Југословенска војска у отаџбини
Из пројекта Википедија
Југословенска војска у отаџбини (четници) је српска националистичка и ројалистичка герилска организација у Другом светском рату коју је 13. маја 1941. на Равној гори основао пуковник Драгољуб Михаиловић, као снагу одану југословенској краљевској влади у игзнанству. У Другом светском рату четници су укључивали највише Срба и Црногораца.
Након неколико почетних окршаја са окупаторским силама осовине, четници су се поделили, од којих се један део борио против Немаца, док се други сконцентрисао на борбу против комунистичких партизана, понекад сарађујући са Италијанима (који су понудили заштиту од усташких злочина), а понекад чак и са немачким снагама. Након 1943, Савезници, који су подржавали четнике, су преусмерили своју подршку ривалским партизанима. 1944. краљевска влада је признала партизане као легитимну југословенску оружану снагу и наредила четницима да се придруже новооснованој Југословенској Армији. Неки четници су то одбили и у априлу и мају 1945, док је победничка Југословенска Армија ослобађала земљу, они су се повукли према Италији, док се мања група повукла у Аустрију. Многи су заробљени од стране партизана или су враћени у Југославију од стране британских снага. Некима је суђено за издају и они су ослобођени, осуђени на затворску казну или смрт. Многи су погубљени без суђења, посебно у првим месецима након краја рата. [тражи се извор] Задње четничке јединице под командом Драгољуба Михаиловића су заробљене у источној Босни и Херцеговини. Њему је суђено, проглашен је кривим за издају и погубљен je.
Након Другог светског рата, избегли четници и други националистички српски емигранти су основали националистичка удружења у земљама као што су Сједињене Државе, Велика Британија и Аустралија и наставили су да подржавају четничку идеологију, која је била противзаконита и прогоњена у новој социјалистичкој Југославији. [тражи се извор]
Крајем 1980их, када је Слободан Милошевић дошао на власт у Србији, четници су незванично рехабилитовани и прогон њихове литературе и иконографије је прекинут. Нове опозиционе странке су отворено подржавале улогу четника у Другом светском рату, тврдећи да је званична историја фалсификована.
Политичари као што су Вук Драшковић и Војислав Шешељ су организовали паравојне јединице и тражили да Срби користе силу да би решили националистичке рензије у Југославији и да би осигурали да територије које су насељавали Срби у другим југословенским републикама остану са Србијом. Током југословенских ратова који су следили, многе српске паравојне јединице су називале себе четницима, а Хрвати и Бошњаци су често користили ту реч да опишу било какву српску оружану јединицу, било регуларну или паравојну.
Садржај |
[уреди] Порекло
 |
За више информација погледајте Четници. |
Четници су првобитно основани као резултат македонске борбе против Отоманског царства. Ускоро су остале етничке групе на Балкану основали своје четничке одреде: Срби, Бугари, грчки Андарти и албански Кацаци. У почетку им је Отоманска власт пружала мало отпора, пошто су различите групе биле примарно заузете сукобима између њих самих. У Херцеговини, они су се борили против Турака, а у северној Македонији против Турака и про-турских Албанаца.
На почетку Балкански ратовиБалканских ратова постојало је 110 ВМРО, 108 грчких, 30 српских и 5 влашких одреда. Они су подржавали своје стране у турској позадини у Првом балканском рату.
[уреди] Други светски рат
Након предаје краљевске југословенске војске у Априлском рату 1941, неки од преосталих југословенских војника су организовали Краљевску југословенску војску у отаџбини под пуковником Драгољубом Михаиловићем да се боре против немачке окупације. Чинили су је скоро искључиво етнички Срби. Михаиловић је наредио својим јединицама да се наоружавају и да чекају његова наређења за коначни напад. Он је избегавао акције за које је ценио да су малог стратешког значаја. Главни разлог за ово је чињеница да је био типичан официр из Првог светског рата.
Између 1941. и 1943, четнике су подржавали западни савезници. Магазин Тајм је у чланку из 1942. уздизао успехе Михаиловићевих четника и означио их као једине борце за слободу у нацистичкој окупираној Европи. Међутим, и Титови партизани су се борили против нациста за то време. Немци су и Титове и Михаиловиће главе су уценили на 100.000 рајхсмарака.
Током Другог светског рата, четници су се сукобљавали са два главна непријатеља: немачким окупаторим и усташама, фашистичким режимом Независне Државе Хрватске, са једне стране и идеолошки супротстављеним комунистичким партизанима са друге стране.
