Френсис Бекон

Из пројекта Википедија

За истоименог сликара, погледајте чланак Френсис Бекон (сликар)

Френсис Бекон

Френсис Бекон (енг. Francis Bacon) је рођен (22. јануара 1561. у Лондону; умро 9. априла 1626. такође у Лондону), био је један енглески филозоф, политичар и есејист. Бекона сматрају претечом емпиризма.

Садржај

1 Биографија
2 Научни рад
- 2.1 Огледи
- 2.2 Нови органон
3 Критика
4 Спољашње везе

[уреди] Биографија

Френсис Бекон је рођен 22. јануара 1561. као најмлађи од петоро синова у Кући Јорк у Лондону, боравишту свога оца, сера Николе Бекона, који је у првих двадесет година Елизабетине владавине био чувар великога печата. »Славу очеву (каже Меколеј) засенила је слава сина. Али, сер Никола није био обичан човек«. То нас даље не изненађује, јер геније претставља врхунац до којег се једна породица успиње преко талента, и одакле се преко талента генијевих потомака поново спушта до осредњости. Беконова мајка била је леди Ана Кук, свастика сера Виљема Сесила, лорда Берли, који је био Елизабетин Лорд Ризничар и један од најмоћнијих људи у Енглеској. Њен отац био је главни учитељ краља Едварда VI; она је била сама лингвист и теолог, и без икакве тешкоће кореспондирала је с владикама на грчком језику. Она је сама подучавала свога сина, и није штедела никакав напор за његово васпитање. Али, стварна мајка величине Беконове била је Елизабета I. Енглеска, највећи век најмоћнијег модерног народа. Откриће Америке «Скренуло је трговину са Средоземног Мора на Атлантски Океан, и атлантске земље — Шпанију, Француску, Холандију и Енглеску — довело је до оне трговачке и финансијске надмоћности коју је уживала Италија кад је половина Европе одабрала њене луке за увозна места источне трговине. Енглеска литература процвала је у Спенсеровим песмама и Сиднијевој прози; на енглеској позорници приказиване су драме које су писали Шекспир, Кристоф Марло, Бен Џонсон и стотина других великих песника. У таквој земљи и у таквом времену морао је да се развије свако ко је у себи носио и незнатне способности.

Кад је Бекон навршио тринаест година, послали су га заједно са својим старијим братом Антонијом Беконом у Колеџ Св. Тројице у Кембриџ. Ту је проборавио три године као марљиви студент. Колеџ је оставио с јаком антипатијом према његовим уџбеницима и методама, с утврђеним непријатељством према култу Аристотела, и решио је да филозофију сврати на плоднији пут, и да је из схоластичког расправљања окрене на осветљавање- и умножавање људских добара. Мада је још био шеснаестогодипгњи младић, понуђен му је положај у пратњи енглескога амбасадора у Француској; и после брижљивог испитивања свих за и против, он га је прихватио. У уводу у Тумачење природе, говори он о тој судбински тешкој одлуци која га је од филозофије одвела у политику. То је место које се не може мимоићи:

» Али, моје порекло, моје васпитање и образовање нису ме упућивали на философију него на политику; ја сам од детињства био, тако рећи, натопљен политиком. И као што се то често дешава младим људима, мој дух су понекад потресала туђа мишљења. Веровао сам и то да моја дужност према мојој отаџбини има на ме специјална права којих не би имала у другим животним дужностима. Напослетку, обзиром на моје планове, у мени се развила нада да бих за своје радове могао да добијем поуздану помоћ и потпору ако бих обављао какву високу службу у држави. На основу ових мотива окренуо сам се политици.«

Сер Никола Бекон изненада умре 1579. године. Он је имао намеру за Фрању снабде каквим имањем; али, смрт поремети његове планове, и млади дипломат, позван брзо натраг у Лондон, оста ту без оца и без средстава. Он се био навикао на раскошан живот свога времена, и тешко му је било што мора да се прилагоди једноставном животу. Био је приморан да се ода правним пословима, и стао се обраћати својој утицајној родбини многобројним молбама да му осигура какав државни положај који би га ослободио економских брига. Његова понизна и скоро сервилна писма, поред све допадљивости и снаге свога стила, и поред очевидне обдарености њихова аутора, имала су мало успеха. Можда је Берли отказивао тражену потпору баш стога што Бекон није потцењивао своје способности.

