Црвена армија

Из пројекта Википедија

Црвена армија (рус. Красная Армия) је скраћено име за Црвену армију радника и сељака (рус. Рабоче-Крестьянская Красная Армия), оружану снагу коју су створили бољшевици током Руског грађанског рата 1918. Ова организација је постала армија Совјетског Савеза након његовог успостављања 1922. Црвена боја у имену се односи на боју крви коју је пролила радничка класа у својој борби против капитализма. Иако је Црвена армија 1946. постала Совјетска армија, људи са запада су обично користили термин Црвена армија и након тога, на пример, током Хладног рата.

Садржај 1 Историја 1.1 Рана историја 1.2 Од грађанског рата до 1930их 1.3 Далеки исток 1.4 Други светски рат 1.4.1 Пољска кампања 1.4.2 Финска кампања 1.4.3 Велики отаџбински рат, 1941-1945 1.5 Хладни рат 1.5.1 Авганистанска кампања 1.6 Крај Совјетског Савеза 2 Официрки кадар 2.1 Чинови 2.2 Генералштаб 2.3 Војно образовање 2.4 Чистке 3 Доктрина и наоружање 4 Види још 5 Референце 6 Спољашње везе

[уреди] Историја

[уреди] Рана историја

Совјет народних комесара је успоставио Црвену армију декретом 28. јануара 1918, заснивајући је на већ постојећој Црвеној гарди. Званичан Дан Црвене армије 23. фебруар 1918. означава дан првог масовног регрутовања у Црвену армију у Петрограду и Москви и прву борбену акцију против окупационе армије империјалне Немачке. 23. фебруар је постао важан национални празник у Совјетском Савезу, касније слављен као Дан Совјетске армије и наставља да се слави у данашњој Русији као Дан бранилаца домовине. Заслуге као оснивачу Црвене армије обично иду Лаву Троцком, народном комесару рата од 1918. до 1924.

На почетку свог постојања, Црвена армија је фунционисала као добровољна формација, без чинова или ознака. Демократским изборима су бирани официри. Ипак, декрет од 29. маја 1918. је налагао обавезну војну службу за мушкарце од 18 до 40 година. Да би олакшали регрутовање, Бољшевици су створили регионалне војне комесаријате, који и сада постоје у Русији под овим именом (пажња: не мешати војне комесаријате са институцијом војних политичких комесара).

Након што је генерал Алексеј Брусилов понудио Бољшевицима своје професионалне услуге 1920, они су одлучили да дозволе регрутовање бивших официра армије империјалне Русије. Бољшевичке власти су поставили специјалну комисију на челу са Лавом Лезаровим и августа 1920. су регрутовали 315.000 бивших официра. Веома често су они држали позиције војних саветника. Велики број истакнутих команданта Црвене армије су претходно служили као генерали војске империјалне Русије. Шта више, велики број бивших војника империјалне Русије, на пример, члан Врховног војног совјета, Михаил Бонч-Брујевич, се раније придружио Бољшевицима.

Бољшевичке власти су у сваку јединицу Црвене армије поставили политичке комесаре, који су имали овлашћење да преиначе одлуке команданата јединица ако су се оне сукобљавале са принципима Комунистичке партије. Иако је ово понекад резултирало пометњом у командовању, партијско вођство је сматрало потребним политичку контролу над војском, док се Црвена армија све више и више ослањала на искусне официре из пререволуционарног, царистичког периода.

[уреди] Од грађанског рата до 1930их

За више информација погледајте Руски грађански рат и Пољско-совјетски рат.

Пољско-совјетски рат је представљао прву страну кампању за Црвену армију. Совјетска контраофанзива након Пољске инвазије Украјине 1920. је у почетку имала успеха, али су је пољске снаге зауставиле у катастрофалној (за Совјете) бици за Варшаву.

Касније, током 1920их и 1930их, совјетски војни теоретичари су увели концепт дубоке операције. ^[1] Ово је била директна последица из искуства са широким покретима коњичких формација током грађанског рата и Пољско-совјетског рата. Дубоке операције су укључивале вишеструке истовремене маневре више формација величине корпуса или армије. Ово није требало да донесе победу у једној операцији, већ више операција спровођених паралелно или сукцесивно је требало да гарантују победу. У овоме се дубоке операције разликују од уобичајеног тумачења доктрине блицкрига. Циљ дубоких операција је био да се непријатељ нападне истовремено кроз дубину његових снага да би се изазвао слом његовог одбраменог система. Совјетска теорија дубоке операције је вођена технолошким напретком и надом да ће маневарски рат пружити прилике за брзу, ефикасну и одлучну победу. Истовремени развој авијације и оклопних јединица је обезбедио физички подстицај за ову еволуцију дуктрине у Црвеној армији. Маршал Михаил Тухачевски је тврдио да ваздушна сила треба да се "искористи против мета изван домета пешадије, артиљерије и другог оружја. За максимални тактички ефекат авиони би требали да се користе у групама, сконцентрисаних у времену и простору, против мета највишег тактичког значаја."

