Т-34

Из пројекта Википедија

T-34 Модел 1943
Ратни меморијал у Гдањску, Пољска
Главне карактеристике
Дужина	6.75 m
Ширина	3.00 m
Висина	2.45 m
Тежина	30.9 Т
Брзина	55 km/h на путу 26 km/h изван пута
Досег	465 km
Главно наоружање	76.2мм F-34
Споредно наоружање	2×7.62мм митраљези
Максималан оклоп	70 mm
Мотор	Diesel model V-2 500 коња (373 kW)
Посада	4

T-34 је совјетски средњи тенк често означаван као најбољи и најутицајнији тенк Другог светског рата. Први такав тенк произведен је 1940. у Харкову. Као најпроизведенији тенк свих времена, био је у служби до 1990-их.

Садржај

1 Развој
2 Борбена употреба
- 2.1 Други светски рат
- 2.2 Хладни рат
3 Борбена ефикасност
4 Види још

[уреди] Развој

Совјетски тенк Т-34 произведен је у фабрици локомотива Коминтерна у Харкову. На развоју овог тенка радио је млади руски инжењер М.И.Кошкин који је 1936. год. пребачен у Коминтерна фабрику као главни пројектант. Ова фабрика је била задужена за константну модернизацију БТ тенкова (тзв. брзоходни тенкови који су могли да се крећу и без гусеница што им је омогућило да на путу развију велике брзине). Искуства из Шпанског грађанског рата су показала да су наоружање и оклоп руског тенка БТ неодовољни да би могао успешно да се супротстави новим моделима тенкова чија је производња већ почела у неким европским земљама. Због тога је 1937. год. фабрика добила задатак да пројектује нови средњи тенк, такође са могућношћу кретања и на гусеницама и на точковима као и БТ. Прототип, који је носио ознаку А-20, завршен је новембра исте године. Нови средњи тенк био је тежак 17.7 t и био је наоружан топом калибра 45 mm. Оклоп је био постављен под великим углом, што ће касније бити једна од главних карактеристика тенка Т-34. А-20 је био први у серији тзв. тенкова отпорних на гранате. Шасија је била иста као и код БТ модела али са мањим изменама. Убрзо је произведен и модел А-30 који је био наоружан топом калибра 76.2 mm.

Кошкин је убрзо дошао до закључка да је инсистирање на могућности да руски тенкови могу да се крећу и без гусеница погрешно. Црвена армија је врло ретко користила могућност да БТ тенкове употребљава без гусеница, а овакав дизајн је додатно компликовао процес производње и наметао је одређена ограничења у погледу максималне тежине. Због тога је предложио конструисање новог тенка који ће се кретати искључиво на гусеницама. Нови модел носио је ознаку А-32 (касније Т-32). Главни војни комитет СССР-а дозволио је конструисање модела А-32 али није одустао од идеје коришћења тенка са могућношћу кретања и на точковима. Зато је затражено да се А-20 и А-32 упоредно тестирају. Оба прототипа произведена су 1939. год. у Харкову и представљена су Управи за оклопне снаге. Управа је предложила да се на моделу Т-32 појачају оклопна заштита и главно наоружање. Нови модел на којем су извршене ове модификације добио је ознаку Т-34.

Због озбиљне међународне ситуације Главни војни комитет СССР-а је, након завршетка прототипа 19. децембра 1939. год. прихватио увођење Т-34 као основног оклопног возила у наоружању совјетских снага. Пред крај јануара 1940. год. произведен је први серијски Т-34. Током фебруара исте године два примерка овог тенка прошла су строга теренска испитивања под надзором самог Кошкина. Крајем јуна 1940. године завршена је израда производних нацрта и започела је серијска производња Т-34. С обзиром на то да се Кошкин у међувремену разболео, пројекат је преузео А. А. Морозов.

T-34-85
Део сталне поставке Војног музеја у Београду.
Главне карактеристике
Дужина	8.15 m
Ширина	3.00 m
Висина	2.60 m
Тежина	32 Т
Брзина	55 km/h на путу 26 km/h изван пута
Досег	390 km
Главно наоружање	85 мм ZiS-S-53
Споредно наоружање	2×7.62мм митраљези
Максималан оклоп	90 mm
Мотор	Diesel model V-2 500 коња (373 kW)
Посада	5

Између 1940. и 1944. године произведено је скоро 36.000 комада Т-34. Од 1944. до 1945. године произведено је и 23.000 комада модела Т-34/85. После рата Т-34 није више масовно произвођен али је до 1946. године произведено преко 2.000 комада. Производња Т-34 је поново покренута 1951. године у Пољској и Чехословачкој у којима је произведено 1.380 и 3.185 комада модела Т-34/85. Према неким проценама укупно је произведено 65.947 шасија овог тенка које нису употребљене за израду јуришних топова или било које друге варијанте оклопног возила. Многи од ових тенкова учествовали су у сукобима широм планете током Хладног рата.