Неки разочарани тужилац оптужио га је 1621. године да је одбио његову тужбу, јер је примио мито. Кад је дознао да сви његови непријателл громко траже његово отпуштање, посла он краљу »исповест и смерно покорење«. Краљ попусти притиску тренутно победоноснога Парламента, пред којим га је Бекон пречесто био бранио, и даде га затворити у Тауер. Али, после два дана био је Бекон ослобођен; и велику новчану казну коју је по наређењу имао да плати краљ му је опростио. Његов понос није био сасвим сломљен. »Ја сам био најправеднији судија у Енглеској последњих педесет година (рекао је он), али тај суд био је најправеднији што га је Парламенат изрекао у последњих две стотине година«.

Последњих пет година живота провео је у повучености и у тишини свога дома, мучећи се у необичном сиромаштву, а тешећи се стваралачким радом у философији. У тих пет година написао је своје највеће латинско дело, De augmentis scientiarum, публиковао је проширено издање Огледа, један фрагменат с натписом Sylva sylvarum, и Историју Хенрика VII. Он се кајао што се раније није одрекао политике и цело своје време посветио књижевности и науци. Све до његовог последњег тренутка занимали су га радови, и он је умро, тако рећи, на бојишту. У свом огледу О смрти изрекао је жељу »да умре усред ревносног тежења, као неко из чијих рана тече топла крв, али који у том часу повреду једва осећа«. Као Цезару, та жеља се и њему испунила.

Марта 1626., за време путовања од Лондона до Хајгета (Highgate), размишљао је о питању докле се месо може заштићивати од трулења ако се покрива снегом; реши да то питање одмах подвргне испитивању. Заустави се код једне колибе, купи једну кокош, закоље је, и напуни је снегом. За време тога посла ухвати га грозница и слабост. Како се осећао сувише слаб да се врати у варош, наредио је да га повезу у кућу лорда Арандела који је био у близини, и ту је легао у кревет. Још није мислио да се са животом опрашта, и написао је вееело: »Експерименат ... је одлично успео«. Ну, то је био његов последњи експерименат. Неуравнотежена журба његовог многоструког живота била га је изјела; он је изнутра потпуно био сагорео, и био је сувише слаб да би одолео болести која му се полагано дошуњала све до срца. Умро је априла, 1626., у шездесет и шестој години.

[уреди] Научни рад

[уреди] Огледи

Његово најбоље књижевно дело, Огледи (1597.—1623.), показује да га још увек раздиру две љубави, јер су га једнако привлачиле политика и филозофија. У огледу О части и слави он све части додељује политичким и војничким делима, а ниједну не задржава за дела књижевна или филозофска. Али, у огледу О истини шппе: »Испитивање истине, које значи љубавну изјаву или прошњу; сазнаае истине, које је и њена похвала; вера у истину, која је и уживање истине, — то је највише добро људске природе«. У књигама »ми саобраћамо са мудрацима, као у активном животу са будалама«. И то, истина, само онда ако се разумевамо у избору књига. »Неке књиге сме човек само да окуси«, стоји на једном славном месту, »друге мора да прогута, а само мало њих треба да сажваће и свари«; све те групе чине, нема сумње, само бескрајно мале делове океана и катаракте мастила у којима се свет свакодневно купа, трује и дави.

Свакако, Огледи спадају у онај мали број књига које заслужују да буду сажвакане и сварене. Ретко ћете на тако маленој чинији наћи тако храњиво јело које би на тако изванредан начин било зготовљено. Бекон мрзи надев, и избегава сваку сувишну реч; у кратким реченицама нуди вам бескрајно богатство. Сваки од ових огледа на једној или на две стране збијено садржи оштроумне суптилности изванреднога духа о једној основи жнвота. Тешко је рећи да ли је ту одличнији материјал или стил, јер Бекон располаже језиком чија се проза исто тако одликује као и стихови Шекспирови. Овај стил потсећа на чворновитог Тацита, он је збијен и опет гладак; за многе стране своје концизности он захваљује вештој адаптацији латинских идиома и фраза. Али, његово богатство слика карактеристично је за Јелисаветин век, и у њему се огледа обиље Препорођаја; нико у енглеској књижевности није дао такво богатство прегнантних и јаких упоређења.