Дубоке операције су први пут званично изражене као концепт у "Пољским регулативама" Црвене армије 1929, али су коначно кодификоване од стране армије у "Привременим пољским регулативама" из 1936. Међутим, Велика чистка од 1937-1939 је уклонила многе водеће официре Црвене армије, укључујући Тухачевског, и концепт је напуштен, све до прилике да се као развијенији користи током Другог светског рата.

[уреди] Далеки исток

За више информација погледајте Битка код Халкин Гола.

1934. Монголија и СССР су, препознавши претњу од растућег јапанског војног присуства у Манџурији и Унутрашњој Монголији, се сложили да заједно бране. 12. марта 1936. сарадња је ојачана десетогодишњим Монголско-совјетским споразумом о пријатељству, који је укључивао узајамни одбрамбени протокол.

Маја 1939, монголска коњичка дивизија се сукобила са коњицом Манџука на спорним територијама источно од реке Халха. Тамо су се сукобили са јапанским одредом, који је отерао Монголце преко реке. Совјетске трупе, распоређене тамо по споразуму о узајмној одбрани, су разбиле јапански одред. Ескалација сукоба се испоставила неизбежна и обе стране су искористиле јун да појачају снаге. 1. јула јапанске снаге су бројале 38.000 војника, а комбиноване совјетско-монголске снаге су имале 12.500 војника. Јапанци су прешли реку, али су након тродневних борби натерани у повлачење. Јапанци су покушали да пробију совјетску одбрану кроз јул, али без успеха.

20. августа, Георги Жуков је покренуо велику офанзиву са жестоким нападима из ваздуха и трочасовним артиљеријским бомбардовањем, након чега су три пешадијске дивизије и 5 оклопних бригада, уз подршку авијације и великом количином артиљерије (укупно 57.000 војника), напале 75.000 јапанских војника укопаних у подручју. 23. августа, целокупне јапанске снаге су опкољене, а 31. августа у великој мери и уништене. Артиљеријски и ваздушни напади су збрисали оне Јапанце који су одбили да се предају. Јапан је затражио прекид ватре, а сукоб се завршио споразумом који су потписали СССР, Монголија и Јапан 15. септрембра у Москви.

У овом сукобу, Црвена армија је имала 9.703 мртва и нестала и 15.952 рањена. Јапанци су имали 25.000 мртвих; укупно 61.000 хиљада мртвих, несталих, рањених и одведених у заробљеништво.

Убрзо након прекида ватре, Јапанци су тражили приступ бојном пољу да покупе своје мртве. Проналажење на хиљаде мртвих је био додатни шок већ уздрманом моралу јапанских војника. Степен пораза је вероватно био главни разлог у обесхрабривању Јапанаца да нападну СССР током целог Другог светског рата, што је дозволило Црвеној армији да пребаци велики број далекоисточних трупа на европско бојиште у јесен 1941.

[уреди] Други светски рат

За више информација погледајте Други светски рат.

[уреди] Пољска кампања

17. септембра 1939, војници Црвене армије су умарширали у западне белоруске и украјинске територије коју је контролисала пољска у међуратном периоду, користићи као званичан изговор долазак у помоћ Украјинцима и Белорусима који су били угрожени од стране Немачке, ^[2] која је напала Пољску 1. септембра 1939. Совјетска инвазија је отворила други фронт за Пољаке и приморала их да напусте планове за одбрану у зони Румунског мостобрана, што је убрзало пораз Пољака. Совјетско и немачко напредовање се завршило приближно на Карсоновој линији.

Споразум Рибентроп-Молотов, који је садржао тајни протокол о ограничавању сфера интереса сваке стрaне, је припремио лаку поделу Пољске између Немачке и Совјетског Савеза. Дефинисана совјетска интересна сфера се поклапала са територијом која је касније заузета током кампање. Ова територија је постала део Украјинских и Белоруских Социјалистичких Република.

