Споразум Рибентроп-Молотов
Из пројекта Википедија
Споразум Рибентроп-Молотов или како се званично звао Пакт о ненападању између Немачке и Савеза Совјетских социјалистичких република је у ствари био споразум о ненападању између Немачког Трећег рајха и Совјетског Савеза. Потписан је 23. августа 1939. год. у Москви од стране совјетског министра спољних послова Вјачеслава Молотова и немачког министра спољних послова Јоакима фон Рибентропа. Међусобни пакт о ненападању био је на снази до почетка Операције Барбароса 22. јуна 1941. год. када је Немачка напала СССР.
Иако је званично био означен као "пакт о ненападању", овај споразум је обухватао и тајни протокол којим је извршена подела интересних сфера у независним земљама Финској, Естонији, Летонији, Литванији, Пољској и Румунији. Тајни протокол је експлицитно предвиђао "политичке и територијалне промене" у областима наведених земаља што је овај споразум претворило у агревисни војни савез упркос његовом званичном називу. Као последица овог споразума све наведене земље су нападнуте и окупиране било од стране Немачке било од стране СССР-а. Једино је Финска, која је два пута водила рат са Совјетским Савезом током Другог светског рата, успела да сачува своју независност али је била принуђена да уступи одређене територије.
Садржај |
[уреди] Уводни догађаји
Миром у Брест-Литовску који је потписан са Немачком 1918. год. Бољшевичка Русија прихватила је губитак суверенитета и утицаја над Финском, Естонијом, Летонијом, Литванијом, Пољском, Белорусијом и Украјином (као и деловима Јерменије и Грузије) као уступак Централним силама. У складу са немачком политиком Mitteleuropa ове земље постале би сателитске државе или делови немачког царства којима би управљале војводе и краљеви који су у сродству са немачким царом. Као последица немачког пораза у Првом светском рату, већина ових држава су уз свесрдну помоћ победничких сила, поново успоставиле своју самосталност и постале савезници Француске и Британије у борби против Бољшевика у Руском грађанском рату. Са изузетком Белорусије и Украјине све ове земље су постале независне и суверене - ипак у многим случајевима стицање независности било је праћено грађанским ратовима који су изазвани идејама руске револуције које су се шириле Европом. Заједнички страх од комунистичке Русије мотивисао је ове тзв. граничне државе да 1920. год. активирају међусобну политичку сарадњу и закључе уговоре о заједничкој одбрани.
Баланс између европских сила, успостављен након Првог светског рата, постепено је нарушен у периоду од 1935. год. и Абисинске кризе па до 1938. год. и Минхенског споразума. Разбијање Чехословачке као и обновљене територијалне аспирације нацистичке Немачке, Совјетског Савеза и других земаља (као што су Мађарска и Бугарска) према територијама изгубљеним током Првог светског рата, изазвала је велику нестабилност у Европи.
Западне демократије, Британија и Француска, званични гаранти територијалног status quo, држале су се по страни све до уништења Чехословачке 1939. год. одржавајући политику немешања, док су фашистичке владе немачке и Италије подржале победничку десничарску побуњеничку фракцију у Шпанском грађанском рату вођеном од 1936-39.
За Совјетски Савез споразум Рибентроп-Молотов је представљао дуго очекивани одговор на све лошију безбедносну ситуацију у Европи која је настала у другој половини тридесетих година због отворених настојања фашистичке Немачке да промени неповољне услове мира који су јој наметнути Версајским споразумом.
Са своје стране Совјетски Савез није био за одржавање територијалног status quo који је представљао сметњу њеним интересима зато што је произашао из периода његове слабости насталог непосредно после Октобарске револуције 1917. год. и грађанског рата који је уследио. Совјетски лидери стајали су на становишту да је конфликт између међусобно супротстављених империјалистичких држава не само неизбежан већ да ће створити повољне услове за ширење комунизма.
