Драгољуб Михаиловић
Из пројекта Википедија
Драгољуб Дража Михаиловић (*27. април, 1893., Ивањица - †18. јул, 1946., Београд), познат и као Чича, био је српски генерал који је постао ратни херој у Првом светском рату и који је после водио југословенску краљевску војску у отаџбини, познатију као Четнике у Другом светском рату.
| Драгољуб Михаиловић | |
|---|---|
| 1893-1946 | |
 Генерал Драгољуб Михаиловић |
|
| Надимак: | Дража, Чича |
| Место рођења: | Ивањица, Краљевина Србија |
| Место смрти: | Београд, ФНРЈ |
| Лојалност: | |
| Године служења: | |
| Ранг: | |
| Јединица: | |
| Битке или ратови: | |
| Награде: | Легија части |
| Каснији рад: | |
Након рата стрељан је од стране југословенских партизана под оптужбом да је сарађивао с окупатором. 1948. год. амерички председник Хари Труман постхумно га је одликовао орденом Легије части због учествовања у операцији спасавања америчких пилота оборених над Југославијом.
Садржај |
[уреди] Биографија
[уреди] Предратно доба
Драгољуб Михаиловић рођен је 27. априла (по старом календару 14. априла) 1893. године у градићу Ивањица, покрај реке Моравице, педесетак километара јужно од Чачка у југозападној Србији. Крстио га је свештеник Арсеније Прокопијевић у ивањичкој цркви, 15. маја, а кум је био Јаков Јојић. У препису крштенице пише да је Јојић председник суда ивањичке општине, док у оригиналу стоји само његово име. Препис се разликује од оригинала и у једном важнијем податку: ту стоји да је Дражу крстио свештеник Јован Ајдачић, а Арсеније Прокопијевић се не помиње. Најзад, обема варијантама заједничка је грешка у презимену, јер пише "Михајловић", а не Михаиловић. Дража је добио име по Драгољубу Дражи Петровићу, оцу његове мајке Смиљане, угледном домаћину рашког села Тисовица. Био је то знак захвалности Смиљане и Михаила према тада већ почившем Драгољубу Петровићу, што је благосиљао њихов брак.
Дражин отац који је био срески чиновник, звао се Михаило, а мајка Смиљана.
Дражин отац Михаило Михаиловић рођен је 20. априла 1863. године у Пожаревцу, од оца Милосава и мајке Екатарине, а крштен седам дана касније, у цркви Светих Архистратиха Михаила и Гаврила. Према протоколу крштених, који се данас чува у пожаревачкој општини, Дражин деда Милосав био је занатлија - папуџија. Истим занатом бавио се и кум Тома Костић, такође "житељ пожаревачки".
Пре него што се у Ивањици запослио као писар Моравичког среза, Михаило Михаиловић је иза себе већ имао један брак и двоје деце. То сазнајемо из Дражине крштенице, у којој пише: "По рођењу оцу треће, мајци прво дете". Али, у пожаревачкој општини нема књига рођених за период од 1870. до 1893. године, тако да нам имена Михаилове прве жене и двоје деце остају тајна. У породици Михаиловића о њима није остало сећање, сем да по тој линији имају рођаке у Грчкој, са којима нису у вези.
После Драже, Смиљана и Михаило добили су ћерке Милицу и Јелицу. Милица је вероватно рођена 1894, а Јелица 1895. године. Дражина сестра Милица умрла је млада, 1905. године, од туберкулозе. Јелица је завршила архитектуру у Београду, када је овај факултет тек основан, тако да је спадала у ред првих архитеката у Србији. Касније се запослила у општини града Београда. Удала се за колегу који се презивао Вречко, али је брак кратко трајао и нису имали деце. Јелица је радила у општини града Београда, а живела је у породичној кући у Цвијићевој улици. Стрељана је после уласка комунистичке војске у Београд.
Дража, Милица и Јелица рано су остали без родитеља. Отац Михаило је умро од туберкулозе одмах по Јеличином рођењу а мајка Смиљана пет година касније. Зато је 1901. године Дражин, Миличин и Јеличин стриц, ветеринарски мајор Владимир Михаиловић, довео сирочиће у свој дом у Београду, у Студеничкој улици (данас улица Светозара Марковића), преузевши старање о њима. Децу је чувала Влајкова мајка, Дражина баба по оцу, Станица. У ондашњем београдском друштву, мајор Михаиловић беше омиљен и познат као "чика Влајко". Официри су били и Дражини стричеви Драгомир и Велимир. Четврти Дражин стриц, Тома, радио је као управник телеграфа у пошти у Београду.
