан слој буржоазије је интелигенција из редова трећег сталежа: књижевници, научници, уметници, као и ситни и средњи службеници, лекари, наставници, адвокати и други.
Осамдесетих година 18. века, Француска је ушла у дубоку кризу. Развој производних снага дошао је у дирекни сукоб са апсолутистичко-феудалним поретком. Мануфактура је претворена у индустрију, бродарство располаже целим флотама. Банке се множе и снаже, капитал се групише у акционарска друштва. Филозофи и књижевници својим схватањима о једнакости, слободи, братству, нацији, религији, хуманизму, подржавали су постојећи режим, а у народ је све дубље продирала мисао о једнакости људи.
Буржоазија је располагала највећим делом француског богатства, али није имала политичку власт коју је имало привилеговано племство и свештенство. Главни противник режима била је буржоазија, али и неки слојеви привилегованих сталежа (племство и свештенство). Краљ је био апсолутни владар, али је његов утицај на власт у земљи био ограничен. И поред привредног просперитета биле су потребне корените реформе, пре свега опорезовати племство и свештенство. Реформе се не спроводе што изазива демонстрације, буне, немире.
Будући је привредна политика Француске био камерализам (што значи да се количина новца у држави задржавала пуњењем државне благајне), то је у правилу значило су порези којих су прва два сталежа била ослобођена, били наметнути трећем, ионако најсиромашнијем сталежу. У то је доба француски краљ био Луј XVI. који је због честих ратова, новчане помоћи америчким државама у борби за ослобођење од Велике Британије и бројних других трошкова толико исцрпио државну ризницу да је 1788. године проглашен банкрот.
Министар финансија Жак Некер тражи од краља Луја XVI "сазив државних сталежа" у којем ће трећи сталеж имати исти број посланика као предходна два (племство и свестенство). Краљ прихвата захтев и 1789. године, након 175 година од последњег заседања је објављено сазивање државних сталежа и начин избора представника за њих. Сваком је сталежу био осигуран једнак број места, што је владајућим сталежима аутоматски давало натполовичну већину, па се Одбор тридесеторице, удружење либералних Парижана, побунио и почео да тражи дуплирање трећег сталежа и гласање по заступницима, а не по сталежима како је било одређено (прво свештенство, затим племство и на крају трећи сталеж). Некер, говорећи испред владе, је изјавио да би трећи сталеж требало удвостручити, али је питање гласања остављено за сам састанак сталежа. Ипак, незадовољство се распламсало због размирица које су остале нерешене и памлети, попут оних Абеа Сијеса "Шта је трећи сталеж?" који је говорио да су привилеговани редови паразити, а трећи сталеж сам народ, су одржавали ово незадовољство. Сијес је написао на овом памфлету: "Шта је трећи сталеж? Све. Шта је он био до сада у политичком поретку? Ништа. Шта он тражи? Да постане нешто."
[уреди] Скупштина
Заступници изабрани на изборима широм Француске састали су се 5. маја 1789. у Версају. 28. маја, Абе Сијес је покренуо да трећи сталеж почне са верификацијом своје власти и позвао је друга два сталежа да им се придруже, али није чекао на њих. Овај процес је завршен 17. јуна, а онда су гласали за много радикалније мере, прогласивши себе Националном скупштином, скупштином народа, а не сталежа. Опет су позвали остале да им се придруже, али су им ставили до знања да намеравају да управљају државним питањима са или без њих.
Луј XVI је затворио зграду у којој се скупштина одржавала. Временске прилике нису допуштале доношење одлука на јавном месту, па је скупштина преместила своје заседање у оближње затворено тениско игралиште где су се 20. јуна 1789. заклели да се неће разилазити док не донесу устав Француској. Већина представника свештенства им се ускоро придружила, као и 47 представника племства. До 27. јуна, ројалистичка партија је била надјачана, иако је војска у великим бројевима почела да пристиже око Париза и Версаја. Поруке подршке су стизале из Париза и других француских градова. 9. јула, Скупшина је променила име у Националну уставотворну скупштину, која ће трајати до свој распуштања 30. септембра 1791.