Током 1938. год. Совјетски Савез (као и Француска) понудили су да у случају немачке инвазије испоштују своје обавезе из одбрамбеног уговора закљученог са Чехословачком али се Чехословачка сељачка странка оштро супротставила идеји о уласку совјетских трупа у земљу па је чак и запретила могућношћу избијања грађанског рата. Према уговору између Совјетског Савеза, Чехословачке и Француске, закљученом 1935. год. руска помоћ је могла бити упућена Чехословачкој само под условом да истовремено буде упућена и француска помоћ.
Невољност западних демократија да формирају анти-фашистички савез са СССР-ом као и Француско-Британски пакт са Хитлером потписан у Минхену били су јасни показатељи незаинтересованости запада да се супротстави све јачем фашистичком покрету чије су намере јасно демонстриране током Шпанског грађанског рата. Совјети нису позвани на Минхенску конференцију одржао у септембру 1938. на којој су британски и француски премијери Даладије и Чемберлен пристали на распарчавање Чехословачке. Како Француска није испоштовала свој споразум са чесима из 1924. год. совјети су закључили да је њихов савез са Француском из 1935. год. безвредан и да Запад покушава да усмери немачке освајачке претензије на Исток.
У марту 1939. год. Хитлер се одрекао Немачко-Пољског споразума о ненападању закљученог 1934. год. и на тај начин разотркио Совјетима своје агресивне намере. Литвинов је у априлу исте године предложио закључење војног савеза између Русије, Француске и Британије усмереног против фашистичких сила али је Чемберленова влада одуговлачила са његовим потписивањем (углавном због превеликих совјетских захтева који су захтевали потврду руског суверенитета над балтичким државама као и слободу пролаза руских трупа кроз Пољску). Ипак, Чемберлен, који је већ 24. марта заједно са Француском преузео гарантије пољске независности, 24. априла потписује споразум о међусобној помоћи са Пољском. Потписивање овог споразума отклонило је Стаљинова страховања да ће Запад оставити СССР да се сам бори против фашистичке немачке; заправо уколико би Запад и Немачка заратили, што је деловало неизбежно, СССР је могао да остане неутралан и да чека да се противници међусобно униште.
[уреди] Француско-Британски преговори са Совјетским Савезом
Преговори између Совјетског Савеза, Француске и Британије о склапању војног савеза против Немачке пролонгирани су међусобним неповерењем. Совјетски Савез је тражио гаранције подршке у случају немачког напада као и признање права Совјетском Савезу да се интрвенише у земљама дуж западне совјетске границе уколико у њима дође до промене политике у корист агресора. Иако ни једна од ових земаља није званично затражила заштиту од свог великог суседа, Совјетски Савез је себе прогласио за гаранта независности Финске, Естоније, Литваније, Пољске, Румуније, Турске и Грчке, тзв. "санитарног кордона" подигнутог између нацистичке Немачке и Совјетског Савеза.
Британци и Французи су страховали да ће оваква ситуација омогућити совјетско мешање у унутрашње ствари суседних земаља чак и одсуству било какве претње од стране Немачке.
У међувремену су територијални захтеви које је Трећи рајх упутио Пољској још више повећали опасност од избијања рата. Иако су телеграми између западних сила и Совјетског Савеза размењени још почетком априла 1939. год. војна мисија западних сила, која је упућена у Русију спорим транспортним бродом, стигла је у Москву тек 11. августа 1941. год. и није имала овлашћење да потпише било какав споразум.
Кључна тачка која је успорила преговоре било је питање Пољске која је лежала измеђи Немачке и Совјетског Савеза; пољска влада је оправдано страховала да ће совјетска влада захтевати анексију спорних територија Кресија које су припојене Пољској 1920. год. по завршетку Пољско-Совјетског рата, а које је Кремљин окарактерисао као иреденту - "Западну Украјину" и "Западну Белорусију" - зато што су углавном биле насељене Украјинцима и Белорусима који су представљали етничку већину.