Пошто је завршио четири разреда основне школе, Дража је ујесен 1904. године уписан у први разред Треће мушке гимназије. У овој гимназији завршио је прва три разреда, а следећа три у Другој београдској гимназији. У обе гимназије био је међу најбољим ђацима.
[уреди] Војна каријера
Првог септембра 1910. године Дража је ступио у 43. класу Ниже школе Војне академије у Београду те као кадет учествује у Балканским ратовима 1912-13. Био је одличан студент: дипломирао је као четврти у класи.
После шест месеци, 1. марта 1911. године био је унапређен у чин питомца-каплара, а после две године, 1. септембра 1912, у чин питомца-поднаредника. Али уместо на трећу годину студија, тог септембра 1912, 43. класа Ниже школе војне академије морала је у рат против Турака, а одмах потом, почетком 1913, и у рат против Бугара.
Дража је био у 2. прекобројном пуку Дринске дивизије, на дужности ађутанта у 1. батаљону, па је био упућен на бојиште. Други прекобројни пук био је у саставу Дринске дивизије, али је придодат Дунавској дивизији 2. позива која се тако састојала од четири пешадијска пука и учествовала је у бици код Куманова. После Кумановске битке Дража је унапређен за наредника и био је одликован сребрном медаљом за храброст. У Другом балканском рату 1913, против Бугара, 2. прекобројни пук је опет био у саставу Дунавске дивизије 2. позива, на правцу од Страчина до Криве Паланке, али је убрзо одвојен и додан Моравској дивизији 2. позива и учестовао је у борбама на Злетовској реци и даље на Кочанима.
Дража Михаиловић је у овој бици учестовао, не као ађутант, већ водник једне пешадијске чете. Био је рањен и одликован златном медаљом за храброст, а убрзо после битке, 18. јула, произведен је, заједно са целом својом класом, у чин потпоручника.
Одмор после два рата кратко је трајао пошто је избила арнаутска побуна па је Михаиловић кренуо пут Рашке области. После неколико месеци враћен је у Београд на дошколовање. Али већ наредног лета поново замењује школу за ров и из пешадије не прелазаи у артиљерију.
[уреди] Први светски рат
У Први светски рат Дража Михаиловић је ступио у 3. прекобројном пешадијском пуку 1. позива, који је припадао Дринској дивизији. У Церској бици учестовао је као водник 3. чете 1. батаљона. Већ 9. септембра постао је и заступник рањеног командира 2. чете 3. батаљона, капетана 2. класе Чедомира Станојловића.
Потпоручник, водник 3. чете 1. батаљона Драгољуб Михаиловић: у борби хладан и присебан нарочито 24. и 25. октобра на Костајнику и 7. новембра на Пламомишту где је остао на положају иако му је батаљон одступио: предлог златне медаље за храброст.
Ратну 1915. годину Дражин 3. прекобројни пешадијски пук започео је код Шапца, почетком јула, да би крајем септембра наставио борбу против Немаца у околини Пожаревца. Ту је добио нову дужност: командир 4. чете 3. батаљона. Због великих губитака, Дражин батаљон је расформиран 10. октобра. Тада је Дража прекомандован у пуковско митраљеско одељење, које је имало четири митраљеза заплењена од Аустроугара.
Друга половина октобра и почетак новембра протекли су у повлачењу српске војске према југу. Половином тог месеца отпочела је албанска голгота. У саставу свог митраљеског одељења, Дража се повлачио на потезу Беране-Подгорица-Скадар.
Дражин 3. прекобројни пук је 9. фебруара 1916. прекомандован у Вардарску дивизију, да би следећег дана био упућен у логор Ипсос. Од 15. фебруара 1916. године Дража је у саставу митраљеског одељења 2. батаљона 23. пешадијског пука Вардарске дивизије. Овај пук је настао спајањем 3. и 2. прекобројног пешадијског пука и позива. Бродом Абда Михаиловићева јединица је 22. априла напустила Крф и кренула пут Солунског фронта.