[уреди] Национална уставотворна скупштина
[уреди] Пад Бастиље
11. јула 1789, краљ Луј, под утицајем конзервативног племства из свог личног савета, као и своје супруге Марије Антоанете и брата грофа д'Артое, је сменио реформистичког министра Некера и комплетно реконструисао владу. Много Парижана, претпоставивши ово као почетак краљевог преврата, је кренуло у отворену побуну. Део војске се придружио руљи; други су остали неутрални.
14. јула 1789. након неколико сати борбе, побуњеници су освојили затвор Бастиља, убивши управника маркиза Бернара де Лонаја и неколико његових стражара. Иако су ослободили само седам затвореника: четири лопова, двојицу лудака и једног сексуалног преступника, Бастиља је служила као јак симбол свега што је омражено под старим режимом. Вративши се испред градске скупштине, маса је оптужила градоначелника Жака де Флесела за издају; његово убиство је уследило након јавног суђења у краљевској палати.
Краљ и његове војне присталице су се повукле, барем на привремено. Маркиз Лафајет је преузео команду над Народном гардом у Паризу. Жан Силван Бели, председник Народне скупштине у време Тениске заклетве, је постао градоначелник у новој административној структури знаном као комуна. Краљ је посетио Париз, где је 27. јула прихватио триколору, док су повици "Живела нација" промењени у "Живео краљ."
Ипак након овог насиља, племство, мало охрабрено овим привидним и како је доказано, привременим помирењем, почело је да бежи из земље, од којих су неки почели да припремају грађански рат у краљевству и тражили европску коалицију против Француске.
Некер, који је враћен на власт, је уживао у свом краткотрајном тријумфу. Лукав економиста, али мање лукав политичар, Некер је преценио себе захтевањем и добијањем опште амнестије, изгубивши тако много популарности у народу у тренутку свог наводног тријумфа.
До краја јула, побуна и дух врховне власти народа су се ширили Француском. У сеоским крајевима, многи су отишли даље од овог; неки су спалили повеље о власништву и немали број двораца, као део опште аграрне побуне која је позната као Велики страх. Као додатак, завере и агитације избеглог племства су довели до необузданих гласина и параноја (посебно у сеоским подручјима) који су изазвале велике немире и које су допринеле Великом страху.
У спомен на пад Бастиље, данас се 14. јул у Француској слави као Дан републике.
[уреди] Одлуке
Буржоазија покушава завести ред уплашена акцијом народа. То јој успева доношењем закона о укидању феудалних дажбина 4. августа 1789, чиме је стари поредак био срушен, а донесена је и Декларација о правима човека и грађанина, један од темељних докумената у историји људских права, којим су слобода, једнакост и власништво проглашени неотуђивим правом човека.
Недуго затим, црква је секуларизована, а њена су имања проглашена државним добром (продајом тих имања власт је покушала решити државну кризу). 3. септембра 1791. проглашен је први француски Устав којим је Француска постала грађанско-демократска уставна монархија са строгом поделом власти на законодавну, извршну и судску. На челу државе и даље је био краљ, али сада ограничен у владавини. Законе је доносила уставотворна скупштина преименована у Законодавну скупштину, док је краљ имао право вета и извршну власт. Француска је подељена у 83 департмана, цехови су укинути и тиме је омогућен слободан развој обрта, индустрије и трговине. Сељаци су постали закупници земље на којој су радили, а бирачко право је дато је пунолетним мушкарцима с имовином одређене вредности.
Међу присталицама револуције развило се идејно подвојење, па су тако настали Жирондинци, умерене демократе из покрајине Жиронде, и Јакобинци, екстремни радикали који су се окупљали у манастиру Светог Јакова.
У међувремену Народна скупштина је створила буржоаску државу. Француска је постала уставна буржоаска монархија. Краљ Луј XVI стаје на страну контрареволуције и покушава страном интервенцијом срушити револуцију у Француској. Издао је проглас којим је осудио дело Народне скупштине и позвао у помоћ своје присталице. Уставотворна скупштина престала је са радом 29. септембра 1791. године. По њеној одлуци ниједан њен члан се није могао кандидовати за законодавну скупштину.