Упркос чињеници да су водене препреке одвајале већину интересних сфера, совјетски и немачки војници су се срели у неколико случајева. Најпознатији овакав догађај се десио у Брест-Литовску 22. септембра 1939. Немачки 19. тенковски корпус под командом генерала Хајнца Гудеријана је заузео Брест-Литовск, који је лежао унутар совјетске интересне сфере. Када се совјетска 29. тенковска бригада генерал-пуковника Кривошива приближила Брест-Литовску, команданти су преговарали да се немачке трупе повуку и да совјетске трупе уђу град салутирајући једни другима. ^[3]. Међутим, само три дана раније, обе стране су имали штетнији сусрет близу Лавова, када је немачки 173. брдско-пешадијски пук напао извиђачку чету 24. совјетске тенковске бригаде; након неколико жртава са обе стране, стране су окренуле преговорима, а као резултат немачке трупе су напустиле ово подручје, дк су војници Црвене армије ушли у Лавов 22. септембра.

Према књизи "Совјетске жртве и губици у борби у 20. веку", коју је написао генерал-пуковник Кривошив, снаге Црвене армије у Пољској су бројале 466.516. ^[4] Црвена армија је наилазила на слаб отпор, највише због заузетости главнине пољских снага које су се бориле са Немцима на западној граници, делом због званичног наређења пољске Врховне команде да се не улази у сукоб са совјетским војницима и делом зато што су многи становници Пољске у области Креси - углавном Украјинци и Белоруси - виделе совјетске војнике као ослободиоце, дочекујући их са цвећем и хлебом и соли. ^[5] И поред свега тога, Црвена армија је претрпела губитке од 1.475 мртвих и несталих и 2.383 рањена. Губици противничких пољских трупа остају непознати; Црвена армија је известила да је разоружала 452.536 људи, али ова бројка вероватно укључује и велики број оних који нису регистровани као регуларни војници пољске армије. Пољски подаци дају број од приближно 240.000 заробљеника које је узела Црвена армија. Совјетски Савез није сматрао такве заробљенике као ратне заробљенике, већ као ухапшене људе. Ова акција је спасила многе пољске Јевреје од нациста, иако су нацисти побили велики број њих касније током немачке инвазије на СССР који је почео 22. јуна 1941.

[уреди] Финска кампања

За више информација погледајте Зимски рат.

Стаљин и совјетска Врховна команда су ушле у овај рат са пуно ароганције поверења у победу. Ипак, Стаљинове чистке су одстраниле искусне кадрове, а на њихова места довеле лојалније, али мање способније кадрове. Многи совјетски војници су изгубљени јер њихови комаданти просто нису хтели или им није било дозвољено да се повуку. Финци су користили герилиску тактику, нападајући кухиње и совјетске војнике који су били око логорских ватри.

Совјети нису успели да искористе изразиту надмоћност на почетку рата. Финска је скупила 130.000 људи и 500 топова, док су Совјети напали са 200.000 људи и 900 топова. Совјети су такође скупили и 1.000 тенкова, али су они слабо коришћени и трпели су велике губитке. Возила су била у погону 24 часа дневно да се њихово гориво не би смрзло, али је опет било извештаја о кваровима над моторима и недостатку горива. Један од најпознатијих губитака у војној историји се десио је када је совјетска 44. пешадијска дивизија (око 25.000 војника) скоро комплетно уништена када је 300 финских војника успело да је заустави, а 9.000 финских војника је дошло са леђа и разбило совјетску дивизију на мање групе које су касније лако уништаване. У овој бици, Финци су изгубили 800 људи, а Совјети 23.000. Финци су заробили 43 танка, 71 пољска и против-авионска топа, 29 против-тенковска топа, 260 камиона, 1170 коња и велики количине оружја, муниције и медицинског материјала.

Фински проблеми у недостатку опреме су такође вредни помена. На почетку рата, само војници који су прошли војну обуку су имали униформе и оружје. Остатак је морао да се снађе са својом одећом која је наличила униформама финске војске уз додатак ознака. Финци су надокнађивали свој недостатак кроз одузимање опреме, оружја и муниције од непријатеља.

Због Стаљинове етничке параноје, велики број војника Црвене армије који су се борили у Зимском рату су доведени из јужних региона Совјетског Савеза, пошто је по Стаљиновом мишљењу да се руским трупама из подручја одмах уз границу са Финском не би могло поверити да се боре против Финаца са којима су могли бити у блиским односима или делити исту усторију. Војници Црвене армије из јужних региона апсолутно нису имали искуства са условима арктичке зиме те године и преживљавањем у шуми.