На Солунском фронту Дража је учестовао у борбама на Островском језеру, Горницеву, код Жиове, на котама 1050 и 1368, на Сокоцу, Зеленом брду, Говедарском камену и Добром пољу. У бици код села Неокази и Доње Врбине, 11. септембра 1916, Дража је тешко рањен. Лекарска комисија у Солуну проценила је да због последица рањавања потпоручник Михаиловић више није за строј, па му је понудила службу у позадини. Међутим, Дража је то одбио. После опоравка, вратио се на прву линију фронта, у своју јединицу, априла 1917. године.
Почетком следеће године, Дража је са својим митраљеским одељењем пребачен у новоосновани и југословенски пешадијски пук Југословенске дивизије. У саставу те дивизије учестовао је у пробоју Солунског фронта. На Солунском фронту Дража је унапређен у чин поручника, 25. јануара 1918. године.
Дража је у одликовањима био испред многих. Орден белог орла са мачевима 2. реда добио је 14. јануара 1918. године, за стечене заслуге и показану храброст у рату. Друго митраљеско одељење 23. пука, једино је у целом пуку одликовано златном медаљом за храброст. Најзад, Михаиловић је, једини у дивизији, добио и Енглески војни крст и то одлуком команданта дивизије.
[уреди] Међуратни период
Ослобађање Србије поново није донело крај рата. Као и 1913, он је и сада упућен у гушење арнаутске побуне. На Косову и Метохији је боравио од краја септембра 1918, па све до краја зиме 1919. године. Његово прво мирнодопско одредиште је касарна Краљ Петар I у Скопљу. Као најбољег официра у пуку, командант га је предложио за прелазак у краљеву гарду у Београд. У јесен 1919. године поручник Михаиловић је постао водник 3. чете 1. батаљона пешадијског пука краљеве гарде.
Али Дража се није дуго задржао у краљевој гарди, због једног инцидента у кафани Слобода, уочи поноћи 31. децембра. Његов друг, гардијски поручник Стефан Бухоњицки, припит је држао здравицу, у којој је похвално споменуо бољшевичку револуцију. Када су Бохоњицком због тога упућене претње, Дража је извадио пиштољ, репетирао и ставио на сто, рекавши: Да видимо ко је бољи Србин од мене!. Добио је 15 дана затвора, а онда је већ 25. јануара 1920, враћен у 28. пешадијски пук у Скопље.
Само неколико месеци после свог првог боравка у затвору, Дража је, 11. априла, још једном одликован златном медаљом за храброст. Следећег месеца почиње и његова наставничка каријера: 11. маја је постављен за водника митраљеског одељења у 3. подофицирској школи у Скопљу. Следило је унапређење у чин капетана 2. класе, 14. октобра, и још једно одликовање, Орден белог орла са мачевима 5 реда, које му је уручено 1. децембра 1920. године.
Те, 1920. године, Дража се оженио са Јелицом Бранковић, ћерком пуковника Јеврема Бранковића. Јелица и Дража су изродили четворо деце: синове Бранка 1921, Љубивоја 1922 и Војислава 1924 и ћерку Гордану 1927. Бранко је умро 1995, у Београду, Љубивоје је преминуо у првој години живота, а Војислав је погинуо поред свог оца, маја 1945. године на Зеленгори. Гордана је дечији лекар радиолог у пензији и данас живи у Београду.
Следеће, 1921. године, Дража Михаиловић је накратко, од 7. јула до 30. септембра, службовао у Сарајеву. Био је наставник у Другој подофицирској пешадијској школи. Вратио се у Београд пошто је примљен за полазника 23. класе Више школе војне академије. Две године касније дипломирао је са одличним успехом. У међувремену, 5. новембра 1921. године Дража Михаиловић је одликован Албанском споменицом, а 24. октобра 1922. унапређен је у чин капетана 1. класе.
Као капетан 1. класе Дража је годину и по дана радио у обавештајном одељењу, а шест месеци у наставном одељењу. Мајорски испит је положио 16. марта 1925. године, да би у чин мајора био унапређен крајем те године, 17. децембра. Следи превођење у ђенералштабну струку, 24. фебруара 1926, која се може поредити са данашњом титулом доктора војних наука. Тако је мајор Драгољуб Михаиловић завршио највише домаће војне школе и стао у ред најелитнијих официра тадашње Краљевине. У то доба Краљевина Југославије је своје најбоље официре слала у Француску на специјализацију, па се и Дража обрео у Паризу 1930. године.
