Словенски језици

Из пројекта Википедија

Словенски језици у Европи

Упркос веома уочљивој сродности словенских језика и њиховој великој типолошкој сличности, словенски свет је знатно изразитије издиференциран бројем књижевних (стандардних) језика него квалитетом и распоном словенских међудијалекатских разлика, поготову ако се у том погледу направи поређење са језичком ситуацијом, на пример, у Немачкој, Француској или Шпанији, где наспрам већих регионалних језичких разлика постоји само по један књижевни језик (у знатно ужој сфери употребе у Француској постоји и окситански [или провансалски], а у Шпанији каталонски). (Знатан изузетак чини, према књизи Павле Ивића Српски народ и његов језик (Српска књижевна задруга, Београд, 1971), релативно јасна граница између западне и источне гране јужнословенских језика.) Штавише, тенденције ка издвајању нових књижевних језика у словенском језичком свету сежу до најновије историје, чему готово да нема паралеле другде у Европи.

Словенски језици обично се деле на три групе и мада та подела није без недостатака, за сада је боља од других које су предлагане (в. о томе више у одељку о словенским језицима у оквиру индоевропских). Источнословенска група обухвата руски језик (159 милиона говорних представника), украјински (42,5 милиона) и белоруски језик (9,3 милиона). Западнословенска група обухвата пољски језик (39 милиона), чешки (10 милиона), словачки (5 милиона) и лужичкосрпски језик (око 50 хиљада). Јужнословенска група обухвата srpskohrvatski jezik (њиме, заједно са варијантама истог језика које данас имају друге називе, говори око 17 милиона људи), словеначки (2 милиона) бугарски (8,9 милиона) и македонски језик (1,5 милион).

НАПОМЕНА. - Подаци су наведени према књизи: А. Е. Супрун, Введение в славянскую филологиню, 2-е издание, переработанное, Минск, 1989, стр. 13. Број говорних представника једног језика и број представника одговарајућег народа некад се не подудара (упор. у одељку Етнички аспект) јер има доста примера да представници једног народа свакодневно говоре језиком који им није матерњи и владају њиме као матерњим језиком (што је, на пример, чест случај са руским језиком у Заједници Независних Држава, или са Украјинцима у САД и Канади, којих има око пет милиона и који говоре енглески или француски језик исто као матерњи језик, а многи, вероватно, и боље него матерњи, украјински језик). У Русији је 1989. године било 119 865 946 Руса (81,53%), чији је матерњи језик руски, 7 495 454 (5,1%) становника Русије који нису Руси, а навели су руски као матерњи језик и 16 405 826 становника (11,1%) који су руски навели као свој други језик (према књизи Народы России, 1994).

Изворни словенски лингвоними су, према изложеном редоследу: русский язык, українська мова, беларуская мова, јęzyk polski,český jazyk (čeština), slovenský jazyk (slovenčina), hornjoserbčina, dolnoserbska reč (dolnoserbski jezik), српски језик {српскохрватски, хрватскосрпски, хрватски или српски, српски или хрватски, српски, хрватски језик), български език, slovenski jezik (slovenčina), македонски јeзик.

Иако су према структури доста слични, словенски књижевни језици се на више начина међусобно разликују.

У погледу броја говорних представника појединих језика словенски језици обухватају и тако велике језике као што су руски (једини словенски језик који је по размерама у којима функционише и светски језик), украјински или пољски и, с друге стране, књижевне микро језике, као што је, на пример, русински језик у Југославији, или језик Градишћанских Хрвата у Аустрији, или језик Молиских Словена у области Молизе у средњој Италији итд.

У погледу односа језик - народ словенски језици у већини случајева имају диференцијалну функцију јер представљају специфична обележја појединих словенских народа.

Пољским језиком говори у Пољској, поред Пољака, и око сто педесет хиљада Кашуба (данас готово сасвим измешаних са Пољацима), које неки сматрају засебним словенским народом, док су, према (преовлађујућем) мишљењу других, Кашуби данас део пољског народа.

