Усташе

Из пројекта Википедија

Усташе су били хрватска екстремно десничарска организација која је постављена на власт Независне Државе Хрватске од Сила осовине 1941. Усташе и Домобрани су имали одлучуjућу улогу у геноциду извршеном над стотинама хиљада Срба и десетинама хиљада Рома и Јевреја за време Другог светског рата у НДХ. Усташе су смишљале веома окрутне начине убијања, тако да су се користили ножеви, маљеви, а чак је смишљено и ново оружје звано Србосјек за брзо клање Срба.

Проблем са Нацизмом усташких идеолога је да су Хрвати као Словени и сами инфериорни по нацистичким стандардима. Због тога су усташки идеолози креирали псеудо-готичку теорију порекла Хрвата да би могли себе могли сматрати аријевским народом.

[уреди] Корени усташтва

Усташе на делу 1942. - тестером су одрезали главу Бранку Јунгићу, младићу из села Грабовца код Босанске Градишке. Тестера се чува у бањалучком музеју

До средине 19. века Срби у Хрватској су убијани само по наредби римокатоличког свештенства.

Прогони Срба на данашњој територији Хрватске почињу да добијају јаче размере 1881. кад је војна Крајина припојена банској Хрваткој и Славонији. Најучесталији прогони су били за време бана Ивана Мажуранића, када долази до забране српског језика и ћирилице уз нападе на Православну цркву. Политичар и Бискуп Јосип Јурај Штросмајер такође има врло ригидан и асимилаторски однос према православном становништву.

Научна подлога усташке идеологије се пре свега заснивала на идеологији хрватског државног права и екстремној србофобији хрватских политичара Анте Старчевића и Еугена Кватерника. Према теорији хрватског државног права, која је редицив правних заостатака феудализма на територији хрватске бановине може да живи само један народ једног имена и језика тј. Хрвати.

Ипак за време аустро-угарске монархије и Првог светског рата Срби су постизали, неки вид заштите од Угарског парламента (најчешће сарадњом са баном Раухом) и Италијана у Далмацији.

Почетком 20. века анти-српску идеологију предводи римокатоличка црква, и франкофуртимашке снаге Јосипа Франка у Хрватској и Босни и Херцеговини, а након стварања Југославије 1918. године политичар Стјепан Радић.

[уреди] Настанак усташког покрета

У време оснивања 1919. у Грацу, усташка организација се звала „Усташа – хрватска револуционарна организација”. Један од главних оснивача, син Јосипа Франка, шефа Чисте странке права, Ивица Франк, адвокат. После Граца и Беча, преселили су се у Будимпешту, пошто је Мађарска гајила реваншистичку политику, тражећи ревизију Версајског уговора, те је срдачно прихватила и једну овакву организацију која жели да поцепа Југославију.

Снажнији полет у усташкој организацији настао је кад је Анте Павелић, 1929, емигрирао из земље и ставио се на њихово чело. Пре тога, 1927, он је био биран и за народног посланика, на листи Хрватског блока.Одмах по емигрирању, Павелић је у Софији склопио уговор о сарадњи са ВМРО, за разбијање Југославије, у чему их је издашно подржала Италија, у којој ће се налазити главни усташки центар, док им је у Мађарској био логор за обуку, у месту Јанка Пуста.

[уреди] Стварање организације - "Усташа" и атентат на краља Александра

Застава Усташа

За више информација погледајте Усташа - Хрватска револуционарна организација.

Усташа, хрватска револуционарна организација, почиње у јануару 1932. издавати први број месечника "Усташа". Средином 1932. објављен је устав Усташе хрватске револуционарне организације (УХРО) и разни прописи у вези с организовањем. Рад Усташе био је тајан, а рад Хрватског домобрана јаван. Од тада се почиње употребљавати назив домобранско-усташки покрет. Крајем лета 1932. почиње Велебитски устанак, који је брзо угушен. Наступа оснивање усташког логора у Бовењу, близу Бресције у северној Италији. 1929. Усташе са ВМРО убијају краља Александра у Марсеју 9. октобра 1934. Павелић и Еуген Дидо Кватерник, организатор атентата, у италијанском су затвору од октобра 1934. до краја априла 1936.