Пре него што ће отици у дипломатију, Дража је обављао више дужности у земљи. За помоћника начелника штаба Дунавске дивизије у Београду постављен је 19. марта 1926. године. Поред тога, за 1926. годину био је стални члан испитне комисије за чин потпоручника економске струке. На ђенералштабне послове у штабу краљеве гарде премештен је 19. јануара 1927. године. У гарди је био помоћник начелника штаба, вршилац дужности начелника штаба, и најзад начелник штаба, а једно време је командовао 3. батаљоном пешадијског пука краљеве гарде.
Истовремено, Дража је био члан више испитних комисија, као и наставник стратегије у Нижој школи интендантске академије. Просветни Орден Светог Саве 2. реда добио је 25. јануара 1928. године, а 17. децембра 1933. униформу је украсио још једним одличјем: Орденом југословенске круне 2. реда. Чин пуковника добио је на Васкрс 1930. године.
Службовање у краљевој гарди потпуковник Михаиловић завршио је 14. фебруара 1935, када је прекомандован у организацијско одељење ђенералштаба министарства војске и морнарице. Ту је остао само до 28. маја, кад је стигла наредба за одлазак у Софију, на место војног аташеа Краљевине Југославије. Тамо је научио и бугарски језик и добио два бугарска одличја: Орден Александра Невског 3. степена, који му је уручио лично цар Борис приликом одласка, и Орден крста Светог Александра, који ће стићи три године касније, 1939. За време службе у Софији добио је и пуковнички чин, 6. септембра 1935, поводом рођендана престолонаследника Петра Карађорђевића.
Михаиловић је маја 1936. године повучен из Софије и премештен за војног аташеа у Прагу. Пуковник Дража Михаиловић стигао је у Праг 22. маја 1936. године, да ту остане до маја наредне године. У Прагу се није бавио политиком већ бројним војним питањима, као што су набавка чехословачких авиона, панцир прслука, упутстава за противоклопно ратовање итд. На опроштајном пријему, председник Чехословачке уручио је Дражи Михаиловићу Орден белог лава 3. реда.
Маја 1937. године пуковник Дража Михаиловић постављен је за начелника штаба Дравске дивизијске области у Љубљани. Његово ново радно место налазило се у касарни Војвода Мишић. Ту је, 1. децембра 1937, на груди прикачио још једно одличје: Орден југословенске круне 3. реда. Априла следеће, 1938. године, Дража прелази за команданта 39. пешадијског пука у Цељу, који је припадао истој дивизионој области.
После тачно годину дана, априла 1939. године, Дража се враћа у Љубљану, овог пута за начелника штаба утврђивања. Ту остаје свега неколико месеци, до августа, кад је постављен за сталног наставника Војне академије у Београду.
Током 1940. године више пута су забележени Дражини јавни антихитлеровски испади. Најзад, после његовог напада на Хитлера на једном пријему у енглеској амбасади, немачки посланик Фон Херн упутио је протест југословенском министру иностраних послова Цинцар-Марковићу. Зато генерал Недић још једном кажњава Михаиловића са 30 дана затвора. Казну издржава у Мостару, где је, такође по казни, упућен за помоћника начелника ђенералштаба приморске армијске области, 23. октобра 1940. године.
[уреди] Други светски рат
- За посебне детаље погледајте Југословенска војска у отаџбини
Дража ће управо из Мостара, 6. априла 1941, кренути у четврти рат у своме животу. Ратни распоред је гласио: начелник оперативног одељења Друге армије. Мобилизацијско место: Кисељак код Сарајева.
По потписивању капитулације, краљ и влада су напустили земљу. А у Скопљу генерал Недић је одржао следећи говор: "Краљ и влада напустили су Београд. Вероватно су до сад већ напустили земљу. Врховна команда југословенске војске више не постоји. Ја немам никаквих вести ни веза. Никаква упуства и наређења вам не могу дати. Наша војска је свуда у расулу. Непријатељска војска је ушла у нашу земљу и не постоји сила која би је могла зауставити. Нека сваки од вас узме иницијативу у своје руке. Свако може поступити онако како му савест и дужност налаже и нека сноси одговорност за оно што је урадио".