Можда најбоље излазиште, и најзапажљивије отступање од манира средњовековне филозофије даје Беконово безобзирно усвајање епикуровске етике. Онај филозофски ток мисли: »Не трошите, да не жудите, и не жудите, да се не морате бринути«, као да наговештава слабе, клонуле и плашљиве духове.. Насиље само приморава природу да да виолентнији одговор; поука и обавештење ублажавају навалу природе, али само навика мења или побеђује природу... Ну, човек не треба да сувише верује својој победи над сопственом природом, јер природа дуго времена може да буде притајена, и да поново оживи и доведе га у искушење. Као што се то догодило Езоповој девојци, која је из мачке била претворена у жену, па је за столом веома пристојно седела све дотле док није миш пролетео поред ње. Зато би требало искушења или потпуно избегавати, или их често тражити, да бисмо мање западали у њих«. Бекон се слаже с писцем Постања да је »свемогући Бог у почетку засадио башту«, и са Волтером да треба обрађивати своје стражње двориште.

Морална филозофија у Огледима мирише пре на Макијавелија него ли на хришћанство, пред којим се Бекон веома много лукаво клања. »Ми смо обавезни Макијавелију и сличним писцима што отворено и без маске казују што људи истински раде, а не оно што би требало да раде; јер је немогућно везати мудрост змије са невиношћу голуба без претходног познавања зла, јер без овога знања врлина је без заштите изложена злу.« Италијани имају једну неграциозну пословицу: Tanto buon che val niente — толико добар да није низашто подесан. Бекон своје учење прилагођује своме делању, и препоручује паметну мешавину лицемерства и поштења, као што је примешавање које чишћем али мекшем металу даје могућност дужега живота. Он тражи израђену и многострану каријеру која ће човека упознати с оним стварима што дух могу да прошире, продубе, ојачају и изоштре као Гете, и он куди знање које не води делању: »Требало би да људи мисле на то да на позорници људскога живота само богови и анђели смеју бити гледаоци.«

Из патриотизма пристајао је уз религију краљеву. Мада је чешће оитуживан као атеист, и сав правац његове философије био светован и рационалистичан, ипак је претстављао речитог и привидно искреног непријатеља неверовања. »Ја бих пре веровао у све приче Легенде, Талмуда и Алкорана, него ли у то да овај универсални поредак постоји без духа ... Површно познавање философије нагони дух људски на атеизам, али философиска дубина води ка религији. Религиозну равнодушност изазива велик број секата. »Узроци атеизму су верски раздори, уколико их има, јер један једини раздор само појачава суревњивост двеју партија; али, многи раздори воде к атеизму.., Напослетку, узрок су и образована времена, нарочито ако су мирна и имућна, јер несрећа и бриге чине да се дух људски религији виже обраћа.«

Ну, Беконова вредност мање лежи у теологији и етици него ли у његовој психологији, Он не може да погреши у анализирању људске природе, и стреле његова погледа продиру баш у срце. О најотрцанијем предмету света пише он с освежавном првобитношћу: »Ожењен човек првог дана свога брака постаје у свом мшпљењу старији за седам година«. »Често се види да лоши мужеви имају добре жене«. (Бекон је био изузетак.) »Безбрачан живот пристаје свештеницима, јер љубав ће тешко заливати оно земљшпте где најпре мора да заспе бару... Срећно је таоце дао ко има жену и децу, јер она спречавају велика дела, како врлине тако и порока.«