Рачуна се да је било око 500 усташа, и да им је у Италији главни логор био у Липарију. Кад се има у виду шта се све изродило из НДХ, онда се то никако не може довести у везу са тако малим бројем усташа, већ са једном огромном количином потенцијалне злочиначке енергије, која је само чекала тренутак да се сручи на Србе. Усташе су само дигле брану. Прогон Срба од часа проглашења Бановине Хрватске, 26. авг. 1939., био је тек генерална проба за оно што је уследило, после 10. априла 1941.

[уреди] Долазак на власт у НДХ

Усташе на дјелу

Само две недеље након проглашења НДХ, 25. априла 1941. Павелић је забранио употребу ћирилице и издао наредбу о ношењу плаве траке са словом П ("Р") за православне. Јевреји су носили жуту траку. Србима и Јеврејима забрањено је да се возе трамвајима.

Другог јуна 1941. затворене су све православне школе.

25. јуна укинут је патријаршијски прирез од 10 одсто, који су плаћали православни.

Осамнаестог јула забрањен је назив "српска православна вјера" а уведен "грко-источна вјера".

Двадесетог септембра конфискована је имовина Карловачке митрополије.

Миле Будак, Павелићев министар и доглавник, познат по крилатици "Србе на врбе", изјављује у јулу 1941. у Госпићу: "Један дио Срба ћемо побити, други раселити, а остале превести на католичку вјеру и тако претопити у Хрвате."

Милован Жанић, министар у усташкој влади, 3. јуна 1941. у Новој Градишци изјављује: "Ово има бити земља Хрвата и никога другога и нема те методе коју ми нећемо као усташе употребити, да начинимо ову земљу збиља хрватском, и да је очистимо од Срба, који би нас угрозили првом згодом. Ми то не тајимо, то је политика ове државе и то кад извршимо, извршит ћемо оно, што пише у усташким начелима."

Мирко Пук, усташки министар правосуђа и богоштовља у Крижевцима 6. јула 1941. поручује Србима: "Или се уклоните из наше земље милом или ћемо вас истјерати силом."

Усташки стожерник др Виктор Гутић 9. јула 1941. у Прњавору поручује: "Овоме српскоме гнијезду Прњавору поручујем да ћу ја доћи и узети себи 24 сата да то српско гнијездо уништим. Ја ћу убијати, а ви ћете за мном."

Четвртог јуна 1941. у Загребу је одржана конференција усташких и немачких представника са темом исељења Словенаца из Рајха у Хрватску и Србију, и Срба из Хрватске у Србију. Требало је преселити 180.000 Словенаца и 205.000 Срба. Прогнаници су смели понети по 50 кг пртљага и 500 динара готовог новца. Протокол је извршен тако што је 7.174 Словенца и 11.235 Срба пребачено у Србију под наведеним условима. Још око 200.000 Срба пребегло је илегално у Србију.

[уреди] Логори смрти

Отпремање жена и дјеце у логоре

Наведене изјаве и прописи усташких властодржаца ревносно су спровођене у живот. По угледу на нацистичка искуства, одмах по проглашењу НДХ формирана је Усташка надзорна служба (УНС), од марта 1943. позната као РАВСИГУР (Главно равнатељство за јавни ред и сигурност), под чијом управом је био читав низ концентрационих логора:

Логор Даница је први усташки логор, формиран већ 29. априла 1941. године, кроз који је прошло преко 5.000 логораша.

Логор Керестинец. Радио само у 1941. У њему су били углавном политички затвореници. Готово сви су побијени.

Логор Слана на острву Паг. За непуна три месеца постојања (25. јун 1941 – крај августа 1941) кроз логор је прошло око 16.000 затвореника. Највећи број је побијен (само у Јадовно на погубљење послано је 3.000 Срба), а мањи део упућен у Јасеновац.

Логор Крушчица. Формиран крајем августа, ликвидиран крајем септембра 1941. Од око 3.000 логораша већина су били Јевреји. Преживели мушкарци послани у Јасеновац, а деца и жене у Лобоград.