У ваздушном рату током Зимског рата, Финска је развила формацију четири прста (четири авиона, подељених у две групе, док једна лети ниско, а друга високо; сваки авион се бори независно од осталих, а опер подржавајући свог пратиоца у борби), која не само да је била супериорнија од совјетске тактике три ловца у делта формацији, већ ју је усвојио сваки важнији пилот у Другом светском рату и још увек је у употреби. Ова формација и одлучност финских пилота да улазе у борбу без обзира на шансе, је утицала на немогућност совјетских бомбардера да начине знатне штете финским положајима или градовима.

Совјетске жртве су процењене од око 48.000 мртвих или несталих, како су говорили совјетски званичници после рата, до 270.000 према Никити Хрушчову. Финци су изгубили око 22.830 људи.

[уреди] Велики отаџбински рат, 1941-1945

За више информација погледајте Источни фронт (Други светски рат).

До јесени 1940. Трећи Рајх и његови савезници су доминирали европским континентом. Само су Велика Британија (на западу) и Совјетски Савез (на истоку) могли да се супроставе фашистичкој надмоћи. Велика Британија и Немачка нису имале заједничку границу на копну, али је ратно стање постојало између њих; Немци су имали дугачку копнену границу са Совјетским Савезом, али је СССР остао неутралан, обуздан споразумом о ненападању и бројним трговачким споразумима.

За Хитлера није никада постојала дилема око ове ситуације. Drang nach Osten ("продор на исток") је само био питање дана. Ово је кулминирало 18. децембра 1940. издавањем "Директиве 21 - Случај Барбароса", који је отворено говорио да "немачке копнене снаге морају бити спремне да сломе Совјетску Русију у брзој кампањи пре краја рата са Енглеском". Чак и пре издавања ове директиве, немачки генералштаб је развио детаљан план за кампању против Совјетског Савеза. Он је био предвиђен за мај 1941, али су догађаји у Грчкој и Југославији захтевали одлагање до друге половине јуна.

У време нацистичког напада на СССР у јуну 1941., Црвена армија је имала 303 дивизије и 22 бригаде (4,8 милиона војника), од чега је 166 дивизија и 9 бригада (2,9 милиона војника) били у западним областима. Њихови противници су на Источном фронту имали 181 дивизију и 18 бригада (5,5 милиона војника). У првим недељама рата је виђено уништење готово целокупног совјетског ваздухопловства на земљи, као и важније опреме, тенкова, артиљерије и већи порази док су немачке снаге затварале стотине хиљада војника Црвене армије у џеповима.

Совјетске снаге су претрпеле тешке губитке на бојишту као резултат слабе припремљености, који су били изазване невољном и закаснелом одлуком совјетске владе и Врховне команде да изврше мобилизацију. Такође је важна била и тактичка супериорност немачке армије, која је водила рат који је био тестиран већ две године. Брзи предратни раст и унапређење кадрова Црвене армије као и уклањање искусних официра у чисткама померила је равнотежу још више у немачку корист. И на крају, очевидна бројност сила Осовина се не може потценити.

Ипак, генерација бриљантних официра (најпознатији Георги Жуков) је учила из пораза и совјетске победе у биткама за Москву, Стаљинград, Курск и касније операција Баграција су одлучно доказали оно што је Совјетима познато као Велики отаџбински рат.

Совјетска влада је усвојила велики број начина да повећа морал Црвене армије док се она повлачила у јесен 1941. Совјетска пропаганда се удаљила од становништва класне борбе и уместо тога се ослањала на дубоко усађена патриотска осећања становништва, позивајући се на историју предреволуционарне Русије. Пропаганда је назвала рат против немачких агресора као Велики патриотски рат, циљајући на Патриотски рат из 1812. против Наполеона. Појавила су се позивања на руске хероје као што су Александар Невски и Михаил Кутузов. Репресије против Руске православне цркве су престале, а свештеници су оживели традицију благосиљања оружја пре битке. Комунистичка партија је напустила институцију политичких комесара, иако их је убрзо поново усвојила. Црвена армија је поново увела чинове и усвојила многа појединачна признања као што су медаље и ордења. Концепт Гарде се поново појавио; јединице које су показале узузетно јунаштво у борби су дата имена као што су ”гардијска регимента”, ”гардијска армија”.

Током Великиког отаџбинског рата, Црвена армија је регрутовала 29.574.900 војника као додатак 4.826.907 који су већ били у служби на почетку рата. Од тога је погинуло 6.329.600 и нестало 4.559.000 (већином одведени у заробљеништво). Од тих приближних 11.444.100 се 939.700 поново придружила војсци док је она постепено ослобађала совјетску територију и још 1.836.000 се вратило из немачког заробљеништва. То смањује укупне губитке на око 8.668.400. Већину жртава су чинили Руси (5.756.000), које су пратили Украјинци (1.377.400).

