Икона
Из пројекта Википедија
ИКОНА (гр. εικων, лат. imago, икона, лик, слика, представа): Свети лик, света слика, у две димензије, која представља Господа Исуса Христа, Пресвету Богородицу или Свете, које можемо насликати стога што су имали тело, а Којима се клањамо или их поштујемо по начелу: "част дата икони прелази на онога који је насликан на икони".
Као сликовна представа, икона може имати историјске, естетске и археолошке карактеристике, али она не припада сакралној уметности, већ богослужењу Цркве, заједно са Светим Писмом и Светим Тајнама. Она није неки украс, табло или фигуративно представљање, него визуелно саопштавање невидљиве божанске стварности, манифестоване у времену и у простору. Зато визуелна контемплација има исту вредност за примање Тајне Божије откривене у историји Спасења као и усмено исповедање или писана порука. За Православну теологију, темељ иконе или символичког приказивања јесте стварност Оваплоћења Сина Божијег: "И Логос постаде тело" (Јован 1,14). Икона је последица Оваплоћења, зато што је Христос "икона Бога невидљивога" (Кол. 1,15).
[уреди] Иконе у историји Цркве
Став Цркве према култу икона постепено се искристалисао кроз више етапа. Ориген и Тертулијан не говоре у прилог икона, а такође ни Јевсевије Кесаријски (263-339), који ипак признаје да је видео иконе које представљају Христа и Апостоле. Веома је популарно у то време било мишљење да је постојао аутентични лик Христов. Св. Василије Велики пореди функцију општења иконе са функцијом речи: "што је реч за чувење, то је икона за вид". Св. Јован Златоусти вели да је икона јемство стварног, видљивог Оваплоћења Бога. Св. Јован Дамаскин (око 730-760) је одредио теологију иконе у њеној класичној форми. За њега икона почива на чињеници усељења људске природе у ипостас Логоса. На крају, Седми Васељенски Сабор (Никеја, Витинија, 788), сазван против иконоборства, доприносом патријарха Тарасија (784-806) одређује Православно учење о иконографском представљању Христа, Мајке Божије, анђела и светитеља.
[уреди] Канони Цркве о иконама
- Иконе нису поштоване на материјалној, суштинској основи (не поштује се икона идолопоклонички, као богови, као што вероваху иконоборци), него на темељу сличности представљенога лика са личношћу чије име треба да се напише на икони. Самим указивањем на име Исуса Христа или Светога, икона се освећује. Ако се избрише контура или име свете личности, икона губи своју символичку и аналошку вредност те се стога спаљује. Исти је случај и са крстом, који прима освећење самим својим обликом; ако се деградира тај облик или његово дрво, он се спаљује. Према томе, свако поштовање указано икони припада насликаној личности (оригиналу), а не материји од којеје израђена.
- Православна традиција прави разлику између:
- Латрије, адорације (клањања, богопоштовања) које припада самоме Христу као Сведржитељу (и хлебу и вину претворенима у Тело и Крв Господњу, сходно помесном сабору 1084. године, под патријархом Николајем, у добра цара Алексија Комнена)
- Ипердулије или надпоштовања које припада Матери Божијој као Богородици
- Венерације или поштовања које припада Светима због њихове блискости са Христом.
- Природа Божија - Света Тројица не може се сликовно представити, будући да је невидљива и без облика. Ипак, Отац се представља онако како се јављао у виђењима пророка и богојављењима Старога Завета (у виду младића приликом сусрета са Авраамом - Пост. 18,1-3). Дух Свети се представља у виду голуба који долази приликом јављања Тројице на Крштењу Исуса Христа на Јордану (Матеј 3,16). Виђења, теофаније (богојављења) и други догађаји из историје Спасења, могу се сликати и поштовати. Иконограф треба да у свему поштује податке Светога Писма.
- У историји Цркве, особито у домену мисије катихизирања и религиозног поучавања, иконе су имале одлучујућу улогу. Икона има:
- Дидактичку функцију, будући да је иконографија сматрана катихизисом учених као и неуких
- Контемплативну функцију, јер сугерише и привлачи дух ка преображеном свету
- Посредничку функцију, зато што она предаје невидљиву силу светости живописанога.
Из тих разлога иконе треба да се љубе и целивају са највећом побожношћу. У историји Православља познате су чудотворне иконе, чија тајна остаје неоткривена. Било да су насликане од светих, било због јаке вере онога који их поштује, било да су одабране као оруђа у божанској икономији, те су иконе најскупље отачко завештање Православне побожности. Последњих деценија неке неправославне конфесије као и историчари уметности уопште разоткриле су праву вредност иконе. Тако икона постаје символ медитације и откривења, јер: сведочи о светоме или о Божјем присуству у време и у простору, у делу Оваплоћења или Васкрсења Његовога Сина; саопштава визуелно невидљиву божанску стварност која долази као перцепција чула; наговештава светлост Будућег Века, стање обожења или тачку сусрета историјског времена са вечношћу; признаје човеково учешће у преображају творевине.