Због тога је пољска влада одбила да допусти совјетским трупама да уђу на њену територију и да на њој успоставе војне базе, а у циљу припрема за неизбежни рат са Немачком - због ове одлуке пољске владе настала је ситуација која је онемогућила Црвеној армији да се супротстави немачком нападу изван своје територије.
У трећој недељи августа преговори су обустављени због растућег неповерења међу преговарачима и сумље Кремљина да запад покушава да предстојећи сукоб ограничи на рат измеђи СССР-а и Немачке.
[уреди] Минхенски споразум и совјетска спољна политика
Заступници тадашње совјетске спољне политике сматрају да је Совјетски Савез склопио пакт о ненападању са Немачком зато што су западне силе потписивањем Минхенског споразума 1938. год. демонстрирале помирљив однос према догађајима у Европи и непсремност да се придруже Совјетском савезу у формирању анти-фашистичког савеза. Такође, постојало је и страховање да ће западне силе, у случају немачког напада на СССР, остати по страни надајући се да ће зараћене стране међусобно ослабити једна другу.
Стаљинови биографи су у својим делима изнели податак да је Стаљин био убеђен да је Британија одбила његов предлог за формирање анти-фашистичког савеза зато што је са Немачком ковала планове против СССР-а, као и да се западне демократије надају да ће Трећи рајх напасти комунистичку Русију и да ће је уништити или да ће обе земље бити исрцпљене и доведене до колапса. Ове сумње су добиле на значају када се Чемберлен састао са Хитлером и када је потписан Минхенски споразум.
Браниоци совјетске позиције такође истичу како је било неопходно да Совјетски Савез склопи пакт о ненападању са Немачком како би купио време с обзиром на чињеницу да 1939. год. није био спреман за рат и да му је требало најмање три године да обави потребне припреме. Овај аргумент поклапа се са ставовима стаљинових критичара који заступају становиште да је главни узрок за непсремност СССР-а за рат била Велика чистка која је по Стаљиновом налогу спроведена у периоду од 1936. до 1938. год. у којој је елиминисан највећи део искусног командног кадра Црвене армије. Опште је позната чињеница да је Совјетски Савез потпуно неспремно дочекао немачки напад који је почео 22. јуна 1941. год. иако су совјетска и стране обавештајне службе више пута упозориле на могућност немачке инвазије.
Стаљинови критичари такође доводе у питање његову спремност да се супротстави немачком агресивном милитаризму с озбиром на чињеницу да је економска и војна сарадња између СССР-а и Немачке, започета 1936. год. трајала све до немачке инвазије. После Британске и Француске објаве рата немачкој, ови економски односи са СССР омогућили су Немачкој да заобиђе савезничку поморску блокаду.
[уреди] Приближавање Немачке и Совјетског Савеза
3. маја 1939. год. Јосиф Стаљин је сменио дотадашњег министра спољних послова Максима Литвинова и на његово место довео Молотова чиме су створени услови за почетак преговора са нацистичком Немачком. Литвинов, који је према стандардима Кремља био прозападно оријентисан исувише је подсећао на дотадашњу спољну политику која је била усмерена на стварање анти-фашистичке коалиције због чега је и уклољен са функције. Молотов је одмах по ступању на дужност јасно ставио до знања да је отворен за преговоре о мирном уређењу спорних питања са Немачком.
Током последње две недеље августа 1939. год. Совјетско-јапански гранични рат је достигао свој врхунац.
На Хитлерову иницијативу, немачки министар спољних послова Рибентроп посетио је Москву 19. августа 1939. год. Приликом ове посете потписан је седмогодишњи споразум о економској размени између две државе којим је Немачка одобрила Совјетском Савезу кредит од 200 милиона марака у замену за сировине - бензин, житарице, памук, фосфате и дрвну грађу.