Немачки губици на Источном фронту укључују око 3.604.800 мртвих и несталих и 3.576.300 заробљених 3.576.300 (укупно 7.181.100); губици немачких савезника на Источном фронту су приближно 668.163 мртвих и несталих и 799.982 заробљена (укупно 1.468.145). Од тих 8.649.300, Совјети су после рата из заробљеништва ослободили 3.572.600, тако да укупни губици сила Осовине су процењени на 5.076.700.

Поређење губитака показује окрутан третман који су нацисти вршили над совјетским ратним заробљеницима. Већина заробљеника сила Осовина је пуштена после рата, али судбина совјетских заробљеника је била знатно другачија. Нацистичке трупе су заробљене војнике Црвене армије су често убијали на бојишту или их слали у концентрационе логоре и убијали их као део Холокауста. Познато Хитлерово Комесарско наређење уводи све немачке оружане снаге под акт ратних злочина.

У првој половини рата, Црвена армија је имала наоружање мешовитог квалитета. Имала је одличну артиљерију, али није имала довољно камиона да је вуку и снабдевају. Тенкови Т-34 су били за класу бољи од било којих тенкова на свету, а опет совјетске оклопне јединице су имале врло застареле моделе; јединице које су имале најмодерније тенкове су биле хендикепиране због проблема са снабдевањем. Совјетско ваздухопловство се у почетку лоше показало против Немаца. Брзо напредовање Немаца у совјетску територију је отежало снабдевање, ако не и онемогућило, пошто је већина совјетске ратне индустрије лежала у западним деловима земље. Док совјетске власти нису успоставили ратну индустрију на Истоку, Црвена армија је морала да се ослања на импровизовано оружје и залихе које су им достављали Британци и Американци. На пример, они су слали Шерман тенкове (око 4100) Валентин тенкове (око 3700), Матилда II (око 1100) као и М3А2 Ли и М3А5 тенкове, иако нико од њих није одговарао Т-34 или КВ-1. С друге стране, ваздухопловство Црвене армије је добило неколико хиљада модерних авиона који су били једнаки или бољи од совјетских авиона; ово је укључивало ловце П-39 (скоро 5000), Хокер Харикене (3000), средње бомбардере А-20 (око 3000), П63 (око 2400), П40 (2130), Спитфајере (око 1350). На крају, Црвена армија је примила не мање од 9600 комада противтенковског или противавионског оружја, као и милионе тона муниције, личног наоружања и друге врсте војне опреме. Алуминијум и авионско гориво је повратило снагу ваздухопловству више него сами авиони. Пошиљке у облику хране су такође биле добродошли додаци оброцима на фронту.

После рата у Европи, Црвена армија је напала Јапан и његове снаге у Манџуку (Манџурији) 9. августа 1945. (операција Августовска олуја) и у сарадњи са монголским и кинеским комунистичким снагама брзо савладала квантушку армију. Совјетске снаге су такође напале Сахалин, Курилска острва и северни део Кореје. Јапан се безусловно предао 2. септембра 1945.

После Другог светског рата, Црвена армија је имала најмоћнију копнену армију у историји. Имала је више тенкова и артиљерије него све остале земље заједно. Британски штаб је одбио као војно немогућ британски план (операција Незамисливо) да се уништи Стаљинова власт и истера Црвенa армијa из Европе.

[уреди] Хладни рат

Да би означило последњи корак трансформације од револуционарне милиције у регуларну армију суверене земље, Црвеној армији је дато име Совјетска армија у 1946. Број војника Совјетске армије је пао са 13 милиона на приближно 5 милиона. Величина војске током Хладног рата је остала између 3 и 5 милиона, према западним проценама. Совјетски закон је тражио да сви способни мушкарци служе војску најмање две године. Као резултат тога, Совјетска армија је остала највећа активна армија у свету од 1945. до 1991. Јединице Совјетске армије које су ослободиле земље источне Европе од немачке власти су остале у њима да би осигурале режиме у сателитским земљама и да одвраћа НАТО снаге. Највеће совјетско војно присуство је било у Источној Немачкој.

Траума од немачке инвазије из 1941. је утицала на совјетску хладноратовску доктрину да се бори са непријатељима на њиховој територији или у зони под совјетским утицајем, али у сваком случају да спречи рат да дође до совјетске територије. Да би осигурали совјетске интересе у источној Европи, Совјетска армија је угушила анти-совјетске побуне у Источној Немачкој (1953), Мађарској (1956)и Чехословачкој (1968).