[уреди] Законодавна скупштина и пад монархије
[уреди] Законодавна скупштина
Према уставу из 1791, Француска је функционисала као уставна монархија. Краљ је морао да дели власт са изабраном Законодавном скупштином, али је задржао право на вето и право да бира министре.
Законодавна скупштина се први пут састала 1.октобра 1791. и изродила се у хаос након мање од годину дана. Састојала се од 165 Феулитанаца (уставних монархиста) на десници, око 320 Жирондинаца и Јакобинаца на левици и око 250 представника који нису припадали ниједној странци.
Одмах на почетку, краљ је ставио вето на закон који је претио смрћу избеглом племству и налагао да сво свештенство мора у року од 8 дана да положи заклетву оданости држави по „Акту о цивилној организацији свештенства“. Током године, неслагања попут ових ће довести до уставне кризе и довешће Револуцију на виши ниво.
[уреди] Рат
Политка тог периода је неизбежно вукла Француску у рат са Аустријом и њеним савезницама. Краљ, десница и Жирондицни су желели рат са Пруском и Аустријом, а против рата су били Јакобинци на челу са Робеспјером. Краљ се надао да ће рат повећати његову популарност, такође је тражио могућност и да искористи и неуспех рата. Жирондинци су се надали да ће рат проширити револуцију у Европи. Јакобинцу су се противили рату, јер су радије желели да консолидују и прошире револуцију код куће. Аустријски цар Леополд II Хабсбуршки, брат Лујеве жене Марије Антоанете, је можда такође желео да избегне рат, али је умро 1. марта 1792.
Француска је објавила рат Аустрији 20. априла 1792, а Пруска се придружила Аустрији неколико недеља касније. Након неколико почетних окршаја који су прошли лоше по Французе, први значајнији догађај се десио са француско-пруском битком код Валмија (20. септембар 1792.). Иако је јака киша спречила коначан исход битке, француска артиљерија је показала своју супериорност. Међутим, током овог периода, Француска је упала у немире и монархија је постала ствар прошлости.
[уреди] Уставна криза
Ноћи 10. августа 1792, побуњеници, уз подршку нове револуционарне Паришке комуне, напали замак Тиљерије. Краљ и краљица су заробљени, а законодавна скупштина је суспендовала монархију: било је присутно мало више од трећине представника, а скоро сви су били Јакобинци.
Оно што је остало од владе је зависило од подршке побуњеничке Комуне. Када је Комуна послала банде у затворе да убију затворенике и послала допис осталим градовима у Француској позивајући их да прате овај пример, скупштина је могла да пружи само слаб отпор. Ова ситуација је трајала до стварања Конвента, који је био задужен за писање новог устава, а који се прву пут састао 20. септембра 1792. и постао је де факто нова влада Француске. Следећег дана је укинута монархија и проглашена република. Овај датум је касније усвојен као почетак Прве године Француског револуционарног календара.
[уреди] Конвент
 |
За више информација погледајте Национални конвент. |
Законодавна власт нове републике је прешла на Национални конвент, док је извршна власт пала на Комитете јавне безбедности. Жирондинци су постали најутицајнија партија у Конвенту и Комитетима.
У Брунсвикшком манифесту, аустријске и пруске војске су претиле одмаздом над становништвом Француске ако се одупре њиховом напредовању или поновном успостављању монархије. Као последица тога, краљ Луј је виђен како кује заверу са непријатељима Француске. 17. јануара 1793, краљ Луј XVI је осуђен на смрт због "завере против јавне слободне и генералне безбедности" од стране слабе већине у Конвенту. Погубљење 21. јануара 1793. је довело до још више ратова са осталим европским државама. Лујева жена, Марија Антоанета, је погубљена на гиљотини 16. октобра.
Када је рат кренуо лоше по Французе, цене су скочиле и сиромашни радници и Јакобинци су се побунили; контра-револуционарне активности су почеле у неким регионима. Ово је охрабрило Јакобинце да државним ударом преузму власт, мобилишући подршку јавности против Жирондинаца и уз подршку снага сиромашних радника. Савез Јакобинаца и радника је тако постао елемент који је био језгро нове владе. Политика је постала значајно радикалнија.