[уреди] Борбена употреба

[уреди] Други светски рат

Т-34 је веома брзо постао симбол совјетског отпора немачком аргесору. Немачки војници, који су обучавани да ниподаштавају Црвену армију и да совјетског војника сматрају припадником ниже расе били су веома изненађени појавом Т-34 који се по квалитету и ватреној моћи у великој мери разликовао од свих тенкова са којима су се до тада сусретали на европском ратишту. Т-34 је могао без проблема да се супротстави било ком немачком тенку који се тада налазио у наоружању немачке армије. Међутим, као и свако ново возило Т-34 је патио од одређених механичких недостатака. Није било неуобичајено да први Т-34 иду у напад носећи резервну кутију мењача са собом. Механички недостаци су убрзо отклоњени и Т-34 је постао један од најбољих тенкова у Другом светском рату.

Током зиме 1941-42. године Т-34 је био у предности над немачким тенковима због своје способности да се креће кроз дубоки снег или блато захваљујући својим широким гусеницама и великим носећим точковима. Немачка пешадија, која је на почетк напада на СССР углавном била наоружана противтенковским топовима Пак 36 калибра 37 mm и ПаК 38 калибра 50 mm није имала оруђе којим би могла да се супротстави новом руском тенку. Упркос томе, низак ниво обуке совјетских тенковских посада и неискуство њихових команданата онемогућили су да Т-34 докаже свој квалитет на бојном пољу.

Акценат у производњи совјетскх тенкова, а нарочито Т-34 био је стављен на попуну јединица које су претрпеле велике губитке током прве године немачког напада. Због тога је остало мало места за техничко усавршавање које би довело до смањења масовне производње. Средином 1943. године производња Т-34 премашила је 1.000 комада месечно што је било више од немачке месечне производње тенкова. Међутим, због лоше тактичке употребе руски тенковски губици су такође били много већи од немачких.

Суочени са добро наоружаним и оклопљеним совјетским тенковима Немци су почели да опремају своје јединице новим противтенковским топом ПаК 40 калибра 75 mm. Такође, средином 1943. године Немци су на бојишту почели да користе тенкове Панцер V Пантер и Панцер VI Тигер који су имали топове калибра 75 и 88 mm и који су били технички супериорнији у односу на Т-34 због чега су руски тенковски губици и даље били изузетно високи.

Током последње године рата совјетска тактичка употреба оклопних јединица се значајно поправила, али су губици у тенковима и даље били велики. Због тога је 1944. године у наоружање уведена нова верзија Т-34/85 која је била наоружана топом калибра 85 mm и са побољшаном оклопном заштитом и покретљивошћу. Нови Т-34/85 је и даље био инфериоран у односу на немачки тенк Пантер што је надокнађивао својом бројношћу. Ипак, користећи своје предности као и прилагођавајући се тренутној тактичкој ситуацији на бојишту Т-34/85 је био довољно добар да преокрене језичак на ваги у корист Совјетског Савеза.

Т-34-85 након битке за Берлин

На почетку Другог светског рата Т-34 је чинио једва 5% од укупног броја руских тенкова; до средине 1943. год. удео тенка Т-34 у укупном броју руских тенкова је достигао 50-60% и наставио је да расте све до краја рата. До тренутка када је Т-34 постао најбројнији совјетски тенк Немци су већ развили нове тенкове (нпр. Пантер који је настао по угледу на Т-34) који су имали боље перформансе. Совјетски тешки тенкови ИС серије, коју су произвођени у другој половини рата, такође су имали боље карактеристике од Т-34.

У односу на тенкове западних сила у Другом светском рату Т-34 се најлакше могао упоредити са америчким Шерманом. Оба тенка су представљала значајан напредак у време када су конструисани. Оба тенка су прошла бројне модификације које су повећале њихову борбену способност. Оба тенка су била прилагођена масовној производњи и лако су се одржавала у теренским условима. Ни један није могао самостално да се супротстави најновијим немачким тенковима Пантер и Тигар. Тенк има многе улоге на ратишту. Једна од њих је да пружа подршку пешадији. Међутим, основна улога тенка је борба са непријатељским тенковима. Немачка производња тенкова је била ограничена на релативно мали број супериорних тенкова чија компликована конструкција је онемогућавала масовну производњу као што је била совјетска. Совјетска одлука да произведе велики број тенкова Т-34 уз постепено отклањање недостатака и побољшање конструкције показала се као исправнијом од немачке и у великој мери је допринела победи у Другом светском рату.