У исто време, на другом крају земље, Дражина реакција је била сасвим другачија. На вест о капитулацији, он је окупљеним војницима, подофицирима и официрима, одржао следећи говор: "Јунаци!!! Наша је влада, као што видите из ових летака, срамно потписала акт о нашој безусловној капитулацији пред немачком оружаном силом. Ја ту капитулацију не признајем. Жив се Немцима нећу предати. Немачка мора да изгуби овај рат. Ми ћемо се организовати и повести герилску борбу против окупатора, према нашим могућностима. Када наши савезници Енглези буду чули за наше постојање, они ће нас помоћи!"
Избегавајући да га окупатор зароби у априлском рату, пуковник Драгољуб Дража Михаиловић се склонио на Равну гору и средином маја 1941. од неколико официра и подофицира (којима су се постепено придруживали и други официри и по неки политичар), оформио групу својих присталица. Своју активност је усмерио на успостављање веза са британском обавештајном службом (уз помоћ америчког и турског посланства у Београду) и преко ње са југословенском емигрантском владом. Михаиловић је већ почетком августа успео да обавести председника краљевске владе Душана Симовића о својој групи и њеним намерама, тражећи подршку и помоћ и стављајући се влади на располагање. Мада ово није била директна веза већ преко посредника (Енглеза) већ од лета 1941. Дража Михаиловић одржава сталне контакте и с Енглезима и с емигрантском владом.. Ноћу између 17. и 18. септембра 1941. код Петровца на Мору из савезничке подморнице искрцала се комбинована британско-југословенска војно-обавештајна мисија, са капетаном Билом Хадсоном на челу, и стиже почетком октобра на Равну гору у штаб Д. Михаиловића. Поред Хадсона у мисији су били официри краљевске војске Остојић и Лалатовић и радио телеграфиста Драгићевић, који се у Ужицу прикључио партизанима.
Од тада па све до потпуног разлаза Енглеза и Драже Михаиловића (јуна 1944.), четници Драже Михаиловића су имали сталну везу и пуну подршку емигрантске владе. Она је Дражу Михаиловића стално унапређивала (од пуковника до армијског ђенерала) и поставила за начелника штаба команде југословенске војске у отаџбини и министра војног.
Дража Михаиловић је ради придобијања присталица из разних друштвених слојева, првенствено у српском народу, правио неколико политичких програма, који посебно они из 1941. године показују његова политичка опредељења. У првом програму од јуна 1941., већ у првој тачки он са Стеваном Мољевићем прокламује своја политичка и војно стратешка опредељења. У њему се каже: Одржавање непријатељског става према окупаторима и њиховим помагачима, али за сада до даљег не улазити у непосредне борбе, осим у случајевима самоодбране као што је случај у Хрватској.... За рад у прелазном периоду Д. Михаиловић истиче да се по сваку цену онемогући грађански рат међу Србима, што се директно односило на партизане који су непрекидно изазивали грађански рат. У одељку припрема за нормално стање Д. Михиловић каже: Сматрати владу у емиграцији легалном владом док траје рат и по могућности одржавати везу са њом, што је потврда његовог стратешког опредељења – рестаурација Краљевине. У делу Програма који говори о периоду слома окупатора доминантна су два задатка:
- казнити све који су служили непријатељу и који су свесно радили на истребљењу српскога народа, и
- учинити хомогеним српску државну заједницу ,тј. стварање Југославије и унутар ње Велику Србију.
25. маја 1942. излази чланак у TIME магазину о највећем герилском борцу Европе, Драгољубу Дражи Михаиловићу са његовом сликом на насловној страни.
Равногорски четнички покрет првенствени се руководио идеологијом великосрпског државотворства. Драгиша Васић и емигрантски министар иностраних послова Момчило Нинчић већ су били начисто с тим да Југославију уопште не треба обнављати, али из јасних спољнополитичких разлога такав став се није јавно износио.
Четнички прогласи често садрже позиве на јединство, слогу и равноправност свих Срба, из разних српских предела , о чему предратне власти нису довољно водиле рачуна изазивајући оправдано незадовољство код такозваних срба пречана.