Логор Лепоглава. Основан још у Аустро-угарској у 19. веку. У њему је побијено око 1.300 логораша.

Логор Ђаково. У њему је ликвидирано више хиљада, углавном Јевреја, и то жена и деце.

Логор Тење код Осијека. Формиран у јуну, ликвидиран у августу 1942. године. Око 3.000 логораша, заточених у том периоду, ликвидирано у Јасеновцу, Горњој Ријеци и Аушвицу.

Логор у Сиску (3. август 1942. – јануар 1945). Одавде су заточеници одвођени у логоре Јасеновац и Стара Градишка, или на рад у Немачку. Дечји логор у Новом Сиску, у основној школи, ликвидиран је у јануару 1943. За четири месеца постојања кроз њега је прошло 6.693 детета, од којих је умрло 1.637. Готово сва деца су испод Козаре.

Логор Јастребарско радио је два месеца. Око 1.300 логораша пребачено је у Јасеновац. Али кроз дечји логор Јастребарско, у периоду 12. јул 1942 – 26. август 1942. прошло је 3.336 деце, од тога више од 2.000 са Козаре. Логор је био под управом часних сестара конгрегације св. Винка Паулског. За непуних месец и по дана умрло је 768 деце (по изјави гробара Фрање Иловара, који је био плаћен "по комаду"!).

Логор Цапраг код Сиска. Служио је као сабирни логор, углавном за свештенике СПЦ, а касније за све Србе, који су депортовани у Србију. Након престанка депортација, логор је ликвидиран.

Логори Лобоград и Горња Ријека у Хрватском загорју. Служили су углавном као транзитни за Аушвиц, Јасеновац и Стару Градишку.

Логор Госпић – Јадовно. Формиран у јуну 1941. Дневни капацитет логора био је до 3.000 логораша. С обзиром на велики прилив нових логораша, свакодневно је на стратиште Јадовно на Велебиту одвођено 200–400 логораша и убијано.

Раке у Градини - Усташе позирају над својим жртвама

Логор Јасеновац. Формиран у августу 1941. Ликвидиран априла 1945. По свирепости, садизму, бестијалности највишег степена нема му равна у историји. Број жртава никада није тачно утврђен. Логорска архива је два пута уништавана (почетком 1943. и априла 1945). Земаљска комисија Хрватске констатовала је у извештају Међународном војном суду у Нирнбергу, да је број жртава 500.000–600.000. Најчешће се помиње бројка око 700.000. О зверствима усташка постоји изузетно обимна документација. Највећи број жртава логора су били Срби, а међу жртвама су били и Јевреји и Роми.

Логор Стара Градишка — „Јасеновачки логор V". Број побијених логораша никада није утврђен. О бестијалности усташа говоре чињенице: у стратишту Кула смрти било је уређено специјално мучилиште. У ћелијама за клање урађени су посебни одводи крви покланих. У лето 1942. угушено је гасом око 600 деце. За католички Божић 1942. поклано је око 600 жена, итд.

Осим ових логора смрти, усташе су вршиле масовне покоље на лицу места, по селима, одводећи похватане Србе до јама, бунара, бездана или река, клали их, убијали маљевима, стрељали или живе бацали у масовне гробнице.

[уреди] Цивилне жртве усташког терора ван логора или борбе

Према досадашњим истраживањима, страдања Срба у директном покољу (убијени "на прагу") су следећа: (види табелу 2)

Табела 2: Срби побијени "на прагу" (у селу, у свом дворишту или околини):

У 1943. години у САД објављена је мапа Југославије о страдању српског народа у периоду од априла 1941. до августа 1942. године, са подацима о побијеним Србима и њиховим крвницима. Види се да је убијено 744.000 Срба. У овај број нису урачунати настрадали војници, герилци и цивили страдали од бомбардовања – дакле само жртве геноцида. (види табелу 3)

Табела 3: Амерички извештај о побијеним српским цивилима Масакр невиног српског становништва (Massackre of the innocent Serbian population) From April 1941 to August 1942