[уреди] Хладни рат

После Другог светског рата Т-35/85 је коришћен у рату у Кореји - претходницу инвазије Севернокорејских снага на Јужну Кореју 1950. године чинили су пукови ових тенкова. На Јужнокорејској страни супротставили су им се амерички тенкови Шерман и М-26 Першинг који су се налазили у саставу снага УН. Т-34 је такође коришћен у сукобима на Блиском Истоку, Вијетнаму и у рату у бившој Југославији. Хрватска војска је наследила 25-30 Т-34 од бивше ЈНА али су они повучени из употребе. Такође је учестовао и у гушењу устанка у Мађарској 1956. године, а неколико комада налазило се и у наоружању зараћених страна у Авганистану.

[уреди] Борбена ефикасност

Совјетски тенк Т-34/85, део сталне поставке Војног музеја у Београду.

"Најбољи тенк на свету" - Фелдмаршал Паул Лудвиг Евалд фон Клајст (Лидел Харт, 1951.).

Борбена ефикасност совјетског тенка Т-34 на почетку рата може се оценити на основу његових "чврстих" и "меких" карактеристика, с тим да се под "чврстим" карактеристикама подразумевају, оклоп, ватрена моћ и покретљивост, док се под "меким" карактеристикама подразумевају ергономске особине као што су једноставост употребе, прегледност из тенка, распоред посаде и др. Т-34 је имао изванредне "чврсте" карактеристике, док су "меке" карактеристике биле лоше.

"Велика тројка" тј. најважније три карактеристике конструкције тенкова су одувек били оклоп, ватрена моћ и покретљивост. Т-34 је имао изванредан баланс између ова три чиниоца. Модел произведен почетком 1941. год. имао је дебео, закошен оклоп који је на средњим растојањима могао да издржи погодак било ког стандардног немачког противтенковског оруђа. Т-34 је могао бити уништен само дејством немачког противавионског топа калибра 88 mm или дејством противтенковског топа калибра 50 mm и краткоцевног топа од 75 mm са малих растојања. Највећи број немачких тенкова током 1941. год. није био наоружан топом калибра 75 mm; стандардно наоружање немачких тенкова у то време био је топ калибра 37 mm. Од средине 1942. год. Т-34 је постао рањив на побољшана немачка противтенковска оруђа и тако је остало до краја рата али је његова оклопна заштита била равноправна ако не и боља од оклопне заштите америчког тенка М-4 Шерман и немачког тенка Панцер IV.

По питању ватрене моћи, Т-34 је почетком 1941. год. био супериоран у односу на све немачке тенкове. Његов топ калибра 76 mm могао је без проблема да пробије оклоп било ког немачког тенка. Овај топ је поред противоклопне користио и високо-експлозивне гранате којима је дејствовао против меких циљева и непријатељске пешадије. Са увођењем нових немачких тенкова типа Пантер и Тигар у наоружање почетком 1943. год. Т-34 је изгубио предност у ватреној моћи коју је до тада уживао. Због тога су совјетски конструктори модификовали куполу тенка и у њу уградили топ калибра 85 mm. Ова модификација није га учинила бољим од нових немачких тенкова али је граната испаљивана из овог топа могла под одређеним условима и са одређених растојања да пробије оклоп тенкова Пантер и Тигар.

Покретљивост је била велика предност Т-34. Широке гусенице, одлично вешање типа "кристи" и снажан мотор учинили су га једним од најпокретљивијих и најбржих средњих тенкова у Другом светском рату. Широке гусенице омогућавале су му да се релативно лако креће по блату и дубоком снегу, а широки самоносећи точкови "кристи" суспензије могли су без проблема да издрже вожњу изван пута и пружали су додатну бочну заштиту.

Одлични чврсти фактори учинили су да Т-34 постави стандарде које ће током Другог светског рата нерадо усвојити чак и немачки конструктори.

Међутим, неки фактори код Т-34 су били изузетно лоши, упркос неким побољшањима током рата. Све верзије овог тенка наоружане топом од 76 mm имале су скучену куполу са два члана посаде. Командир је имао лошу прегледност изван куполе: због поклопца на куполи, који се отварао унапред, био је принуђен да ситуацију на бољном пољу прати кроз један визир и један покретни перископ. Поред командовања тенком, морао је да рукује и главним наоружањем за разлику од немачких, британских и енглеских тенкова који су углавном имали куполе са три члана посаде, командиром, топџијом и послужиоцем (пуниоцем). Командир који је имао још два члана посаде у куполи могао је у потпуности да се посвети свом задатку. Овај недостатак исправљен је у моделу Т-34/85 који је имао куполу са три члана посаде.