Понашање краљевске владе у Лондону, у одређеним фазама и краља, и крајња политичка неспособност,представљали су огромно оптерећење за равногорски четнички покрет и кључни реметилачки фактор у конципирању његове јединствене, кохерентне и чврсте идеологије. Већина емигрантских политичара су и даље били пуни обзира према Хрватима, док су усташки покољи срба налагали као једино рационално решење дефинитивно српско-хрватско разграничење. Драгиша Васић је инсистирао да се четнички покрет оштро критички дистанцира од вршљања краљевске владе и посебно њених хрватских министара који су стварали велику забуну у очима западних савезника по питању прилика у окупираним јужнословенским земљама.
Равногорска великосрпска идеологија је, 1942. овладала и свим следбеницима генерала Милана Недића, па је то време највећег ентузијазма у војним формацијама и политичким групацијама генерала Драже Михаиловића. Несмотрени војнички пораз на Неретви, где је Тито остварио успешно садејство са Немцима и усташама на антисрпској основи, уздрмаће покрет и у њему развити извесне центрифугалне тенденције, слабљење дисциплине и идејну дезоријентацију током 1943. године.
Техеранска конференција Стаљина, Рузвелта и Черчила донела је одлуку о обнови југословенске државе и пружању помоћи Титовим партизанима, и то 28. новембра 1943. дан уочи заседања АВНОЈ-а. Михаиловић је остављен на цедилу, западни савезници су издали Србе, и приступило се плану дефинитивнг уништења Српства.
Као пандам Другом заседању АВНОЈ-а од стране КПЈ крајем 1943. године, половином јануара 1944. у селу Ба одржан је Светосавски конгрес припадника ЈВуО.
Најтежи ударац четницима Драже Михаиловића ипак је задао краљ Петар II Карађорђевић. Краљ је сменио у јуну 1944. године Божидара Пурића са места председника владе и поставио Хрвата Ивана Шубашића. Британци су тако форсирали споразумевање два Хрвата, Тита и Шубашића на српску штету.
Издаја западних савезника и препуштање целе Југославије комунистичком тиранину Титу идеолошки су потпуно дезоријентисали Равногорски четнички покрет, јер су све његове политичке пројекције почивале на процени да ће доћи до искрцавања западних савезника на Балкану, њихових сукоба са Совјетским Савезом у непојмљивом антикомунизму Рузвелта и Черчила. Ништа се од тога није испунило. У војној структури четника долази до поремећаја, разбијања јединства, недисцицплине и осамостаљивања регионалних команданата, од којих сваки почиње да води неку сопствену политику. Многи од њих већ отворено вербално иступају против Драже Михаиловића и његове политике, оспоравајући му даље вођство и компетентност.
[уреди] После Другог светског рата
[уреди] Наставак борбе и заробљавање
Петог маја се Михаиловић последњи пут чуо са радио-станице. На Ускрс 6. маја 1945. у 11 часова војничке колоне су стале. После кратке службе прочитана је последња Михаиловићева заповест:” Продужићемо и данас ка постављеном циљу. Наша борба и наша патња су за права човека, Богом дана. Ми можемо у тој борби и изгинути, али је њена победа сигурна, победа и благодети за преживеле и потоње. Уверен у вашу решеност да истрајете до краја, ја вам се обраћам драги моји саборци, својим поздравом, Христос Воскресе!”
Недељу дана касније, праћена од комунистичких трупа и авијације бивших савезника, на Зеленгори је изгинула главна маса Михаиловићевих снага. Ван очију светске јавности, комунисти нису заробљавали равногорце. Најмање 9300 Михаиловићевих бораца је ликвидирано пре или после заробљавања. Иронично, први човек који се са оружијем у руци и герилским формацијама појавио у борби против Немаца у пролеће 1941. године, остао је последњи и једини у шуми 1945. године. Као што је некада први устао у протест против немачке окупације у Европи, тако је по завршетку рата био такође, први у протесту против насилне успоставе комунистичког режима у Југославији.