Супростављање САД и НАТО пакту током хладног рата се највише занивало на узајамно застрашивање нуклеарним оружјем. Совјетски Савез је много инвестирао у нуклеарне капацитете армије, нарочито у производњу балистичких ракета и нуклеарних подморница које би их носиле. Отворена непријатељства су замењена борбама у земљама Трећег света кроз подршку режимима или побуњеничким покретима.

[уреди] Авганистанска кампања

За више информација погледајте Совјетско-авганистански рат.

1979. Совјетски Савез је интервенисао у грађанском рату који је беснео у Авганистану. Совјетска армија је дошла у помоћ секуларној влади коју су угрожавали талибански герилци које су обучавале, опремале и финансирале САД. Иако технички супериорни, Совјети нису имали довољно војника да успоставе контролу у држави и осигурају границе. Ово је резултат оклевања Политбироа, који је дозволио само ”ограничени контигент” од 80.000 до 100.000 војника. То је за последицу имало да су локални побуњеници могли да егикасно користе тактику ”удари-и-бежи”, користећи путеве који су омогућавали лако бекство и добре линије снабдевања. Ово је учинило совјетску ситуацију безнадежном са војне тачке гледишта (због слабе употребе тактике ”спржене земље”, које Совјети нису упражњавали осим у Другом светском рату и то на својој територији). Схватање овога је учинило рат врло непопуларним у армији. Са доласком гласности, совјетски медији су почели да извештавају о тешким губицима, који је рат учинио врло непопуларним у целом Совјетском Савезу, иако су стварни губици били умерени, просечно 1670 годишње. Ово је такође постало осетљиво међународно питање, што је коначно натерало Горбачова да повуче совјетске снаге из Авганистана. Авганистански синдром који је преживела армија је упоредљив са Вијетнамским синдромом у Америци због изгубљеног рата у Вијетнаму.

На крају, огромни трошкови држања петомилионске војске у периоду мира, као и вођење деветогодишњег рата у Авганистану, ће бити најважнији разлози који ће довести до пропадања совјетске економије и целог Совјетског Савеза.

[уреди] Крај Совјетског Савеза

Од 1985. до 1990, нови вођа Совјетског Савеза Михаил Горбачов је покушао да смањи напрезање које је представљала армија кроз економске реформе. Његова влада је полако смањивала величину војске. До 1989. совјетски војници су комплетно напустили територије суседних савезника из Варшавског пакта препуштајући им да се сами бране. Исте године, рат у Авганистану се завршио и сви преостали совјетски војници су се вратили у Совјетски Савез. Крајем 1990, цели Источни блок се распао збох политичких промена. Такође, и совјетски грађани су се окретали против комунистичке владе. Марта 1990. национализам у Литванији је главни разлог што је та република прогласила своју независност. Неколико вањских република је такође прогласило независност. Горбачов је реаговао наређујући армији да се окрене против грађана и криза се појачала. Средином 1991. у Совјетском Савезу је проглашено ванредно стање.

Према званичној истрази коју је спровео Врховни совјет (највиши дом парламента) одмах након државног удара из августа 1991, армија није одиграла значајну улогу у томе. Команданти су послали тенкове на улице Москве, али (према сведочењима официра и војника) само да би осигурала безбедност људи. Нејасно је зашто је војска ушла у град, али је јасно да није имала за циљ да збаци Горбачова (који је био за то време у својој вили на Црном мору) или владу. Државну удар није успео јер завереници нису предузели никакве конкретне кораке и након неколико дана мировања удар је просто стао. Било је само неколико сукоба између грађана и тенковских посада што је довело до смрти три цивила. Иако су жртве проглашене херојима, тенковска посада је ослобођена свих оптужби. Нико није издао наређење да се пуца у некога.

После августовског удара у августу 1991, вођство Совјетског Савеза практично није имало никакву власт над републикама чланицама. Скоро свака совјетска република је објавила своју намеру да се одвоји и почела да усваја законе којима су изазивале Врховни совјет. 8. децембра 1991. председници Русије, Белорусије и Украјине су изјавили да је Совјетски Савез распуштен и потписали су документ којим су основали Заједницу независних држава. Горбачов је поднео оставку 25. децембра, а следећег дана је Врховни совјет сам себе укинуо, званично означавајући крај Совјетског Савеза. Пратећи крај Совјетског Савеза, Совјетска армија је распуштена и земље-наследнице су поделили њену имовину. Подела је извршена највише на регионалној основи, чиме су војници Совјетске армије из Русије постали део нове руске армије, док су војници пореклом из Казахстана могли да постану део нове казастанске армије. Као резултат тога, највећи део Совјетске армије, укључујући и највећи део нуклаерних ракета, је унет у састав Армије Руске федерације. Крајем 1992, већина остатака Совјетске армије у бившим совјетским републикама је расформирано. Војне снаге у гарнизонима источне Европе, укључујући и Балтичке земље, су постепено враћене кући између 1991. и 1994.