Према подацима више аутора (С. Курдулије, Б. Кочовића) није претерана тврдња да је подручје авнојске Хрватске (дакле без дела НДХ које је покривало БиХ) остало без око 500.000 Срба (око 300.000 побијених по логорима и "на прагу", и око 200.000 пребеглих у Србију). Посебно су значајна истраживања Страхиње Курдулије, која ће, нажалост, остати за сада недовршена. Посебно је страдала Српска православна црква. Од 21 епископа петорица су убијена, двојица интернирана и умрла, двојица премлаћена и пребачена у Србију, где су убрзо умрла, један држан у затвору заједно са патријархом, а затим послат у логор у Немачку, један у логор у Италију, а двојица протерана у Србију. Само су десеторица остала на својим местима. Једна четвртина свештеника је побијена (око 700), око 300 је помрло, око 400 је било у логорима, једна трећина протерана у Србију, док је само једна четвртина остала на својим местима. Половина манастира и цркава је мање или више оштећена, једна четвртина срушена, а готово све опљачкано. Ратна штета СПЦ износи око 7 милијарди предратних златних динара. О зверствима усташа, о монструозности хрватске усташке власти, у српском колективном сећању усађена је неизбрисива информација и успомена. Колико год су се послератне власти трудиле да га избришу, нису успеле. Однос Срба према Хрватима и поратној Хрватској није последица заборава, него велике људске црте и особине – праштања.

[уреди] Види још

• Хрватско државно право
• Све до Дрине!
• Србофобија
• Антисемитизам

[уреди] Немци о усташама

Херман Нојбахер:

Рецепт за православне, који је примио усташки вођа и поглавник, председник Независне Државе Хрватске, Анте Павелић, подсећа на најкрвавије религиозне ратове: 'Једна трећина мора да постане католичка, једна трећина мора да напусти земљу, а једна трећина мора да умре. Последња тачка програма била је и спроведена у дело. Када усташке вође причају о томе да су заклали милион православних Срба - укључујући бебе, децу, жене и старце то је онда, по мени, претеривање и самохвалисање. На основу извештаја који су стигли до мене, процењујем да број невиних, ненаорузаних, закланих Срба износи око 750 000. Када сам, по ко зна који пут, у Главном штабу ставио на дневни ред извештаје о истински ужасним стварима које се одвијају у Хрватској, Хитлер ми је овако одговорио: 'И ја сам поглавнику казао да није могуће само тако искоренити ту мањину, јер је она, једноставно, превелика. - Да, када би човек тачно знао где је граница уништавања једног народа"!

Глаизе фон Хорстенау:

Што се тиче чистих хрватских војних формација, оне су у борбама потпуно затајиле. Своју оцену хрватске војске дао је и немачки генерал у Хрватској, Глаизе фон Хорстенау. Он је нагласио да су се хрватске јединице, у већини случајева, када су се нашле у озбиљној борбеној ситуацији и већем искушењу, показале као непоуздане. Оне имају успех само онда када се ослањају на Немце или када су под немачком контролом. Из тих разлога, треба да се испита могућност да се у потпуности одустане од формирања чисто хрватских јединица.

Хитлер је био бесан на Павелића што је својом политиком распламсао устанак у Хрватској, чиме је изгубио могућност употребе оружаних снага НДХ на источном фронту, штавише, морао је давати своје снаге за гушење устанка у НДХ. Зато је позвао Павелића у свој штаб у Виници (Украјина) на дан 23. септембра 1942. године. Паника је ухватила Павелића па сменио министра Оружаних снага Славка Кватерника и понудио »ревнијег« Јуру Францетића. Обнародује »Важну обавијест Владе« с претњама онима који шире вести »о тобожњем разоружавању усташких постројби по представницима једне стране пријатељске силе, о замењивању хрватске војске с једном страном војском, о томе да ће једна страна сила преузети власт у Хрватској...« (Хрватски народ, 3. септембра 1942.)

Опуномоћени генерал Хорстенау написао је у своме извештају, између осталог: »Усташки покрет је почињеним грешкама, злочинима и појавама корупције тако компромитован, да би државна егзекутива (домобранство и редарство) морала бити од њега одијељена, чак уз напуштање сваке вањске повезаности...«. У тој паници пред својим господарима, Павелић је промеморијом од 11. новембра 1942. године прихватио да све своје полицијске акције претходно најави немачком генералу.