Т-34 као споменик

Прегледност са позиције возача је такође била лоша. Поједини возачи су чак пријавили да им је оптика била толико лоша да су током битке увек држали поклопац на предњој плочи мало одшкринут како би видели терен испред себе. Овај недостатак је представљао велико тактичко ограничење употребе Т-34 зато што возачи нису могли да користе конфигурацију терена у своју корист. Пунилац је такође имао веома тежак посао зато што купола није имала корпу (под куполе који се окреће заједно са њом и у којој су смештени чланови посаде). Сличан проблем постојао је и код неких савезничких тенкова као што је М-3 Стјуарт. Под тенка био је покривен сандуцима са гранатама. У тенку је постојало 9 граната спремних за употребу, смештених у бочним носачима борбеног одељења. Након што би ових 9 граната било потрошено, послужилац је морао да вади гранате из сандука на поду што је знатно успоравало брзину паљбе.

Додатни фактори који су умањили почетни утицај Т-34 на бојном бољу били су лоше стање у руководству армије, неразвијена тактика употребе тенковских јединица и лош систем обуке, што је све била последица Стаљинових чисткки у Црвеном армији током 1930. год. Многе тенковске посаде ишле су у борбу само уз основну војничку обуку и 72 сата проведена у учионици. Ови проблеми додатно су повећани лошим ергономским особинама тенка као и недодстатком радија без којег се није могла замислити координација напада тенковских јединица. Немачки тенкисти веома брзо су схватили да совјетски тенковски напади долазе у крутим формацијама и без искоришћавања предности терена. До 1943-44. год. ови недостаци су у великој мери отклоњени али ниво обуке совјетских тенковских посада никада није достигао немачки.

Викимедија остава има још сродних мултимедијалних датотека:

Т-34

Веома је важно напоменути да су Немци били веома непријатно изненађени појавом тенка Т-34. Иако је још 1938.г. известан број тих тенкова учесвовао у борбама са Јапанцима на границама Маџурије, Немци практично нису ни наслутили да постоји. На њих су налетели убрзо по отпочињању операције "Барбароса", 22.6. 1941.г. Т-34 су убрзо сејали страву међу немачким војнцима на попришту, јер је њихов чеони оклоп лако одбијао у страну пројектиле испаљене из немачких противоклопних и противавионских топова, сем калибра 88 мм. Један немачки пешадијски пук се први пут сусрео с њима југоисточно од Смоленска, у јесен 1941.г. о чему постоји сведочанство једног од преживелих: "Најпре смо зачули јаку буку мотора... Нешто касније смо помоћу двогледа видели како се челични колос пробија кроз дрвеће шумице испред нас. За њим се котрљао још један, још један и још један: према нама су ишла четири тенка Т-34... Лаке хаубице нису могле ништа тим гигантима иако су тачно гађале... Посаде наших противтенковских топова у заседи су хладнокрво пустиле да им се приближе на само тридесет метара, а онда су отвориле ватру. Директан погодак - али се пројектил одбио у страну! Тенк се све више приближавао, котрлјајући према нашим топџијама. Добијао је погодак за поготком, тачно у чело, али без иакаквих последица. На крају се тако докотрљао до типа и згазио га као инсекта, претворивши га га у безобличну гомилу челика... Тада је са 2000 метара удаљености отворила на те тенкове паљбу наша тешка артиљерија. Противоклопне гранате су оставњљале фосфоресцентан траг (ради лакше корекције ватре) па смо могли да видимо како је четврта граната постигла директан погодак. Међутим, испаљена са овако велике удаљености, чак и гранта као ова, тешка 20 килограма, напросто је склизнула са монструмовог оклопа... Мало касније зачули смо из позадине нама добро познату тутњаву, која нам је сада звучала као најлепша музика. У помоћ су нам долазила два јуришна топа... Опет смо видели гранате како лете ка совјетским тенковима... савака је постигла директан погодак, али (нисмо могли да поверујемо сопственим очима) СВАКА се одбила од тенка ..."

Немци су, у почетку, успевали да онеспособе Т-34 само ако би он, покушавајући да заузме што бољи положај за паљбу, окренуо немачким противтенковским топовима своје боковњ. Немци ће убрзо усавршити своје противтенковске топове и конструисати сопстеве тенкове способне да се боре са тенковима Т-34, али су своју неприпремљеност на почетку кампање платили са много топови и друге технике и сса много људских живота.