Пријатељство цени он више него љубав, мада и односно њега има своју сумњу. »Нема на свету много пријатељства којем би могла да се ода велика похвала, бар не међу једнакима. Где има таквог пријатељства, оно постоји између супериорних и инфериорних, чије судбине улазе једна у другу... Главни плод пријатељства јесте олакшање и ослобођење пуноће и набујалости срца, а то изазивају све могуће страсти.« Пријатељ је ухо. »Ко треба пријатеља да им се отвори јесте канибал свога рођеног срца ... Чији је дух натоварен многим мислима, тај ће у саошптавањима и разговорима чистити и отварати своју мудрост и свој разум; он ће лакше баратати својим мислима, боље ће владати њима, и видеће који облик оне узимају кад их заодева у речи; напослетку, постаће мудрији него што је уствари био, и то ће му пре донети један час разговора него ли један дан медитације.«

У огледу О младости и старости он даје целу књигу у једном параграфу. »Млади људи више су способни за изналажење него ли за просуђиваае, више за извођење него ли за саветовање, и више за развијање нових планова него ли за сређене послове; јер где се они крећу на подручју старих, ту их води искуство старих, али се рђаво служе њиме у новим стварима... Млади људи, у вођењу и надзиравању послова, обично више почињу него што свршавају, и више могу завршавати него ли расплетати; они лете за циљем не водећи рачуна о средствима и путевима; бесмислено се везују за неколико начела на која су се случајно намерили, и без бриге изводе реформе онде где прети неслућена штета ... Зрели људи сувише замерају, предуто саветују, премало се одважују, прерано се кају, и само ретко доносе кући целу зараду, него се већином задовољавају осредњим успехом. На сваки начин добро је тражити службу једних и других... јер њихове врлине могу да исправљају недостатке једних и других«. Ипак, Бекон мисли да омладини и деци не би требало дати сувише слободе, јер ће постати неуредна и немарна. »Требало би да родитељи на време угврде позив и ток живота који су својој деци одабрали, још док се деца савијају; и не би требало да сувшпе воде рачуна о диспозицијама своје деце, мислећи да ће им деца најбоље радити у области којој су највише склона. Ако су наклоност и обдареност деце изванредни, онда им не треба пут пресецати. Али, уошпте је добар савет Питагорејаца: Optimum lege, suave et facile illud faciet consuetudo — "бирај најбоље, навика ће то учинитн пријатним и лаким." јер »навика је највиша власт у људском животу.«

У политичком погледу Огледи уче консервативисту какво је природно код човека који је тежио да влада. Бекон захтева јаку централну моћ. Монархија је најбољи облик владавине, и радна способност државе обично се мења према концентрацији моћи. За владу »постоје три главна посла: припремање; расправ-љање или испитивање; и извршивање« (или извођење). »Ако се вредност полаже на брзо решавање, онда од ових послова само средњи треба да врши већина, а први и последњи мањина.« Он је изразити милитарист; жали се на растење индустрије, јер она човека онеспособљује за рат, и осуђује дуги мир, који успављује ратника у човеку. Ипак, признаје важност сировог материјала: С правом је рекао Солон Крезу (кад му је гиздаво показивао своје злато): »Ако се, краљу, појави когод ко има боље железо него ти, он ће постати господар свега тога злата.«

Као Аристотел, он даје упутства за отклањање револуција: »Најпоузданији начин да отклонвмо буну јесте одузимање разлога за буну; јер ако је запаљиво градиво припремљено, тешко је рећи одакле би могла доћи искра да га запали... Није истина да сувшпе строго угушивање (т. ј. испитивање) гласова доноси ослобођење од немира; често их најбоље зауставља необазирање на њих, а тежња да се они угуше лако прави од њих чудо које дуго живи... Буне имају два извора: велико сиромаштво и велико незадовољство... Узроци и мотиви буне јесу религиозне реформе, порези, измена закона и обичаја, повреда привилегија, општи нритисак, давање првенства недостојним тши страним лицима, глад, отпуштање војника, странке које су натеране у очајање, и све што људе вређа и тиме их везује једне с другима да се заједнички жале«. Главно правило за свакога вођа јесте раздвајање непријатеља а сабирање пријатеља. »Уопште, поделити и разбити све партије које су држави противне, и отуђити једну од друге, или бар посејати неповерење међу њима, то није најлошије помоћно средство; јер очајан је положај ствари ако су пријатељи државе несложни и подељени у странке, а њени непријатељи повезани и сједињени.« Бољи рецепат за отклањање револуције јесте праведна подела имања: »Новац је као ђубре, он доноси корист само кад је раздељен.« Али, то не значи никакав социјализам, и никакву демократију; Бекон не верује народу, који у његово време није имао никаква приступа до образовања. »Најниже од свих ласкања јесте ласкање народу.« »Док му је гомила пљескала, Фокион је с правом питао шта је погрешно учинио.« Бекон је желео класу имућних сељака, затим аристократију за управљање, а пре свега философа-краља.« Готово нема примера да би која влада састављена из учених људи била без успеха.«