Након устанка у лето 1941, герилске активности четника и партизана су се повећале, а снаге нацистичке Немачке су се оштро светиле над цивилним становништвом. Немци су увели казнене мере против герилских активности: 100 би било стрељано Срба за сваког убијеног припадника Вермахта и 50 за сваког рањеног војника. Ривалски покрети, Титови партизани и Михаиловићеви четници су сарађивали на почетку, али су се касније окренули једни против других, па је у Србији избио грађански рат.
Крајем 1941. Немци су започели велику офанзиву на подручја Равне горе и Ужичке републике. Михаиловић је понудио примирје, али је оно одбијено, па је највећи део четника морао да се повуче у источну Босну и Санџак. Тамо су дошли у сукоб са усташама.
Како су снаге фашистичке Италије биле против комуниста и усташа у њиховој јужној утицајној зони, четници су сарађивали са Италијана како би могли да се боре против усташа и комуниста. Савезници су мрко гледали на ово, али су наставили да шаљу помоћ четницима још неко време. Четници су такође сарађивали са Недићевим квинскишком режимом у Србији. Коначно, четници су се почели концентрисати на борбу са партизанским снагама, сврстававши се уз немачке снаге у Босни.
Западни савезници су у почетку подржавали четнике јер су они били бољи избор по њих од потенцијално про-совјетских комунистичких партизана. Савезници су планирали инвазију на Балканско полуострво, и зато су југословенски покрети отпора били стратешки важни, па је постојала потреба да се донесе одлука коју од две стране подржати. Бројне мисије су слане на Балкан да утврде чињенице на терену. У међувремену су Савезници прекинули планирање инвазије на Балканско полуострво и коначно прекинули своју подршку четницима, због њихове сарадње са силама Осовине, а уместо тога су подржали партизане. На Техеранској конференцији 1943. и Јалтској конференцији 1945. Стаљин и Винстон Черчил су одлучили да заједнички поделе свој утицај у Југославији.
16. јуна 1944. на острву Вис је потписан споразум Тито-Шубашић између партизана и краљевске владе. Партизани су били признати од стране краљевске владе за регуларну југословенску армију. Документ је позивао све Словенце, Хрвате и Србе да се придруже партизанима, што су Михаиловић и многи четници одбили. 29. августа краљ Петар II Карађорђевић је сменио генерала Михаиловића са места начелника штаба Југословенске војске у отаџбини и 12. септембра именоваo Тита на његово место.
До краја рата, четници су још увек били важни због своје бројности. Неки су се повукли са немачким снагама на север да би се предали британско-америчким снагама; Михаиловић и неколико његових следбеника (укључујући оца Радована Караџића) су покушали да се пробију до Равне горе, али су их заробили Титови партизани. Марта 1946, Михаиловић је доведен у Београд, где му је суђено и погубљен је у јулу по основу оптужбе за издају.
[уреди] Четничка идеологија
Четници су били ројалисти, а њихов поздрав је био "За краља и отаџбину". Они су били за породичне вредности и приватну својину и зато су били идеолошки супротстављени комунистима, који су одбацили монархију. Четници су се борили за обнову бивше Краљевине Југославије, а неки од њих да се оснује Велика Србија.
Многи четницу су пуштали браде током рата, што је традиционални православни начин да се искаже туга. На овај начин су показивали своју тугу због окупиране отаџбине која је била разрушена ратом. Речено је да ће држати своје врате док се не врати краљ.
Неки етнички Хрвати [1], Словенци [тражи се извор] и босански Муслимани [2][3] су се такође придружили четничким снагама. Већина њих су били демократски оријентисани југословенске патриоте или монархисти, анти-комунисти и анти-фашисти. Они се нису борили за Велику Србију, већ за ослобођење Краљевине Југославије.
Али, пошто четнички покрет није имао јаку хијерархију, бројне четничке јединице су имале националистичку идеологију. [тражи се извор] Такође, током рата Драгољуб Михаиловић је променио своју позицију од југословенског унитаристе до српског националисте. [тражи се извор]
[уреди] Колаборација и ратни злочини
Неколико четничких вођа јесте сарађивало са Италијанима и Немцима. У окупираној Србији, нацисти су поставили за вођу Милана Аћимовића, а касније бившег министра војног, генерала Милана Недића, који је владао до 1944. Мала група четника је имала огроман утицај на ову владу и сарађивала са немачком окупационом управом од почетка, а касније су усмерили све своје напоре на уништење комуниста и Хрвата, у које су уврштавали Хрвате и муслимане (који су сматрани Хрватима у НДХ).
Четници су деловали полу-независно. Једна група је остала под предратним вођом Костом Пећанце и сарађивала је са Немцима против партизана. У НДХ, четници под командом војводе и свештеника Момчила Ђујића су се сами организовали као одговор на усташке нападе на српска села.