[уреди] Италијани о усташама

Италијани су се згражавали над хрватским злочинима у Другом светском рату, остављајући о томе немали број докумената. Међу најпотреснија италијанска документа о хрватском геноциду над Србима спада писмо генерала Александра Лузана Мусолинију. Ево тог писма:

"Дуче! Моја безгранична оданост према Вама ми, надам се, даје за право да, у нечему, одступим од строгог војничког протокола. Зато и журим да Вам опишем један догађај којему сам, уназад три седмице, лично присуствовао. Обилазећи среска места Столац, Чапљину и Љубиње (између 60 и 130 км северно од Дубровника) - сазнам од наших обавештајних официра да су Павелићеве усташе, претходног дана, починиле неки злочин у једном селу (Пребиловци), и да ће, кад се то прочује, околни Срби поново да се узнемире. Недостају ми речи да опишем оно што сам тамо затекао. У великој школској учионици, затекао сам заклану учитељицу и 120 њених ученика! Ниједно дете није било старије од 12 година! Злочин је неумесна и невина реч - то је превазилазило свако лудило! Многима су одсекли главе и поређали их по ђачким клупама. Из распорених утроба усташе су извукле црева и, као новогодишње врпце, растегли их испод плафона и ексерима укуцали у зидове! Рој мува и несношљив смрад нису дозвољавали да се ту дуже задржимо. Приметио сам начети џак соли у ћошку и згрануто установио да су их клали полако, солећи им вратове! И, таман кад смо одлазили, у задњој клупи се зачуло дечје кркљање. Пошаљем двојицу војника да виде шта је. Изнели су једног ђака, још је био у животу, дисао је са напола пресеченим гркљаном! Својим колима одвезем то јадно дете у нашу војну болницу, повратимо га свести и од њега сазнамо пуну истину о трагедији. Злочинци су најпре, на смену, силовали учитељицу Српкињу (име јој је Стана Арнаутовић) и онда је, пред децом, убили. Силовали су и девојчице од осам година. За све то време, певао је силом доведени оркестар Цигана и ударао у тамбуре! На вечну срамоту наше, римске цркве - и један божји човек, један жупник, у свему томе је учествовао! Дечак кога смо спасили, брзо се опоравио. И чим је рана зарасла, нашом непажњом побегао је из болнице и отишао у своје село, да тражи родбину. Послали смо патролу за њим, али узалуд: нашли су га на прагу куће закланог! Од хиљаду и нешто душа, у селу више нема никога! Истога дана (то смо открили касније) кад је извршен злочин у школи, усташе су похватале још 700 становника села Пребиловци и све их бацили у јаму или на животињски начин на путу до јаме побили. Спасило се само око 300 мушкараца: једино је њима успело да пробију усташки обруч око села и да побегну у планину! Тих 300 преживелих јаче је од најелитније Павелићеве дивизије. Све што су имали да изгубе, они су изгубили! Децу, жене, мајке, сестре, куће, имовину. Чак су и страха од смрти ослобођени. Смисао њиховог живота је једино у освети, у страшној освети њих је, у неку руку, и стид што су преживели! А таквих села, као што су Пребиловци, пуна је Херцеговина, Босна, Лика, Далмација. Покољи Срба су достигли такве размере да су, у тим крајевима, загађени и многи водени извори. Из једног врела у Поповом Пољу, недалеко од јаме у коју је бачено 4.000 Срба, избијала је црвенкаста вода, лично сам се у то уверио! На савест Италије и наше културе пашће неизбрисива мрља, ако се, док је време, не дистанцирамо од усташа и не спречимо да се нама припише да подржавамо безумље!"

[уреди] Литература

• Trifković, Srdja. "Ustaša: Croatian separatism and European politics, 1929-1945"^[1]. (The Lord Byron Foundation for Balkan Studies: London, 1998) ISBN 18-92-47800-5 ((en))

[уреди] Референце

[уреди] Спољашње везе

• The Vatican's Holocaust - Avro Manhattan

Овај чланак је део  Портала о Независној Држави Хрватској  више о НДХ