У психологији он је готово »бихејвиорист«; он тражи тачно испитивање узрока и последица у људском делању, и жели да реч случај избаци из речннка наука. Случај је име за нешто што не постоји. И »што је случај у свемиру, то је воља у човеку.« Овај једини редак садржи бескрајно много значења и навештај рата: схоластичко учење о слободи воље одбија се као учење које је испод дискусије, и одбацује се ошпте призната претпоставка »воље« која треба да буде различна од »ума«. То су антиципације доцнијих схватања која Бекон даље не развија; то није једини случај где он у једној јединој реченици каже толико колико би се рекло у целој једној књизи, и онда мнрно иде даље.

Опет једна нова наука добија свој облик у VIII књизи: то је наука о успеху у животу. У време док још сам није изгубио моћ, Бекон даје неколико претходних савета како човек може да напредује у свету. Прва ствар која је за то потребна јесте знање о себи и другима. »Gnothi seauton« јесте само половина; познавање самога себе углавном има вредности као средство за познавање других.... Али, најпоузданији кључ за отварање карактера других даје испитивање и просијавање или њихова темперамента и природе, или љихових циљева и планова; слабији и једноставнији могу да се најбоље оцене на основу њихова темперамента, а паметнији и затворенији на основу њихових намера... Али, најкраћи пут до тога испитивања показују ове три ствари: прво, треба човек да стекне многобројне пријатеље... друго, треба да одржава паметно устезање и средљи пут између несметанога говорења и ћутања ... А пре свега, човек се ничим бољим не може да претстави, и да обезбеди своја права, него ли тим што се пријатељством и добродушношћу неће сувише разоружати, јер то може да изложи повредама и презрењима; шта више... с времена на време, човек мора да избацује искре слободнога и храброга духа, у којима се находи и жалац и мед.«

Пријатељи значе за Бекона углавном средства ка моћи. Можда ово сувише пословно цењење пријатељства може да објасни Беконов пад, као што слична становишта дају прилоге за објашњење пада Наполеонова; јер човекови пријатељи ретко ће у својим односима заступати неку вишу философију него што је човек сам изнесе на видело у саобраћају с њима. Бекон иде још даље и цитира Бијаса, једнога од седморице мудраца античке Грчке: »Љуби свога пријатеља као да ће ти постати непријатељ, и свога непријатеља као да ће ти постати пријатељ» «Чак ни пријатељу човек не треба да одаје сувише од својих правих циљева и мисли. У разговору треба чешће постављати питања него ли изражавати мишљења; и кад говорите, треба пре износити податке и чињенице него ли уверења и судове.« Очевидан понос помаже успеху, и »хвалисавост је пре погрешка у етици него ли у политици.

[уреди] Нови органон

»Беконов највећи рад (каже његов најоштрији критичар) јесте прва књига дела Нови органон. Још нико никад није више живота унео у логику, правећи од индукције епску пустоловину и освојење. Философија је тако дуго времена била неплодна стога што јој је била потребна нова метода да буде оплођена. Главна мана грчких философа била је у томе што су сувише времена трошили на теорије, а премало на запажање. А мишљење треба да буде помоћно средство запажања, а не његова накнада. Први афоризам у Новом органону баца рукавицу метафизици: »Човек као слуга и тумач природе може само онолико да изврши и да разуме колико му допуштају његова запажања природнога поретка; нити он више зна, нити може више да чини«. Идол, у Беконову смислу (у чему се можда огледа протестантско одбацивање поштовања слика) јесте слика која се узима за стварност, мисао која се узима за ствар. Заблуде припадају овом поглављу, и први задатак логике јесте откривање и уклањање извора тих заблуда. Бекон прелази даље на оправдано знамениту анализу лажних закључака: »нико није (каже Кондијак) узроке људских заблуда боље познавао него Бекон.«
Ове заблуде су, прво, идоли племена, — природне илузије људске природе уопште. Када су једном човеку у некакву храму показивали заветне плоче људи што су избегли опасностима бродолома, па га потом питали да ли је спреман да призна моћ богова, одговори он правилно: »Ама, где су плоче оних што су и поред својих завета страдали?« Све врсте празноверица јесу сличне, радило се ту о астрологији, тумачењу снова, о знамењима, о прорицању, или о чему сличном; у свему томе обманути верници опажају догађаје који су се збили, а занемарују и не обраћају пажњу на промашаје, чак ако су ови далеко многобројнији.«