Половином марта 1992, Јељцин је именовао себе новим министром одбране Русије, начинивши пресудни корак у стварању нове руске оружане силе, која се већином састојала од остатака Црвене армије. Последњи трагови старе совјетске командне структуре су коначно распуштени у јуну 1993.

У наредних неколико година, бивше совјетске снаге су се повукле централне и источне Европе, као и из нових независних постсовјеских република Азербејџана, Јерменије, Узбекистана, Казахстана и Киргистана. Руске копнене снаге су остале у Таџикистану, Абхазији, Грузији (у којој је руско војно присуство дубоко омражено) и Транснистрији.

[уреди] Официрки кадар

[уреди] Чинови

Рана Црвена амрија је напустила институцију професионалног официрског кадра као наслеђе царизма. Заправо, Бољшевиви су одбацили реч официр и уместо тога користили су реч ”комадант”. Црвена армија је одбацила еполете и чинове, користећи чисто имена функције као што су ”комадант дивизије”, ”комадант корпуса” и слично. 1924. они су заменили овај систем категоријама од К-1 (најнижи) до К-14 (највиши). Категорије су у бити деловале као маскирани чинови; они су показивали искуство и квалификације комаданта. Знаци су сада означавали категорију, а не позицију комаданта. Ипак, војници су морали још увек да користе називе функција када се обраћају комадантима, што је могло бити незгодно као на пример ”друже замениче начелника штаба”. Ако неко није знао позицију комаданта, он је користи једно од могућих позиција, на пример комадант регименте за К-9.

22. септембра 1935, Црвена армија је напустила категорије и увела личне чинове. Ипак, ови чинови су користили јединствену мешавину назива функције и традиционалних чинова. На пример, пуковник или ”комдив” (комадант дивизије). Даље компликације су долазиле од функција и категорија политичких комесара (”бригадни комесар”, ”армијски комесар другог реда”), за инжењерски кадар (”инжењер 3 реда”, ”дивизијски инжењер”), за административне, лекарске и остале неборбене бранше.

7. маја 1940. су уведени чинови генерал и адмирал који су избацили више чинове као што су ”комбриг”, ”комдив”, ”комкор”, ”командарм”; остали виши чинови (”дивизијски комесар”, ”дивизијски инжењер”) су остали непромењени. 2. новембра 1940., систем је претрпео даље модификације напуштањем функцијских чинова за непрофесионалне официре и увођењем чина потпуковника.

У раној 1942. сви функцијски чинови у инжењерском и административном кадру су постали регуларни чинови (”инжењерски мајор”, ”инжењерски пуковник”, ”капетан интендантске службе”). 9. октобра 1942, власти су напустиле систем војних комесара, заједно са комесарским чиновима. Функцијски чинови су остали само у медицинским и ветеринарским кадровима.

У рану 1943. унификацијом система су напуштени сви преостали функцијски чинови. Реч ”официр” је постала званично допуштена, заједно са еполетама који су заменили претходни начин означавања. Чинови и ознаке из 1943. се нису много мењали све до последњих дана Совјетског Савеза; напротив руска војска користи у великој мери сличан систем. Стари функцијски чинови ”комбат” (командант батаљона или батерије), ”комбриг” (командант бригаде) и ”комдив” (командант дивизије) су још увек у неслужбеној употреби.

[уреди] Генералштаб

22. септембра 1935, власти су променили име штаба од Штаба Црвене армије радника и сељака у Генералштаб, који је у основи реикарнација генералштаба из доба руског царства. Многи од бивших штабских официра Штаба Црвене армије су служили у Генералштабу руског царства и постали су генералштабни официри у СССР. Генералштабни официри су обично имали велико борбено искуство и добру обуку на академији.

[уреди] Војно образовање

Током грађанског рата, командни кадрови су се обучавали у Генералштабној академији Црвене армије, друго име за Николајевску генералштабну академију Руског царства. 5. августа 1921. академија је постала Војна академија Црвене Армија, а 1925. Фрунзеова Војна академија Црвене армије. Виши и врховни комаданти су похађали Виши војни академски курс, чије је име промењено 1925. у Напредни курс за врховног комаданта. 1931. успостављање Операције Факултет на на Фрунзеовој Војној академији је заменило ове курсеве. 2. априла 1936. је поново успостављена Генералштабна академија; то ће постати главна школа за више и врховне комаданте Црвене армије, као и центар за напредне војне студије.

