Свето Предање
Из пројекта Википедија
СВЕТО ПРЕДАЊЕ (гр. παραδοσις, лат. traditio, предање, преношење): Православна Црква дала је највећу важност Предању у двоструком његовом смислу, схватајући га као:
- Целокупно Христово дело у конкретном времену, дакле апостолску заповест предату Цркви: "Јер ја примих од Господа оно што вам и предадох" (1 Кор. 11,23), или као "вјеру која је дата светима једанпут за свагда" (Јуда 3);
- Начин преношења божанског откривења у времену преко Цркве (1 Тим. 6,20); ово преношење није просто прелажење једног наслеђа или хронологије са једне генерације на другу, него прејемство у којем Црква једновремено и наставља и обнавља почетну веру (Јн. 16,13). У том смислу, Предање није други извор откривења, поред Светог Писма, него његово стално начело, критеријуми посредник. Свето Писмо и Предање сачињавају једну тканину или два крака једне реке, а не две сукцесивне вериге једног ланца.
[уреди] Православно учење
- Као што сведочи Св. Апостол Јован у свом Jeванђељу (20,30; 21,25), усмена проповед претходила је писаном Јеванђељу. Св. Апостол Павле сведочи да су усмено Предање и Новозаветни списи постали реални садржаји у животу првих хришћанских заједница: "Тако, дакле, браћо, стојте чврсто и држите предања (δοσεις- (traditiones), којима сте научени, било нашом ријечју, било посланицом" (2 Сол. 2,15). Предање претходи Светоме Писму - отуда и његова важност. Тако по Св. Василију Великом, начело древности или старине треба да се посматра са највећом пажњом. Контекст Предања јесте контекст историје Спасења, а то значи да су Апостоли, њихови ученици и њихови наследници стављени у простор делања Светога Духа, и то у Цркви. Православна Црква даје особиту важност улози преношења Предања и чиниоцима који у томе сарађују: Апостоли, проповедници, епископи, оци, заједнице итд.
- Првобитно апостолско Предање потврђује Нови Завет. Једанпут утврђено написмено, Црква се изјаснила у његову корист установивши му облик и смисао као Светоме Писму које, тако, постаје коначно за следеће векове. Св. Иринеј Лионски говори о Предању као υποθεσις писама, односно чиниоцу који даје смисао и јединство написаној благовести. Сви Оци Цркве и Васељенски Сабори слажу се да новозаветно Предање има нормативан карактер и да је у њему сабрано и исказано искуство заједница у Јерусалиму и првих апостолских заједница. Нови Завет има непоништив карактер и неизмењив облик, мада он не исцрпљује првобитно апостолско Предање. У том смислу Св. Атанасије каже да су "Света и богомнадахнута Писма довољна за исповедање истине" (Против Јелина I, 3, Р.О. XXV, 4).
- Православни, динамички и стваралачки карактер Предања долази не само од способности и нужности Цркве да стално и непрекидно тумачи Свето Писмо, него превасходно отуда што Свети Дух открива у сваком времену зрак наде. Не формулишући неку теорију развоја доктрине, која има за основ механичку теорију о откривењу, Православна Црква признала је да постоји стваралачко продубљивање и примењивање Предања. Одатле происходе и нова осветљавања старих догми: манифестовање Светога Духа, нестворених божанских енергија, онтолошки аспект Спасења, култ Богородице, култ светитеља, важност покајања и поста.
- Сливање или слагање Предања и историје Спасења - јер Црква треба да уведе благу вест у различите ситуације, културне и друштвене. Облици Прeдања везани су за живот Цркве:
- Апостолски облик, којим се обезбеђује непрекидно повезивање свега од почетка: "А и ја теби кажем да си ти Петар и на томе камену сазидаћу Цркву своју" (Матеј 16,18)
- Историјски облик, којим се обезбеђује културна контекстуалност и теолошка разноврсност поруке Јеванђеља.
- Црква је непогрешива јер исповеда Истину која је дар Светога Духа. Учење је Православно не због тога што га епископат предлаже, него зато што је зајамчено свешћу Цркве у којој се исказује сведочанство Светога Духа. Апостолско прејемство није аутоматски непогрешиво; постоје Епископи који нису у консензусу Предања. Или, на пример, није Православан сваки детаљ у Исповедањима XVII века. Зато је Св. Максим Исповедник одбио да се причести са епископима који су потписали монотелитску одлуку рекавши: "Ако се сви буду причестили са јереси, ја се нећу причестити". У том смислу, Предање остаје критеријум како се треба односити према свакој институцији са учитељским карактером и према сваком догматском тексту.
- Саборске одлуке епископата, то јест догмати седам Васељенских Сабора, не представљају неки спољњи критеријум вере јер доктринарни ауторитет не игра неку битну улогу ако га не одобри или не прихвати свест Цркве. Међутим, не треба да се меша догматски развој са процесом формулисања или доктринарног уобличавања учења. Православна Црква дала је велику важност литургијском предању и искуству Светих, у којима се чувају многа учења која нису одмах примила саборско уобличење и добили саборску верификацију, као што је случај са Тајнама или са претварањем евхаристијских дарова. Говорећи о богослужбеним Предањима, Св. Василије каже: "Међу догматима и поукама сачуваним у Цркви, неке имамо из писаног учења, а друге смо примили из апостолског Предања, тајанствено предатих; али, и једна и друга имају исту силу" (О Светоме Духу, гл. 18).
Протестантске конфесије разрадиле су концепцију о довољности Светог Писма, тврдећи да само оно има ауторитет речи Божије, па стога за идентификовање божанске истине не постоји други критеријум осим Библије. Та концепција заснована је на следећим тврдњама: Црква не прима учење ван Писма, јер је оно непресушан извор откривења, важнији и снажнији од Предања. Само оно што се тврди и налази у Библији ваљано је за веру. Предање је само споредан извор за веру. Библија је довољна за спасење јер она не само да има ауторитет речи Божије него је и средство преношења благодати; Библија је медиј кроз који сада Христос говори вернима.
Не треба заборавити да у самом Светом Писму нема основе за теорију о довољности записане Божије речи. Додуше, Свето Писмо има нормативни ауторитет за Цркву и Предање; али сама Црква је одабрала библијске књиге и она непогрешиво тумачи Свето Писмо. Свето Писмо истовремено исповеда да је Црква непогрешива.
Супротан став протестантској тези заступа старија римокатоличка теологија, у којој се Предање јавља као начело само по себи, као независтан извор откривења којим су обухваћене истине које се не налазе у Светом Писму. Зато за нове догме, које непогрешиви магистериј Папе може да формулише, није неизоставно потребна потврда Светог Писма. Теологија претпоставља апостолско порекло доктрина које немају експлицитно откривен и утврђен темељ у Светом Писму.
Погрешна страна овог става састоји се у томе што Свето Предање не може примити она небиблијска учења која се не би, макар у основи, налазила у откривеним истинама које се чувају у Цркви, у Предању, и која се не налазе у Светом Писму макар у "јоти и цртици". Учење вере не налази се искључиво у Светом Предању. Свако догматско учење треба да има темељ и корен како у Светом Писму тако и у Светом Предању.