[уреди] Критика

Маколеј мисли да је индукција како је Бекон описује веома старомодна ствар, која не заслужује да јој се много пажње поклања, или да јој се чак споменик подиже. »Индукцију је практиковало од јутра до мрака свако људско биће од почетка света. Човек који закључује да не подноси паштете од меса зато што се разболео пошто их је јео, а био здрав уколико их није узимао, и веома болестан ако их је много јео, а мање болестан ако их је мање јео, тај је, несвесно али довољно, применио ове табле Новога органона.«.

Бекон не истиче никакво право на партеногенетичну оригиналност; као Шекспир, он господски узима од других, и у његову одбрану човек може рећи да он својим додиром све облагорођава. Као што Роли каже, Бекон »није презирао опажања ниједнога човека, него је своју буктињу палио на пламичку свакога човека.« Али, Бекон признаје свој дуг. Он говори о »оној корисној методи Хипократовој« — и тиме нас у исти мах упућује на прави извор индуктивне логике у грчкој философији.

Али, и пријатељ Беконова духа мора допустити да је велики канцелар, док је оснивао научне законе, пропустио да прати науку свога времена. Он је одбацио Коперника и није ништа знао о Кеплеру и Тихо Брахе-у; потцењивао је Гилберта и као да ништа није звао о Харви-у. Уствари, он је више волео да пише расправе него да врши проучавања; или можда није имао ни времена за тешка изучавања. Колико је он дао философиских и природњачких радова, оставио их је у часу смрти у фрагментима и у хаосу, пуне понављања, противречности, голих жеља и увода. Ars longa, vita brevis — уметност је дуга, живот кратак: то је трагика сваке велике душе.
Величина и слабост Беконова лежале су баш у тој страсти за јединством, у његовој жудњи да крила свога координативнога генија рашири над свима наукама. Он је тежио да буде као Платон, »узвишен дух, који ствари посматра као са какве уздигнуте стене«. Он се срушио под теретом задатака што их је на се узео; његов неуспех може му се опростити зато што је веома много тога предузео.

Бекон је постао речити глас оптимизма и самоуверености Препорођаја. Никада пре ниједан човек није другим мислиоцима дао тако много потстицаја. Истина, краљ Јаков је одбио његову сугестију за потпору наука, и за Нови органон рекао је: »То је као мир божји који превазилази сваки разум«.Али, мудрији људи, који су, 1662. год., основали Краљевску академију, да се развије највеће научно друштво у свету, назвали су Бекона својим обрасцем и својим надахнућем; они су се надали да ће ова организација енглеских научника довести до онога удружења које би се раширило по целој Европи и за којим су жудау изазвали Напреци учености. И кад су се највећи духови француске просвећености латили мајсторскога дела духовнога предузималаштва, Енциклопедије, посветили су га Бекону. Д'Аланбер је назвао Бекона »највећим, најуниверсалнијим, и најречитијим од философа«. Конвенат је издао Беконова дела на државни трошак. Основно расположење и развитак енглескога мишљења сасвим су условљени Беконовом философијом.

Где год је дух господарења одржао победу над духом одрицања, ту се показао Беконов утицај. Он је глас оних Европљана који су свој континенат из пустиње преобразили у ризницу уметности и науке, и своје мало полуострво направили средиштем света. »Људи нису животиње које усправно ходе (каже Бекон) него бесмртни богови.