[уреди] Судски процес
Суђење ђенералу Михаиловићу одржано је од 10-ог јуна до 15-ог јула 1946. године. Уз главно-оптуженог Михаиловића суђено је већој групи људи: Др. Стевану Мољевићу, Др. Младену Жујовићу, Др. Живку Топаловићу, Ђури Виловићу, Радославу Радићу, Славољубу Врањешевићу, Милошу Глишићу, Проф. Слободану Јовановићу, Божидару Пурићу, Др. Момчилу Нинићу, Петру Живковићу, Радоју Кнежевићу, Др. Милану Гавриловићу, Живану Кнежевићу, Константину Фотићу, Драгомиру Јовановићу, Танасију Динићу, Велибору Јонићу, Ђури Ђокићу, Кости Мушичком, Бошку Павловићу, Др. Лазару Марковићу и Др. Кости Куманудију. Михаиловићеве судије су били Михаило Ђорђевић (Председник већа), Милија Лаковић, Михаило Јанковић, Никола Станковић и Радомир Илић (судије) и Тодор Попадић (секретар). Тужилац је био пуковник Милош Минић, коме је помагао Милош Јовановић.
Од 47 тачака оптужнице коју је Милош Минић прочитао 10. јуна 1946. у Београду, Дража је осуђен по осам тачака. Прва је гласила:
„Крив је што је од почетка друге половине 1941, па за све време рата и непријатељске окупације организовао и руководио оружане четничке формације познате под именом "четници Драже Михаиловића" и такозвана Југословенска војска у отаџбини, које су имале за циљ да оружаном акцијом и терором у сарадњи с окупатором подрже окупацију и угуше оружани устанак и ослободилачку борбу српског и осталих народа Југославије.“
Дража Михаиловић никад није осуђен као ратни злочинац, како се касније нашло у историјским уџбеницима, већ углавном за злочине против НОБ-а.
Михаиловићу је наметнут брз темпо суђења који он после дугог мучења није могао да прати. Наводни докази нису били доступни одбрани. Схватајући да је његова пресуда већ донета Михаиловић одбија понуду америчких ваздухопловаца, спашених над Србијом, да сведоче у његову корист. И поред свих недаћа, Михаиловићев бранилац Драгић Јоксимовић је успешно побијaо наводе оптужбе и показивао њихову неоснованост.
Ђенерал Михаиловић је 15-ог јула 1946. године осуђен на смрт стрељањем, трајан губитак политичких и грађанских права као и одузимање целокупне имовине. Казна је извршена 18-ог јула 1946. године у Лисичјем Потоку у Београду.
[уреди] Ордени
Драгољуб Михаиловић најодликованији је српски официр у историји. Осим „Легије заслужних“ награђен је и француским ратним крстом.
[уреди] Одликовање Де Гола
Командант француског покрета отпора, генерал Шарл Де Гол, одликовао је генерала Дражу Михаиловића Ратним крстом. Уз овај орден он је издао и похвалну наредбу, која је 2. фебруара 1943. године прочитана свим француским јединицама:
„Армијски генерал Драгољуб Д. Михаиловић, легендарни јунак, симбол најчистијег родољубља и највиших југословенских војничких врлина, није престао водити борбу на окупираном националном тлу. Уз помоћ родољуба, он без сустајања не да мира окупаторској војсци, тако припремајући онај коначан јуриш који ће довести до ослобођења његове отаџбине и целог света, раме уз раме с онима који никад нису сматрали да се једна велика земља може да покори суровом завојевачу.“
[уреди] Ореден Легије части
Поред одликовања које је Дража Михајловић добио током Балканских и Првог светског рата, 1948. год. амерички председних Хари Труман постхумно га је одликовао орденом Легије части због учествовања у операцији спасавања америчких пилота оборених изнад Југославије.
Комисија за одликовања Пентагона одлучила је да генерала Драгољуба Михаиловића уврсти у “Легију заслужних”, након извештаја истражне комисије Комитета за правден суд Дражи Михаиловићу.
Ова комисија, која је окупљала најугледније људе САД (шест сенатора, осам конгресмена, пет гувернера...) отворила је јавна саслушања у Адвокатској комори њујоршке општине 13. маја. Саслушања су трајала пет дана, паралелно с процесом који су комунистичке власти у Београду водиле против Драже Михаиловића.
Највећу пажњу Комисија је посветила наводној сарадњи Михаиловића са Силама осовине, једној од најтежих тачака оптужнице који је Војни суд у Београду прихватио.