Комитет јавне безбедности је дошао под контролу Максимилијана Робеспјера и Јакобинци су покренули Владавину терора (1793-1794). Најмање 1.200 људи је убијено под гиљотином или на други начин након оптужби за контра-револуционарне активности. Најмањи назнак контра-револуционарних мисли или активности (или у случају Жака Хебера, револуционарни фанатизам који је надмашивао оне на власти) је могао довести под сумњу, а суђења нису вршена према савести.
1794, Робеспјер је имао уклоњене ултра-радикале и умерене Јакобинце; међутим, као последица тога, његова популарност је драматично опала. 27. јула 1794, народ Француске се побунио против Роберспјеровог терора у ономе што ће постати познато као "Термидорска реакција". Она се завршила тако што су умерени чланови Конвента сменили и погубили Робеспјера и неколико других водећих чланова Комитете јавне безбедности. Нова влада су углавном састојала од Жирондинаца који су преживели Терор, а након преузимања власти, они су вршили освету чак и над оним Јакобинцима који су им помогли да збаце Робеспјера, забранивши клуб Јакобинаца и погубљењем многих његових бивших чланова у ономе што је познато као "Бели терор".
Конвент је усвојио нови "Устав године треће" 17. августа 1795; референдум га је ратификовао у септембру и ступио је на снагу 26. септембра 1795.
[уреди] Директоријум
|
За више информација погледајте Директоријум. |
Нови устав је увео Директоријум и створио прво дводомно законодавно тело у историји Француске. Скупштина се састојала од 500 посланика (Савет пет стотина) и 250 сенатора (Савет сениора). Извршна власт је прешла на пет директора, који су бирани једном годишње од стране Савета сениора из листе коју је саставио Савет пет стотина.
Нови режим се сусрео са отпором преосталих Јакобинаца и ројалиста. Армија је угушила побуне и контра-револуционарне активности. На овај начин су војска и њен успешан генерал, Наполеон Бонапарта, стекли велику моћ.
9. новембра 1799, Наполеон је извршио државни удар којим је увео Конзулат; ово је ефикасно довело до његове диктатуре и на крају (1804) његовог проглашења за цара, са којим је дошао крај републиканске фазе Француске револуције.
[уреди] Последице
Овакво стање у Француској одражавало се на распложење и схватање тадашњег француског друштва. Сав образовани свет Француске пред револуцију противио се свему што је спутавало човечију мисао и акцију. Оформила се идеологија једног друштва које је осетило да има довољно снаге да се бори за напредак. Иступајући против старог схватања и заосталог уређења, поборници нових идеја извршили су духовну револуцију и тако припремили масу за борбу против апсолутизма и феудализма. Поборници новог правца у филозофији - рационалисти - снажно су покренули мисао коју преко енциклопедиста и других снажних личности у области науке и уметности рађа у Европи сјајно доба француске просвећености. Од тих великих идеолога најзначајнији су: Монтескје, Волтер и Русо. Најстарији међу идеолозима био је Монтескје (1689 - 1755.) пореклом из аристократске породице. Као истакнути писац и правник критикује поредак у Француској. У свом главном дијелу "Дух закона" даје предлог новог уређења Француске. По њему најбоље државно уредјење је уставна монархија енглеског типа. Законодавну власт треба да има народна скупштина, а извршну власт владар. Његове идеје наишле су на одобравање организације власти за време Француске револуције. Он предлаже стриктну поделу власти према њеним функцијама на законодавну, извршну и судску. На јавно мјење утицао је и Волтер (1694 - 1778).
Француском револуцијом је укинут је феудализам и успостављен капитализам у Француској. Францсука револуција је битно утицала на развој капиталистичких односа у целој Европи.
[уреди] Види још
- Француски револуционарни ратови
- Хронологија Француске револуције
- Прича о два града
[уреди] Остале револуције у Француској
- Јулска револуција
- Револуције 1848. у Француској
- Париска комуна
- Студенстке демонстрације 1968.
[уреди] Спољашње везе
- The Musée de Veygoux - Музеј посвећен Француској револуцији