Молотов је затим предложио потписивање и додатног протокола који је усаглашавао ставове уговорних страна у вези са спољном политиком. Према неким изворима овом предлогу претходио је Стаљинов говор одржан 19. августа 1939. год. у којем је он, наводно, изјавио да је рат између западних сила неопходан како би омогућио ширење светске револуције.
24. августа потписан је десетогодишњи споразум о ненападању са додацима који су регулисали: консултације; арбитражу у случају неслагања једне од страна; неутралност уколико нека од уговорних страна зарати; немогућност учлањења у организације чији су циљеви директно или индиректно усмерени против једне од уговорних страна.
Део споразума чинио је и тзв. тајни протокол, који је објављен у јавности након немачког пораза 1945. год. и који је регулисао поделу интересних сфера у северној и источној Европи. На северу Европе, Финска, Естонија и Летонија припале су совјетској интересној сфери. Пољска је, у случају "политичке прерасподеле" требала да буде подељена - области источно од река Нарев, Вистула и Сан припале би Совјетском савезу док би Немачка окупирала западни део земље. Литванија, која се граничила са Источном Прусијом потпала је под немачку интересну сферу. На југу је немачка признала совјетске интересе у Бесарабији која је припадала Румунији. Немачки дипломата Ханс фон Херварт обавестио је свог америчког колегу Чарлса Болена о тајном протоколу 24. августа 1939. год. али је ова информација завршила у столу америчког председника Рузвелта где је и остала до краја рата.
Обавештајне службе балтичких земаља су само неколико дана после потписивања споразума изразиле сумњу у могућност постојања тајног протокола. Њихова сумња је потврђена током преговора о успостављању војних база када су се совјетски преговарачи отворено позивали на његове одредбе. Немачки оригинал споразума је највероватније уништен током бомбардовања али је његова микрофилмована копија сачувана у архивама немачког министарства спољних послова. Службеник овог министарства Карл фон Лоеш је у мају 1945. год. предао копију овог споразума британском пуковнику Р.Ц. Томпсону. Совјетски савез је порицао постојање тајног протокола све до 1988. год. када је члан политбироа Александар Николајевич признао његово постојање мада је документ постао доступан јавности тек након распада Совјетског Савеза 1992. год.
Стаљин, који се плашио да запад охрабрује Хитлера да нападне на истоку, морао је бити свестан да ће овакве тајне клаузуле проузроковати рат јер је Немачка била сигуран да их Совјетски Савез неће напасти док на западу води рат против Француске и Велике Британије.
Споразум је почео да губи на значају у априлу 1940. год. када је Немачка налада Данску и Норвешку и када је Совјетски Савез у јуну исте године извршио анексију не само Бесарабије, већ и Буковине у Румунији. Обе државе су очигледно кршиле поделу интересних сфера утврђену споразумом. Ипак, 1947. год. Стаљин је изјавио да би наставио и даље да сарађује са Немачком да је Хитлер био вољан; Стаљин је свакако имао далеко више могућности за остварење политичких и територијалних уступака из сарадње са Немачком него што је то могао да оствари у сарадњи са Великом Британијом.
Совјетска пропаганда и њени представници улагали су велике напоре да умање значај чињенице да се Совјетски Савез на различите начине супротстављао нацистичкој Немачкој у деценији која је претходила потписивању споразума. Међутим, у овим напорима се никада није отишло толико далеко да се заузме про-немачки став; споразум Рибентроп-Молотов је званично окарактерисан као пакт о ненападању, а не као пакт о савезништву. Ипак, остало је забележено да је након потписивања споразума Молотов у покушају да убеди Немачку у своје добре намере изјавио пред новинарима да је "фашизам ствар укуса".
У којој мери су територије које је Совјетски Савез добио у складу са овим споразумом допринеле у спречавању његовог пораза (па самим тим и победе нацизма у Другом светском рату) остаје значајан фактор у чијем светлу се мора посматрати овај споразум. Совјетски извори наглашавају да је немачко напредовање заустављено на само неколико километара од Москве и да је значај анектираних територија у оваквој ситуацији био пресудан. Друга становишта истичу да су Пољска и балтичке државе представљале тампон зону између Немачке и Совјетског Савеза и да је споразум Рибентроп-Молотов створио услове не само за немачки напад на западну Европу већ и за напад на сам Совјетски Савез.