Орден је, у мају 2005. год. уручен његовој ћерки Гордани на скромној церемонији одржаној у амбасади САД у Београду. Одликовање није уручено све до тада зато што је амерички интерес на Балкану била неутрална Југославија под Титовом управом. Претпостављало се да би један овакав чин гурнуо Југославију у наручје СССР-у и да би она постала чланица Вашравског пакта. Вест о додели одликовања генералу Дражи Михајловићу, тачније о његовом уручењу Дражиној ћерки Гордани изазвала је бурне реакције у Босни и Хрватској међу оним снагама које настоје да Југословенску војску у отаџбини изједначе са Усташама и другим војним формацијама састављеним од припадника некадашњих југословенских народа које су оперисале на Балкану.
Током Другог светског рата, 1944. год. америчка обавештајна служба је, у сарадњи са Југословенском војском у отаџбини и њеним командантом генералом Дражом Михајловићем спровела операцију "Холјард" (Halyard). Главни циљ операције била је евакуација америчких пилота, припадника америчке 15. ваздухопловне армије који су оборени изнад територије Југославије. Оборени амерички пилоти су уз помоћ припадника ЈВуО пребацивани на територију под њиховом контролом одакле су америчким авионима евакуисани у Италију са импровизованих пољских аеродрома Бољанићи, Коциљево и Прањани. Операција Холјард била је највећа операција организованог спасавања оборених америчких авијатичара у Другом светском рату.
[уреди] Филм о Дражи
У време док је Други свјетски рат увелико беснио, у Холивуду су се снимали филмови. Тако је Холивуд постао један од центара антинацистичке пропаганде и део америчке ратне машинерије. У мору оваквих филмова снимљена је и филмска епопеја о херојском отпору четника нацистичким окупаторима Краљевине Југославије.
Овај филм о малом народу који се самоубилачки одлучио на одбрану свог имена, части, краља и отаџбине снимљен је 1943. године у режији Луиса Кинга под називом "Четници - борбена герила [1]". Улога четничког команданта и вође покрета отпора припала је Филипу Дорну.
У 73 минуте, колико траје овај филм, приказана је неустрашива борба и смртоносни судари четника и Немаца у суровим планинским крајевима Југославије, као и безбројни немачки покушаји да се ухвати први герилац окупиране Европе.
Овај филм свакако није врхунско остварење филмске уметности, али представља необорив доказ о четничком отпору окупатору.
Наравно, све ово није било довољно Британцима па су променом своје званичне политике овај филм приказивали без уводне шпице под именом Партизани.
[уреди] Цитати
„Умирем грешан, био сам обичан судија смрти!“
- Реаговања поводом вести о погубљењу Ђенерала Драже.
„Михаиловић се за време овог рата борио на страни савезника и неправедно је погубљен. Грех за његово погубљење сносе и судије и судијини заповедници.“
„Била сам много тужна када сам овог јутра у новинама прочитала да је стријељан родољуб г. Михаиловић, човјек који је запалио луч слободе.“
„Свет се тресе из темеља. Михаиловић, часни родољуб, пао је као жртва и мученик под ноге победника комунистичке инвазије са истока.“
„Цијели овај процес гола је политика, иста ствар која се десила у Москви 1936. године, и све је било у служби комунистичке пропаганде.“
„Инквизиторски калуђери средњега вијека били су права дјеца у примјени својих мачева у односу на Тита и његовог судију Ђорђевића“
„Око осам милиона Срба живјело је у Југославији прије рата, а милион и по више не живи. Они су пали у рату, проливајући крв за једнога човјека, коме крви никад није доста“
„Дража Михаиловић био је легендарна личност и за време свог живота; његова мученичка смрт створила је око његовог имена ореол светог ратника. Са временом тај ће ореол бивати све светлији, а име Дражино све славније. A који се зову Дражини, нека подржавају Дражу. Бог да му дарује вечни живот у сјају Небеске Србије!“
[уреди] Референце
[уреди] Литература
- Самарџић, Мирослав. Дража и општа историја четничког покрета. Књига 1. (UNA Press: Београд, 2005.) ISBN 86-906611-1-5
- Самарџић, Мирослав. Дража и општа историја четничког покрета. Књига 2. (UNA Press: Београд, 2005.) ISBN 86-906611-2-3
- Самарџић, Мирослав. Дража и општа историја четничког покрета. Књига 3. (UNA Press: Београд, 2005.) ISBN 86-906611-3-1
- Самарџић, Мирослав. Дража и општа историја четничког покрета. Књига 4. (UNA Press: Београд, 2006.) ISBN 86-906611-5-8