Већина четника се сврстала уз Драгољуба Михаиловића, 48-годишњег армијског официра којег је Недић осудио на војном суду и за кога се знало да има блиске везе са Британцима. На почетку рата Михаиловић је пружио некакав отпор италијанским и немачким снагама. До 22. јула 1941. југословенска влада у игзнанству је објавила да је непрекидан отпор немогућ. Касније током рата, како су партизанске снаге јачале, четници су покушали да избегну вишеструке линије фронта избегавањем сукоба са Немцима, а уместо тога су усмерили своје напоре према уништавању комуниста (и цивила за које су веровали да помажу или скривају партизане). Четници с видели њихеву идеолошку борбу против партизана важнијом од њихове борбе против Немаца. На свом врхунцу Михаиловићеви четници су тврдили да имају 300.000 бораца.
Током и након Другог светског рата, комунистичка власт у Југославији је повремено доказивала четничку сарадњу или неутралност са силама Осовине. Понекад су фалсификоване слике било лаке за примећивање. На пример, на омоту књиге која говори о сарадњи четника са окупаторима се налази слика која показује немачког официра са четницима. Међутим, оригинална слика из фебруара 1944. је преживела. Сарадња се даље може оспорити чињеници да су се многи четници борили у великим биткама против Немаца, као што је битка у Краљеву 28. октобра, у којој је погинуло око 250 четника и још хиљаде цивила. [тражи се извор]
[уреди] Послератно доба
Током завршних година Другог светског рата, многи четници су дезертирали 1944. и почетком 1945. када је гарантована општа амнестија за ројалистичке снаге. Многи четници су искористили понуду; овај третман се односио и на домобране, али није проширен и на усташе.
[уреди] Садашњост
Четнички покрет је у великој мери рехабилитован у Србији током последњих година, упркос умешаности неких четника у ратне злочине. Њих посебно славе српски националисти, али их све политичке странке гледају у врло другачијем светлу од онога који је био у Титовом времену. Ово је највише захваљујући српском про-монархистичком политичару и садашњем министру иностраних послова Вуку Драшковићу, који се борио против српског ултранационализма и Милошевићеве владавине.
Многи Срби такође подржавају четнике због југословенских ратова и неуспеха комунистичке идеје. Са друге стране, остали Срби, Хрвати и Бошњаци и даље гледају не четнике као неку врсту фашистичког покрета, не бољих од усташа или Ханџар дивизије које су биле снаге НДХ.
Војислав Шешељ, председник Српске радикалне странке, је имао титулу четничког војводе, коју му је 1989. дао Момчило Ђујић, преживели вођа четника из Другог светског рата, који је побегао у САД, иако је он опозвао ову титулу 1998. пошто је Шешељ сарађивао са Социјалистичком партијом Србије Слободана Милошевића.
Народна скупштина Србије је 2004 усвојила закон који је изједначио права бивших четника са правима партизана, укључујући право на ратне пензије. Права су заснована на тези да су оба била анти-фашистичка покрета која су се борила против окупатора и ова формулација је ушла у закон. За је гласало 176, против 24 и 4 уздржана. Социјалистичка партија Србије и Социјалдемократска партија су биле против ове одлуке.
Ово је изазвало различите реакције у српској јавности. Многи су одлуку оценили исправном и дуго очекиваном, укључујући Александра Карађорђевића (сина последњег југословенског краља), као и већина политичких партија. Међу онима који су протествовали против ове одлуке су били Савез удружења бораца народноослободилачког рата (СУБНОР), српски Хелсиншки комитет за људска права, Хрватски анти-фашистички покрет и председник и премијер Хрватске Стипе Месић и Иво Санадер.
[уреди] Занимљивости
- У САД 1943. издане су поштанске марке с ликом Драгољуба Михајловића, у серији поштанских марака о окупираним земљама.
- Такође у САД-у за вријеме Другог светског рата су водећи издавачи стрипова издавали приче о четницима:
- DC Comics: Master Comics, no. 36 (Feb. 1943): "Liberty for the Chetniks" (Captain Marvel Jr.)
- Timely (касније Marvel): Kid Komics #3 (Sept. 1943)
- Black Cat No 1 (необјављен) 7. sept. 1945.
[уреди] Референце
- ^ General Mihailovic with Zvonko Vuckovic, commandant of 1st Chetnik Corps. Mr. Vuckovic was an ethnic Croat – loyal officer of Royal Yugoslav Army.
- ^ Mr. Mustafa Mulalic, one of Muslim officers in Chetnik’s headquarters, together with General Mihailovic and Mr. Stevan Moljevic (only three of them are in uniforms)
- ^ General Mihailovic with Muslim leaders in Bijeljina.
[уреди] Спољашње везе
- AP: Airmen revisit World War II sanctuary (2004)
- History of Chetniks, both in English and Serbian
- Chetnik movement during World War II