[уреди] Чистке

Касних тридесетих у виђене такозване ”Чистке кадрова Црвене армије”, дешавајући се у историјској позадини Велике чистке. Чистка је имала за циљ чишћење Црвене армије од ”политички неподобних елемената”, највише међу вишим рангираним официрима. Ово је неизбежно обезбедило згодан изговор за спровођење личних освета и на крају је резултирало ловом на вештице. Неки посматрачи сматрају да су чистке значајно ослабиле Црвену армију, али је ово остало само предмет дебате. Многи коментатори занемарују чињеницу да је Црвена армија значајно омасовљена на врхунцу Чистке. 1937, Црвена армија је бројала око 1,3 милиона војника, а јуна 1941. је бројала три пута толико. Ово је захевало брзу промоцију млађих официра, често упркос недостатку искуства и тренинга, са често озбиљним последицама. У другом важном разматрању, на крају Чистки, клатно се окренуло назад, враћајући и унапређујући многе од жртава чистки.

Подаци са којих је недавно скинута ознака тајности показују да је 1937, на врхунцу чистке, Црвена армија имала 114.300 официра, од којих је 11.034 преживело репресију и није им дата рехабилитација до 1940. Опет, 1938. Црвена армија је имала 179.000 официра (56% више у поређењу са 1937.) од којих је још 6.742 доживело репресије и није им дата рехабилитација до 1940.

У највишој лествици Црвене армије, чистке су уклониле 3 од 5 маршала, 13 од 15 армијских генерала, 8 од 9 адмирала, 50 од 57 генерала корпуса, 154 од 186 генерала дивизија, 16 од 16 армијских комесара и 25 од 28 комесара корпуса.

[уреди] Доктрина и наоружање

Совјетски Савез је успоставио домаћу ратну индустрију као део Стаљиновог програма индустријализације у двaдесетим и тридесетим годинама 20. века.

Најпознатији совјетски тенкови су били Т-34, Т-54, Т-55, Т-72.

Совјетски експерименти са малим оружјем су почели током Другог светског рата. 1945. Црвена армија је усвојила Симонов СКС, полуаутоматски 7.62x39mm карабин. 1947. је започета производња 7.62x39mm Калашњиков АК-47 јуришне пушке; планери су разматрали да је војници користе заједно са СКС, али је ускоро АК-47 комплетно заменио СКС. 1978. 5.45x39mm АК-74 јуришна пушка је заменила АК-47; АК-74 је користио не мање од 51% делова АК-47. Дизајнери су направили ново оружје као противмеру америчким 5.56x45mm оквирима кориштеним у М-16 јуришној пушци и данас се користи у руској војсци.

[уреди] Види још

• Лав Троцки
• Васили Зајцев
• Васили Чапајев
• Алекса Дундић
• Варшавски пакт
• Михаил Тухачевски
• Кубанска ракетна криза
• КГБ
• Леонид Брежњев
• Михаил Калашњиков

[уреди] Референце

1. ^ Mary Habeck, Storm of Steel: The Development of Armor Doctrine in Germany and the Soviet Union, 1919-1939, Cornell University Press, 2003, ISBN 0-8014-4074-2
2. ^ Telegram from the German Ambassador in the Soviet Union, (Schulenburg) to the German Foreign Office, 10 September 1939, at Yale Law School's Avalon Project: Nazi-Soviet Relations 1939-1941.
3. ^ Кривошеин С.М. Междубурье. Воспоминания. Воронеж, 1964. (Krivoshein S. M. Between the Storms. Memoirs. Voronezh, 1964. in Russian); Guderian H. Erinnerungen eines Soldaten Heidelberg, 1951 (in German — Memoirs of a Soldier in English)
4. ^ Colonel-General Krivosheev, Soviet casualties and combat losses in the twentieth century, ISBN 1-85367-280-7
5. ^ Piotrowski, Tadeusz (1988). “Ukrainian Collaborators”, Poland's Holocaust: Ethnic Strife, Collaboration with Occupying Forces and Genocide in the Second Republic, 1918-1947. McFarland, 177-259. ISBN 0786403713. “How are we ... to explain the phenomenom of Ukrainians rejoicing and collaborating with the Soviets? Who were these Ukrainians? That they were Ukrainians is certain, but were they communists, Nationalists, unattached peasents? The answer is "yes" - they were all three.”

[уреди] Спољашње везе

• Sovietarmy.com