[уреди] Последице
Недељу дана након потписивања споразума, 1. септембра 1939. год. Немачка је напала Пољску. У складу са одредбама тајног протокола совјетске снаге су 17. септембра ушле у источну Пољску и окупирале територију која је према споразуму представљала совјетску интересну сферу.
28. септембра 1939. год. три балтичке државе су биле принуђене да потпишу Споразум о одбрани и заједничкој помоћи који је дозвољавао стационирање совјетских трупа на територији Литваније, Летоније и Естоније. Истог дана ступио је на снагу додатни протокол споразума између Немачке и СССР-а којим је Литванија сврстана у совјетску интересну сферу.
Финска која се супротставила сличним совјетским захтевима нападнута је од стране Совјетског Савеза 30. новембра 1939. год. После више од три месеца жестоких борби и великих губитака, Совјетски Савез одстао је од планиране окупације Финске у замену за 10% територије од којих је највећи део још увек био у финским рукама.
15-17. јуна 1940. год., када је Немачка окупирала Норвешку и Данску и поразила Холандију, Белгију и Француску, отпочела је совјетска окупација, а затим и анексија све три балтичке државе.
Коначно, 26. јула 1940. год., само четири дана након капитулације Француске, Совјетски Савез је упутио ултиматум Румунији у којем је захтевао припајање области Бесарабије, Буковине и Херца. Забринут због ових догађаја, Рибентроп је 25. јула, у одговору совјетским лидерима истакао снажан немачки интерес у Румунији (мислећи притом на изворе нафте и развијену пољопривреду). Ова интервенција спречила је избијање сукоба између Румуније и Совјетског Савеза. Поред тога Рибентроп је немачки интерес правдао и забринутошћу за судбину немачке мањине у Бесарабији која је бројала око 100.000 припадника. У септембру исте године скоро целокупно становништво Бесарабије немачког порекла расељено је у Немачку у склопу планиране замене становништва између Немачке и Совјетског Савеза.
Без Француске која више није била у могућности да гарантује status quo у источној Европи и под притиском Трећег рајха, румунска влада је послушала италијански савет и пристала на територијалне уступке.
[уреди] Епилог
Окупиране територије добиле су статус република у саставу Совјетског Савеза. Локално становништво је очишћено од анти-совјетских елемената, а новим пограничним областима спроведено је етничко чишћење. На десетине хиљада становника ових области је погубљено, док је на стотине хиљада депортовано у азијски део русије или у гулаге у којима су многи изгубили живот. Касније су ове територије представљале прву линију фронта и биле су подвргнуте нацистичком терору.
Почетком 1941. год. линија раздвајања између нацистичке Немачке и Совјетског савеза пролазила је кроз Литванију и Пољску. Односи између две стране су лагано захладњивали. Хитлер, који је рачунао да ће нападом на бољшевичку Русију придобити симпатије окупираних западних земаља, почео је припреме за напад на СССР. Сматрао је да ће му улога лидера западних капиталистичких земаља у рату против комунистичке опасности омогућити закључење мира са Великом Британијом.
Трећи рајх прекршио је споразум о ненападању када је 22. јуна 1941. год. започео Операцију Барбароса и заједно са Румунијом напао Совјетски Савез, што ће на крају довести до пораза Немачке у Другом светском рату. Територије које је Совјетски Савез добио у складу са споразумом Рибентроп-Молотов изгубљене су за само неколико недеља док су нпр. балтичке државе постале немачки протекторати. Одмах по почетку немачке агресије Совјетски Савез је 25. јуна започео превентивни напад на Финску што је довело до тзв. Продуженог (настављеног) рата између Финске и Совјетског Савеза.