Друкчији је пример Лужичких Срба. Тај словенски народ има два књижевна језика (горњолужичкосрпски и доњолужичкосрпски) који се у новијој славистици са доста основа третирају и као две књижевне варијанте истог језика. Варијантна књижевнојезичка подељеност Лужичких Срба у знатној мери је историјски условљена њиховом конфесионалном подељеношћу (в. у књизи одељак о формирању лужичкосрпских књижевних језика).

И у погледу варијантне издиференцираности српски књижевни језик разликује се од других словенских књижевних језика. Ако су пре конституисања југословенске државе, кроз скоро цео XIX век, најугледнији културни посленици Срба и Хрвата и тежили стварању заједничког књижевног језика, од конституисања заједничке државе Срба, Хрвата и Словенаца 1918. године (односно Југославије, од 1928. године) па до најновијег времена код Хрвата је стално јачала тенденција да се западна варијанта српскохрватског књижевног језика издвоји и да добије статус посебног, хрватског књижевног језика, који су присталице такве идеје виделе и као књижевни језик Срба у Хрватској. Томе су се Срби с разлогом противили, видећи у ускраћивању могућности да свој књижевни језик назову српским етничким именом претњу свом националном идентитету (в. посебан одељак у књизи, посвећен формирању српског књижевног језика, стр. 116-120).

Словенски језици међусобно се разликују и у погледу континуитета књижевнојезичког статуса. Најстарији словенски књижевни језик - старословенски језик створен је још у IX веку, а најмлађи, македонски и русински, стекли су статус књижевног (стандардног) језика у савременом смислу речи тек после Другог светског рата. Континуитет развоја готово свих словенских књижевних језика био је због неповољних историјских околности ометан или чак у дужем периоду и прекидан, што најмање важи за руски књижевни језик. Континуитет развоја појединог књижевног језика по правилу је у мање или више тесној вези са континуитетом државности одговарајуће словенске земље.

Савремени словенски језици су, по природи ствари, живи језици, али у историји словенских језика било је и таквих који више не постоје. Поред старословенског језика (в. о њему посебан одељак у књизи), који данас постоји као богослужбени језик православних словенских цркава (у том случају се назива црквенословенски) па се зато и не може сматрати мртвим језиком у правом смислу речи, у мртве словенске језике спадају западнословенски језици: полапски и словински.

Полапским језиком говорило се на широкој територији између доње и средње Лабе (Елбе) на западу и доње Одре на истоку. Од Х века Полапски Словени потпали су под германску власт, у XVIII веку су изгубили национални идентитет, а ускоро затим нестали су и последњи људи који су говорили полапски језик. Захваљујући неколицини научника и аматера који су посветили извесну пажњу полапском језику пре него што је дефинитивно престао да постоји, записани су текстови на том језику и састављен мали речник, што је касније омогућило његову граматичку реконструкцију.

Словински језик, према неким мишљењима један од кашупских дијалеката (данас група пољских дијалеката), којим су говорили Поморански Словени (око језера Леба и Гардно у пољском Поморју) одржао се дуже - до средине XX века, иако су говорни представници тог језика такође били изложени германизацији. Боље је и потпуније описан од полапског језика, а 1950. године чак је направљен и магнетофонски запис говора једног од последњих живих представника тог језика.

Словенски језици се међусобно разликују и према томе како је текао процес формирања књижевног језика у сваком поједином случају, што се разматра у посебном делу Увода у славистику (в. о формирању словенских књижевних језика, стр. 108-162).

[уреди] Историја словенских језика

[уреди] Класификација словенских језика

[уреди] Литература

Изворни текст је преузет из књиге Увод у славистику I Предрага Пипера. Књига се може наћи у свом електронском издању на страници на пројекту Растко. Књига нема експлицитних рестриктивних ауторских права која забрањују њено умножавање. У случају да се проблеми ипак јаве, контактирајте Милоша.

индоевропски језици · словенски језици